ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1975
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Spolja kao na fotografijama, unutra dobro očuvano.

Autor - osoba Manvel, Rodžer
Naslov Gestapo / Roger Manvell ; [prevodilac Branko Bucalo]
Jedinstveni naslov Ballantine`s illustrated history of the violent century. scr
Vrsta građe knjiga
Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.)
Jezik hrvatski
Godina 1975
Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Alfa, 1975 (Pula : „Otokar Keršovani“)
Fizički opis 183 str., [36] str. s tablama (fotogr.) ; 21 cm
Drugi autori - osoba Bucalo, Branko
Zbirka Svjedočanstva zločina / Alfa, Zagreb ; 2
ISBN (Karton sa omotom)
Napomene Prevod poglavlja iz serije: Ballantine`s illustrated history of the violent century
Str. 7-17: Predgovor / Branko Bucalo.


SADRŽAJ
Predgovor 7
Policijska država 18
Heinrich Himmler i prvi počeci SS 27
Uspostavljanje policijske države 39
Predratna konsolidacija 53
Ratna uloga SS 78
Gestapove metode hapšenja i ispitivanja 98
Akcione grupe: od Poljske do Sovjetskog Saveza 103
SS i politika otvorenog Genocida 112
Auschwitz: ropski rad i istrebljenje 132
Posljednji mjeseci rata 156
Posljedice: raseljene osobe 160

Gestapo je bio zvanična tajna policija nacističke Nemačke. Ime „Gestapo“ je nastalo kao kovanica početnih slogova nemačkog naziva Geheime Staatspolizei, što znači „državna tajna policija“.
Istorijat
Gestapo je osnovan 26. aprila 1933. u Pruskoj. Sastavljen od profesionalnih policajaca vrlo brzo je pod Geringovim uticajem, a nakon Hitlerovog dolaska na vlast marta 1933, transformisan u politički instrument. Rudolf Diel je bio prvi vođa organizacije, koja je prvobitno nosila naziv „Odeljenje 1A pruske državne policije“.
Uloga Gestapoa je bila da istražuje i da se bori protiv svih aktivnosti koje predstavljaju opasnost za državu. Imao je ovlašćenje da istražuje izdaju, špijunažu i sabotaže, kao i slučajeve kriminalnih napada na Nacističku partiju ili na Nemačku.
akon je bio promenjen na način koji je dozvoljavao Gestapou da deluje bez ikakvog sudskog nadzora. Nacistički pravnik Dr Verner Best je izjavio da „Dok god Gestapo... sprovodi volju rukovodstva, dotle će se njegova delatnost smatrati legalnom.“ Gestapo je posebno bio izuzet od nadležnosti administrativnih sudova pred kojima su građani mogli da tuže državu i da traže od nje da se ponaša u skladu sa zakonom.
Najviše zloupotrebljavano ovlašćenje Gestapoa je svakako bilo Schutzhaft ili „zaštitni pritvor“ – eufemistički izraz za lišavanje pojedinaca slobode bez ikakvog prethodnog sudskog postupka, što je bio čest slučaj prilikom deportacija u koncentracione logore.
Jačanje moći pod SS-om
Herman Gering se 1934. pod pritiskom Hajnriha Himlera složio da Gestapo pređe u nadležnost SS-a.
1936. doneti su zakoni koji su Gestapou dali carte blanche da deluje bez sudskog nadzora. Dodatni zakoni doneti iste godine odredili su Gestapo kao državnu organizaciju odgovornu za formiranje i upravljanje koncentracionim logorima. 1936. šef Gestapoa postaje Rajnhard Hajdrih, a šef operacija Hajnrih Miler. Adolf Ajhman je bio direktno potčinjen Mileru dok se nalazio na funkciji šefa četvrtog odeljenja, sektora B4, nadležnog za rešavanje jevrejskog pitanja.
Tokom Drugog svetskog rata Gestapo je dostigao cifru od 45.000 zaposlenih. Njegove aktivnosti proširile su se i na okupirana područja Evrope, gde je vršio identifikaciju Jevreja, socijalista, homoseksualaca i drugih radi slanja na prinudni rad ili deportacije i likvidacije.
Na Nirnberškom procesu čitava organizacija je proglašena za zločinačku i osuđena zbog zločina protiv čovečnosti.
