Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine

ovo je dodatak (supplement) francuskom casopisu - reviji
`l`europe nouvelle`
otisnuto na debljem papiru (nije novinski) i ima omot od paus papira
25 x 16,5 cm

L`Europe Nouvelle je politički časopis specijalizovan za spoljnopolitička pitanja, osnovan nakon Lige naroda i subvencionisan od nje, 12. januara 1918. Prvobitno režiran od strane Filuza, brokera za finansijsko oglašavanje, zamenila ga je Luiz Vajs. kao direktor 1920. Dvadesetih godina prošlog veka L`Europe Nouvelle, vođen idealom Ženeve i Brijanovom politikom, zadržao je veliki uticaj među elitama. Od 1934. međunarodni kontekst i gubitak prestiža S.D.N-a razočarali su Luiz Vajs koja je napustila novine. Politička linija časopisa je tada postala nejasnija sve do njegovog poslednjeg broja 8. juna 1940. godine.

-------------------------------------------- --------------------------------------------

Mark Šagal (rus. Марк Захарович Шага́л, blr. Мойша Захаравіч Шагалаў, Mojša Zacharavič Šahałaŭ; Vitebsk, 7. jul 1887 — Saint-Paul, 28. mart 1985) je bio ruski i francuski slikar jevrejskog porekla. Njegov slikarski pravac je mešavina modernog pokreta i impresionizma.

Mark Šagal je rođen kao Mojše Šagal u jevrejskoj porodici u Liozni, u blizini grada Vitebska (Belorusija, tada deo Ruskog carstva) 1887. godine. U vreme njegovog rođenja, stanovništvo Vitebska je brojalo oko 66.000. Polovina stanovništva su bili Jevreji. Živopisni grad crkava i sinagoga, umetnik Ilja Repin ga je nazvao „Ruski Toledo“, po kosmopolitskom gradu nekadašnjeg Španskog carstva. Kako je grad bio izgrađen uglavnom od drveta, malo je od njega preživelo godine okupacije i razaranja tokom Drugog svetskog rata.

Šagal je bio najstariji od devetoro dece. Prezime Šagal je varijanta imena Segal, koje je u jevrejskoj zajednici obično nosila levitska porodica. Njegov otac, Katskl (Začar) Šagal, bio je zaposlen kod trgovca haringom, a njegova majka Fejge-Ite je prodavala namirnice iz njihove kuće. Njegov otac je naporno radio, noseći tešku burad, ali je zarađivao samo 20 rubalja svakog meseca (prosečna plata širom Ruske imperije bila je 13 rubalja mesečno). Šagal će kasnije uključiti riblje motive „iz poštovanja prema svom ocu“, piše Šagalov biograf Jakob Bal-Tešuva. Šagal je pisao o ovim ranim godinama:

Dan za danom, zimi i leti, u šest sati ujutru, moj otac je ustajao i išao u sinagogu. Tamo je izgovarao svoju uobičajenu molitvu za nekog mrtvaca. Po povratku je spremio samovar, popio čaj i otišao na posao. Pakleni rad, rad galijskog-roba. Zašto pokušavati da se to sakrije? Kako reći o tome? Nijedna reč nikada neće olakšati sudbinu mog oca... Na našem stolu je uvek bilo dosta putera i sira. Hleb premazan puterom, kao večni simbol, nikada nije izlazio iz mojih detinjih ruku.

Godine 1907, je započeo studiranje u Carskoj školi umetnosti u Sankt Peterburgu. Septembra 1909. u kući svoje prijateljice upoznaje Belu Rosenfild u koju se zaljubljuje. Posle studija već počinje da privlači pažnju i stvara ugled kada mu je Maks Vinaver osigurao sredstva kako bi se preselio u Pariz (tada centar zbivanja u umetnosti), i tamo nastavio da radi. Sve zajedno sa Pikasom, Brakeom i ostalim kubistima počeli su da menjaju umetnost iz korena. Šagal je tokom svojih pariskih godina počeo da upotrebljava moderne tehnike, iako nikad nije napustio svoj sopstveni stil koji je izgradio, i po kome je postao poznat.

Pariz je za Šagala postao druga kuća i on je planirao da se tamo preseli i ostane da živi do kraja života. Međutim 1914, dok je bio u poseti Rusiji, nastao je Prvi svetski rat pa se više nije moga vratiti. Godine 1915, ženi se Belom Rosenfild, svojom verenicom od 1909, i nastavlja da veliča njihovu ljubav u seriji svojih slika koje je nastavio da slika čak i posle njene smrti trideset godina posle. U međuvremenu preživljava rat. 1917. postaje komesar za umetnost u Vitebsku.

Šagalovo komesarstvo uskoro se loše završava, svađom sa drugim umetnicima, nakon čega odlazi u Moskvu da bi radio u Moskvi kao scenograf u pozorištu i podučavao ratnu siročad. Napokon, 1922. godine Šagal, Bela i njegova ćerka Ida emigriraju iz SSSR. U Rusiji je bio osam godina..

Godine 1923, Šagal dobija narudžbinu od francuskog trgovca umetničkim delima Ambrosea Volarda da ilustruje ruski klasični roman, Gogoljeve Mrtve duše. Šagalovi nalaze dom u Francuskoj i Mark postiže novu slavu kao ilustrator u gvašu i bakropisu. Istovremeno nastavlja i svoju slikarsku karijeru. Sledeće godine biće mu veoma uspešne i srećne, ispunjene radom i putovanjima, ali od tridesetih godina sve se menja usponom fašizma, što se odrazilo u Šagalovim sumornim delima.

Godine 1937, Šagal dobija francusko državljanstvo – koja biva poništeno početkom Drugog svetskog rata, kada Francuska, poražena od strane Nemačke, biva podeljena između nacista i kolaboracijskih vlasti. Šagal kasno shvata svoj položaj kao Jevreja i kao umetnika kojeg su nacisti proglasili izopačenim. Biva uhapšen, ali srećom vrlo brzo pušten zahvaljujući američkom posredovanju pa tokom rata beži u SAD.

U Americi njegova žena Bela se razboleva i ubrzo umire. Šagal je neutešan. 1944. posle nekoliko godina ostvaruje novu vezu sa Engleskinjom Virdžinijom Hagard koja je trajala do 1952. U međuvremenu se 1948. vratio u Francusku, i zauvek se nastanio na jugu zemlje. Kasnije se ženi sa Valentinom Brodski i sa njom ostaje do kraja života.

Tokom svog života Šagal se oprobao na svim slikarskim materijalima. Izrađivao je tapiserije, grafike, mozaike, vitraže, skulpture i freske.

Šagal je uzimao inspiraciju iz starih beloruskih bajki, a radio je motive iz jevrejskih religijskih priča. Oko 1960-ih i 1970-ih, Šagal prihvata i projekte koji su obuhvatali holove i zidine velikih zgrada čak oslikavajući par crkava.

Šagalov rad se može svrstati u više kategorija. Mešao se sa avagardnim projektima, ali za njegov rad mešaju se razni pravci kao što su Kubizam i Fovizam. Bio je čvrsto povezan sa Pariskom školom i njihovim članovima, uključujući i umetnika pod imenom Amedeo Modiljani.