pregleda

Džon Hjuston - OTVORENA KNJIGA


Cena:
1.190 din
Stanje: Polovan bez oštećenja
Garancija: Ne
Isporuka: Pošta
Lično preuzimanje
Plaćanje: Tekući račun (pre slanja)
Lično
Grad: Novi Sad,
Novi Sad
Prodavac

alenemigrant (4384)

PREMIUM član
Član je postao Premium jer:
- ima 100 jedinstvenih pozitivnih ocena od kupaca,
- tokom perioda od 6 meseci uplati minimum 20.000 dinara na svoj Limundo račun.

99,92% pozitivnih ocena

Pozitivne: 9138

  Pošalji poruku

Svi predmeti člana


Kupindo zaštita

Godina izdanja: 1990
ISBN: 86-7227-009-6
Oblast: Film
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Autor - osoba Huston, John, 1906-1987 = Hjuston, Džon, 1906-1987
Naslov Otvorena knjiga / Džon Hjuston ; prevod sa engleskog Borivoj Kaćura
Vrsta građe knjiga
Jezik srpski
Godina 1990
Izdavanje i proizvodnja Beograd : Institut za film, 1990 (Beograd : Srboštampa)
Fizički opis 381 str., [32] str. s tablama : ilustr. ; 24 cm
Drugi autori - osoba Kaćura, Borivoj, 19??- = Kaćura, Borivoj, 19??-
Zbirka Prilozi za istoriju filma ; 7. ǂEdicija ǂSećanja
(broš.)
Napomene Prevod dela: An Open Book / John Huston
Tiraž 3.000
Filmografija: str. 361-369
Registar.
Predmetne odrednice Hjuston, Džon, 1906-1987

REČ DVE O DELU
Kada je 1980. objavljena ova knjiga, Džon Hjuston je za sobom imao 74 godine života, 36 filmova (kao reditelj), pet brakova i bezbrojna prijateljstva, silne šale na tuđ račun, ljubavne afere i intelektualne opsesije. Bio je jedan od onih kome su se ponajviše divili, jedan od najživopisnijih i najpustolovnijih medju američkim filmskih stvaraocima i, kao takav, tema mnogih knjiga i mnogih priča, od kojih su neke i istinite. Ovde priča svoju priču, na svoj način. Ona je neposredna, neukrašena i prijatna za čitanje.
Hjuston se pojavljuje na pozornici prvi put u svojoj trećoj godini, a obučen je kao Ujka Sem. Iskače iz okrugle kutije za šešire da bi izgovorio 48 stihova one američke narodne „Jenki Dudi Dendi“, uz odgovarajuću gestikulaciju... Na ringu je s osamnaest. Boksuje za male pare, pobedjuje u 23 od 25 mečeva (i lomi nos pride), pre nego što će da se odluči da mu to ne bude karijera... Pokušava da slika. Trijumfalno prodaje svoju prvu pripovetku H.L. Menkenu radi objavljivanja u časopisu Ameriken Merkjuri. Dolazi u London i odlazi iz Londona. Spašava ga sreća – pisanje scenarija – i dobitak na irskoj kladionici. Glumi u Grinič Vilidžu. Odlazi u Holivud da radi za Džeka Vornera kao pisac (scenario za Huareza), zatim režira svoj prvi film, klasičnog Malteškog sokola. U knjizi je i Hjustonovo ratovanje: opasno i zahtevno snimanje pod borbom na Aleutima i u Italiji. San Pjetro (tako snažan i potresan da gaje armija najpre zabranila, a pustila tek po naređenju generala Džordža Maršala), zatim film snimljen u jednoj vojnoj psihijatrijskoj bolnici...
Ovde je takodje prikazano nešto i od onih 30 godina rada na filmovima koji su mu doneli trajnu slavu, od Ostrva Largo do Blaga Sijera Madre do Udri đavola do Čoveka koji je hteo da postane kralj. To su godine dostignuća i intenzivnog angažovanja, koliko u životu, toliko i u umetnosti, koliko s prijateljima (i neprijateljima), toliko i na profesionalnim dužnostima. Tu su vrtoglave anegdote о tumačima, samokritike, precizni (i često dirljivi) portreti ljudi koje je poznavao i s kojima je radio: Hemingvej, L. B. Majer, Selznik, Sartr (Hjuston mu je platio 25.000 dolara da napiše scenario za Frojda, a posle ga nije mogao upotrebiti, jer je bio duži od 300 strana), Hepbern, Monro, Erol Flin (njihova epska borba, najednom holivudskom prijemu, trajala je preko sata i stajala je Flina dva slomljena rebra), Karson Mekalers, B. Traven, Veis, Gebl, Bogart, Klift, Brando... i desetine drugih.
Piše о svojoj ljubavi prema Irskoj, gde je petnaest godina bio vlasnik jedne divne veleposedničke kuće iz 18. veka i živeo životom gospodara-lovca; о svojoj opčinjenosti životinjama (u fascinantnom pasažu opisuje kako je lično obučavao pun Nojev kovčeg životinja za Bibliju); о svome plodnom samooobrazovanju u umetnosti, literaturi, u snimanju filmova.
Otvorena knjiga oživljava prisustvo Džona Hjustona: njegovo samopouzdanje i smelost, jasnoću i stil njegovih impulsa, spontanost kojom prati svoje snove. Njegova je knjiga sam čovek.