Održavanje Hitlera na vlasti
U februaru i martu 1942. u Nemačkoj su izbili studentski protesti protiv nacističkog režima. Uprkos značajnoj javnoj podršci za uklanjanje Hitlera sa vlasti, revolucionarni pokret nije uzeo zamaha zbog straha od odmazde nemačke tajne policije. Zapravo, Gestapo je, kao odgovor na proteste preduzeo čitav niz mera. U strahu od moguće promene vlasti Himleru i Gestapou su date odrešene ruke da se razračunaju sa opozicijom. Tokom prvi pet meseci 1943. u kojima je Gestapo ispoljio do tada neviđenu surovost, uhapšeno je i pogubljeno nekoliko hiljada ljudi. Studentske vođe su pogubljene u februaru 1943. dok je do aprila iste godine bila uništena i glavna opoziciona organizacija Oster circle.
U kasno proleće i rano leto 1943. nemačka opozicija našla se u nezavidnom položaju. S jedne strane, činilo se gotovo nemogućim svrgavanje Hitlera sa vlasti. S druge strane, savezničko insistiranje na bezuslovnoj kapitulaciji isključilo je mogućnost zaključenja kompromisnog mira zbog čega je nastavak neprijateljstava delovao kao jedina alternativa.
Opozicija unutar Nemačke
Uprkos strahu od nemačke tajne policije neki pojedinci u Nemačkoj su govorili i protestovali protiv režima što se manifestovalo u leto 1943. godine. Uprkos sprovedenim masovnim hapšenjima i egzekucijama, opozicija je i dalje kovala zaveru. Neki Nemci su smatrali da je njihova dužnost da preduzmu sve neophodne mere kako bi se rat što pre završio, tj. kako bi se ubrzao nemački poraz što predstavlja veleizdaju u svakoj državi.
Pad Musolinija probudio je nadu kod nemačke opozicije da će moći da postigne isti rezultat u Nemačkoj i stvorio je povoljnu osnovu za svrgavanje Hitlera sa vlasti. Na Hitlera je izvršeno nekoliko atentata. Najznačajniji je svakako bio pokušaj nekoliko istaknutih nemačkih generala da ubiju Hitlera u akciji koju su nazvali „Operacija Valkira“. 20. jula 1944. pukovnik Klaus Šenk fon Štaufenberg uneo je bombu u torbi za dokumenta u bunker u kome je Hitler držao sastanak sa svojim generalima. Bomba je eksplodirala i ubila nekoliko prisutnih osoba. Međutim, Hitler je bio samo ranjen jer mu je konferencijski sto, napravljen od masivnog drveta, spasao život ublaživši silinu eksplozije. U represalijama sprovedenim nakon ovog atentata uhapšeno je 7.000, a pogubljeno 5.000 ljudi.
Tokom jula, juna i avgusta meseca Himlerova organizacija nastavila je da se nemilosrdno obračunava sa preostalom opozicijom. Hapšenja i pogubljenja su postala svakodnevni prizor. Teror je postao način života. I pored velikih napora i žrtava opozicija nije uspela da započne pregovore sa saveznicima o zaključenju mira. Jedan od glavnih razloga za to bio je tzv. Venlo incident koji se dogodio 1939. god. kada je Gestapo, predstavljajući se za anti-naciste kidnapovao u Holandiji dva agenta britanske obaveštajne službe namamivši ih u klopku pod izgovorom da žele da pregovaraju o miru. Ovaj incident primorao je Čerčila da zabrani bilo kakve dalje kontakte sa nemačkom opozicijom. Britanci i Amerikanci su takođe izbegavali kontakte sa nemačkim anti-nacistima zbog straha da će njihov saveznik Rusija pomisliti da zapadne sile pokušavaju da sklope dogovor sa nacistima iza njihovih leđa.
Nirnberški proces
Između 14. novembra 1945. i 1. oktobra 1946. saveznici su ustanovili Međunarodni vojni sud da bi sudili dvadeset četvorici najznačajnijih nemačkih ratnih zločinaca podeljenih u šest grupa. Trebalo je da im se sudi zbog zločina protiv mira, ratnih zločina i zločina protiv čovečnosti.
Vođe, organizatori, podstrekači i saučesnici koji su učestvovali u formulisanju ili sprovođenju zajedničkog plana ili zavere da se izvrše navedeni zločini, proglašeni su odgovornim za sve radnje sprovedene od strane bilo kog pojedinca, a u cilju realizacije tog plana. Zvanični položaj optuženih kao vođa države ili visokih vladinih zvaničnika nije ih oslobađao od odgovornosti niti je mogao da ublaži njihovu kaznu; niti je činjenica da je optuženi postupao po naređenju pretpostavljenog mogla da ga oslobodi odgovornosti, iako je od strane Međunarodnog vojnog suda mogla da se uzme u obzir kao olakšavajuća okolnost prilikom izricanja kazne.
Na suđenju bilo kom članu neke grupe i organizacije, Međunarodni vojni sud je bio ovlašćen da proglasi (u vezi sa bilo kojim delom za koje je to lice osuđeno) grupu ili organizaciju kojoj je pripadao za zločinačku organizaciju. I ukoliko bi neka organizacija bila proglašena za zločinačku, nadležni državni organ imao je pravo da sudi pojedincima zbog članstva u toj organizaciji.
Ove grupe, nacističko rukovodstvo, kabinet Rajha, nemački generalštab i vrhovna komanda, SA, SS i Gestapo, imale su članstvo od preko dva miliona ljudi, a procenjeno je da bi otprilike polovina članstva bila osuđena ukoliko bi one bile proglašene za zločinačke.
Suđenje je počelo u novembru 1945. i trajalo je do 1. oktobra 1946. godine. Međunarodni vojni sud osudio je 21 visokog zvaničnika Trećeg rajha. Sud je najveći deo optuženih osudio na smrtnu kaznu ili na duge zatvorske kazne dok je trojicu optuženih oslobodio optužbe. Međunarodni vojni sud je tri grupe proglasio za zločinačke: nacističko rukovodstvo, SS (ukljućujući i SD) i Gestapo. Članovi Gestapoa Herman Gering i Artur Zajs-Inkvart su pojedinačno osuđeni od strane suda.
Tri grupe su oslobođene optužbe za ratne zločine, ali to nije oslobodilo odgovornosti pojedine članove ovih grupa kojima je suđeno i koji su kažnjeni u skladu sa programom o denacifikaciji Nemačke. Članovima ovih grupa suđeno je od strane nacionalnih, vojnih i okupacionih sudova četiri savezničke sile. I iako su pojedini članovi zločinačkih grupa mogli biti oslobođeni optužbe za ratne zločine, njima je ipak suđeno po programu o denacifikaciji.
Danas
Posle Nirnberškog procesa Gestapo je prestao da postoji.
1997. u Kelnu, u Nemačkoj osnovan je muzej žrtava Gestapoa koji je smešten u zgradi u kojoj se nekada nalazio regionalni štab ove organizacije.
Iako sam izraz Gestapo ima istorijsko značenje, njegova upotreba se danas smatra vulgarnom i uvredljivom, naročito od strane ljudi koji su pretrpeli psihičke posledice ili bili mučeni od strane ove organizacije. Korišćenje reči Gestapo, čak i kada se ona odnosi na bilo koju policiju sa neograničenim ovlašćenjima, smatra se neprimerenim.
Organizacija
Kada je Gestapo osnovan već je imao čvrstu birokratsku osnovu zahvaljujući tome što je formiran na osnovama nekadašnje Pruske tajne policije. 1934. Gestapo je prešao iz nadležnosti Pruskog ministarstva unutrašnjih poslova u nadležnost SS-a. U narednih pet godina doživeo je neverovatnu ekspanziju.
1939. Gestapo je stavljen pod nadležnost RSHA, glavne kancelarije SS-a. Unutar RSHA Gestapo je bio poznat kao „Amt IV“. Unutrašnja organizacija je izgledala ovako:
Referat N: Centralna obaveštajna komanda
Centralna obaveštajna komanda Gestapoa formirana je 1941. godine. Pre 1939. njime je komandovala uprava Sicherheitspolizei i SD. Između 1939. i 1941. Gestapom je direktno upravljala RSHA (Reichsicherheitshauptamt).
Odeljenje A (Neprijatelji)
Komunisti (A1)
Saboteri (A2)
Reakcionari i liberali (A3)
Ubice (A4)
Odeljenje B (Sekte i crkve)
Katolici (B1)
Protestanti (B2)
Masoni (B3)
Jevreji (B4)
Odeljenje C (Administracija i partijski poslovi)
Centralna administrativna kancelarija Gestapoa, odgovorna za vođenje dosijea svih zaposlenih.