Džon Marselus Hjuston (engl. John Marcellus Huston; Nevejda, 5. avgust 1906 – Midltaun, 28. avgust 1987) je bio američki filmski režiser i glumac. Napisao je scenarija za većinu od ukupno 37 igranih filmova koje je režirao, a mnogi se i danas smatraju klasicima: Malteški soko (1941), Blago Sijera Madre (1948), Ostrvo Largo (1948), Džungla na asfaltu (1950), Afrička kraljica (1951), Molin Ruž, Neprilagođeni i Čovek koji je hteo da bude kralj. Tokom svoje 46-godišnje karijere imao je 15 nominacija za Oskara, osvojivši ga dvaput, a režirao je i filmove u kojima se pojavljuju njegov otac Volter i kći Andželika, koji su takođe osvojili Oskara u različitim filmovima.
Većina Hjustonovih filmova bili su adaptacije značajnih romana, koji često prikazuju „herojsku potragu”, kao što su Mobi Dik, ili Crvena medalja za hrabrost. U mnogim njegovim filmovima, različite grupe ljudi, dok se bore za zajednički cilj, postaju osuđeni na propast, formiraju „destruktivno savezništvo”, dajući filmovima dramatičnu i vizuelnu napetost. Mnogi od njegovih filmova uključuju teme kao što su religija, smisao, istina, sloboda, psihologija, kolonijalizam i rat.
Pre nego što je postao holivudski filmski stvaralac, bio je amaterski bokser, novinar, pisac kratkih priča, slikar portretista u Parizu, konjički jahač u Meksiku, kao i autor dokumentarnih filmova za vreme Drugog svetskog rata. U Holivudskoj filmskoj industriji Hjuston je često nazivan „titanom”, „buntovnikom” i „renesansnim čovekom”. Autor Ijan Frir ga opisuje kao „srodnika Ernesta Hemingveja”, filmskog stvaraoca koji se „nikada nije bojao da se suočava sa rešavanjem teških problema”.
Rane godine
Džon Hjuston je bio jedino dete Reje (rođene Gor) i kanađanina Voltera Hjustona, čije je originalno ime bilo Volter Hofston. Džonov otac, koji je bio škotsko-irskog porekla, bio je takođe glumac, u početku u vodvilju, a kasnije i u filmovima. Jednom se bio odrekao glumačke karijere da bi našao stalno zaposlenje kao građevinski inženjer, iako se u roku od nekoliko godina vratio na scenu. On će kasnije postati veoma uspešan na Brodveju, a potom i u filmovima.
Hjustonovi roditelji su se razveli 1913, kada mu je bilo 6 godina, te je zbog toga veliki deo svog detinjstva proveo u internatima. Tokom letnih odmora, on je putovao sa svakim od svojih roditelja odvojeno; sa svojim ocem po vodviljskim turnejama, i sa svojom majkom po konjičkim trkama ili drugim sportskim događajima. Mladi Hjuston je u velikoj meri učio od svog oca dok je glumeo na sceni, što ga je kasnije uvuklo u svet glume. Neki kritičari, kao što je Lorens Grobel, pretpostavili su da je njegov odnos prema majci možda bio uzrok raspada njegovih pet brakova, i zašto nijedna od njegovih veza nije dugo trajala. Grobel je dalje napisao, „kada sam razgovarao sa nekim od njegovih žena koje su ga volele, one su neminovno tvrdile da je njegova majka imala ključ za otključavanje njegove psihe”. Prema izjavi glumice Olivije de Hevilend, „njegova majka je bila centralni lik. Uvek sam imala osećaj da sa Džonom upravljaju veštice. On je izgledao kao da ga progoni nešto destruktivno. Ako to nije bila njegova majka, to je onda bila njegova vizija majke”.
Kao dete često je bio bolestan i bio je tretiran zbog bolesti srca i bubrega. On se oporavio nakon što je duže vremena bolovao u Arizoni, i preselio se sa svojom majkom u Los Anđeles, gde je pohađao srednju školu Linkoln Hajhts. Nakon dve godine napušta srednju školu, sa željom da postane profesionalni bokser, i sa 15 godina je već bio najbolje rangirani amaterski bokser lake kategorije u Kaliforniji. Svoju kratku boksersku karijeru završava nakon što je slomlio nos. Zatim se „uronio” u mnoštvo interesovanja, uključujući apstraktno slikarstvo, balet, englesku i francusku književnost, operu, i jahanje. Živeći u Los Anđelesu postao je „opčinjen” tadašnjom filmskom industrijom i pokretnim slikama, ali samo kao posmatrač. Za Hjustona, „Čarli Čaplin je bio božanstvo”.