Odeljenje D (Okupirane teritorije)
Protivnici režima (D1)
Crkve i sekte (D2)
Evidencije i partijski predmeti (D3)
Zapadne teritorije (D4)
Kontrašpijunaža (D5)
Stranci (D6)
Odeljenje E (Kontrašpijunaža)
U Rajhu (E1)
Političke grupacije (E2)
Na zapadu (E3)
U Skandinaviji (E4)
Na istoku (E5)
Na jugu (E6)
Odeljenje F (Granična policija)
Granična policija u Nemačkoj bila je direktno potčinjena Gestapou kako bi se pažljivo pratila imigracija i emigracija u Rajhu. Nakon početka Drugog svetskog rata granična policija je izgubila većinu svojih ovlašćenja s obzirom na činjenicu da je obezbeđivanje granica Nemačke i okupiranih teritorija preuzeo Vermaht.
Lokalni ogranci
Lokalne kancelarije Gestapoa zvale su se Gestapostellen ili Gestapoleitstellen. Ove kancelarije bile su potčinjene lokalnom komandiru Inspektor des Sicherheitspolizei und SD, koji je bio pod dvostrukom komandom od strane Referata N, tj. Gestapoa i lokalnos SS-a i policijskih komandira. Klasični imidž oficira Gestapoa obučenog u kišni mantili i šešir može se pripisati upravo osoblju lokalnih kancelarija Gestapoa u nemačkim gradovima.
Ostale aktivnosti
Gestapo je takođe imao kancelarije u svim koncentracionim logorima, obezbeđivao osoblje za kancelarije SS i policijskih zvaničnika kao i za popunjavanje formacija kao što je Einsatzgruppen. Ljudstvo koje je bilo raspoređeno na ove dužnosti, nije više organizaciono pripadalo Gestapu već je prelazilo u nadležnost drugih ogranaka SS-a.
Obaveštajni rat protiv Gestapoa
Poljska vlada u egzilu u Londonu je tokom Drugog svetskog rata dobijala osetljive vojne informacije o nacističkoj nemačkoj, od agenata i doušnika širom Evrope. Neke od poljskih informacija o pokretnima nemačke policije i SS-a na istok, tokom nemačke invazije na SSSR u jesen 1941. bile su istovetne sa informacijama koje je pribavila Britanska obaveštajna služba koja je prisluškivala radio saobraćaj nemačke policije i SS-a.
Zvaničnici Gestapoa su kasnije otkrili deo informacija koji je preko poljskih obaveštajnih kanala procureo do Londona zbog čega su poljsku obaveštajnu službu ocenili kao veoma opasnu po bezbednost Nemačke.
Nakon što je Nemačka osvojila Poljsku u jesen 1939, rukovodstvo Gestapoa je smatralo da je poljska obaveštajna služba neutralisana. Međutim, 1942. prilikom racije u Pragu otkrili su poverljiva dokumenta poljskih obaveštajaca i bili su iznenađeni činjenicom da poljska obaveštajna služba prikuplja podatke o nemačkoj vojnoj mašineriji i da ih prosleđuje u London preko Budimpešte i Istambula. Poljski agenti i njihovi doušnici pratili su kretanje nemačkih vojnih transporta kroz Poljsku identifikujući četiri policijska bataljona (Ordnungspolizei) upućena u okupirana područja Rusije, kao i sedamnaest policijskih bataljona stacioniranih na poljskoj teritoriji.
Istoričari su kasnije utvrdili da su ovi bataljoni učestvovali u prvoj fazi Holokausta koja se sastojala u masovnom streljanju Jevreja i njihovom sahranjivanju u masovne grobnice.
Poljski agenti su takođe skupljali detaljne informacije o moralu nemačke vojske na istoku. Nakon otkrivanja dela informacija koje je poljska obaveštajna služba prosledila u London, Gestapo je ocenio ovu službu kao veoma opasnu za bezbednost Nemačke. Nakon iskrcavanja saveznika u Normandiji 1944. šef Gestapoa Hajnrih Miler naredio je formiranje specijalne jedinice pod nazivom Sonderkommando Jerzy čiji je jedini zadatak bio da se bori protiv poljske obaveštajne službe u zapadnoj i jugozapadnoj Evropi.
MG27 (N)