Potom se vratio u Njujork da bi živio sa svojim ocem, koji je tada nastupao u Brodvejskim produkcijama, a Džon je imao nekoliko manjih uloga. On se kasnije prisećao da dok je gledao probe svog oca, fascinirala ga je mehanike glume:
Ono što sam naučio tamo, tokom tih nedelja proba, ostalo mi je u sećanju do kraja mog života.
Nakon kratkog perioda pojavljivanja na sceni, i nakon oporavka od operacije, putovao je sam po Meksiku. Tokom dve godine provedenih tamo, između ostalih avantura, dobio je poziciju jahača kao počasni član meksičke konjice. Po povratku u Los Anđeles, oženio je Doroti Harvej djevojku koju je poznavao još iz srednje škole. Njihov brak je trajao samo godinu dana.
Rana karijera kao pisac
Tokom svog boravka u Meksiku, napisao je komad „Franki i Džoni”, na osnovu istoimene balade. Nakon uspešne prodaje, shvatio je da je pisanje privlačna karijera, te se posvetio tome. Njegovo samopouzdanje je poraslo kada je H. L. Menken, urednik popularnog časopisa, American Mercury, kupio dve njegove priče, „Budala” i `Figure ratnika.` U godinama koje slede, njegove priče i članci pojavljuju se u časopisima: Esquire, Theatre Arts, i Njujork tajms. Jedno vreme je takođe radio za časopis Njujork Grafiks. Godine 1931, kada je imao 25 godina, preselio se u Los Anđeles s nadom da piše za procvalu filmsku industriju, upravo u vreme kada nemi film biva zaminjenjen sa zvučnim, i kada se javila potražnja za piscima. Osim toga, njegov otac se već ranije bio preselio u Los Anđeles gde je već imao uspeha u brojnim filmovima.
Universal Studios ga je angažovao u odelu za scenario, gde je počeo sa pisanjem dijaloga za veliki broj filmova iz 1932, uključujući Ubistva u ulici Morg, Podeljena kuća, i Red i zakon. U poslednja dva filma glumio je njegov otac, Volter Hjuston. Osim toga, film Podeljenja kuća režirao je Vilijam Vajler, koji je Hjustonu pružio prvi pravi „pogled iznutra” u procesu snimanja filmova u svim njihovim fazama. Vajler i Hjuston će kasnije postati bliski prijatelji i saradnici u velikom broju značajnih filmova.
Tokom svojih prvih godina kao pisac u Holivudu Hjuston je stekao reputaciju „strastvenog pijanice”. Međutim, Hjuston opisuje te godine kao „niz nesretnih pustolovina i razočarenja”. Njegova kratka karijera kao pisac u Holivudu završava se iznenada nakon što je automobilom koji je vozio udario i usmrtio mladu ženu pešaka. Bio je oslobođen krivice nalazom sudskog veštaka, ali incident ga je ostavio „traumatizovanim”, te se preselio u London i Pariz, gde je živeo kao „lutalica”.
Nakon pet godina 1937, 31-godišnji Hjuston se vratio u Holivud u nameri da postane „ozbiljan pisac”. On je takođe bio u braku sa Lesli Blek. Prvo zaposlenje dobio je kao scenarista za Vorner bros studio, sa dugoročnim ciljem da režira svoje scenarije. Sledeće četiri godine, bio je koautor scenarija za velike filmove kao što su: Džezebel, Neverovatni dr. Kliterhause, Huares, Dr. Erlihov magični metak, i Narednik Jork. Bio je nominovan za Oskara za njegov scenario za `Erliha` i `Narednika Jorka. Hjuston bileži da je `Narednik Jork`, kojeg je režirao Hauard Hoks, „bio jedan od najboljih filmova za Hauarda, a Gari Kuper je trijumfovao u ulozi mladog planinara.”
Hjuston je postao priznati i cenjeni scenarista. On je stekao je mogućnost da ubedi Vornere da mu daju priliku da režira, pod uslovom da njegov scenario takođe postane hit. Hjuston piše:
Oni su mi ugađali. Dopadao im se moj rad kao pisac i želeli su da me zadrže. Da sam hteo da režiram, oni bi mi to omogućili, a ako to i ne bi ispalo dobro, ne bi bili previše razočarani, jer je to trebalo da bude jako mali projekat.
Sledeći scenario na kojem je radio bio je Visoka Sijera (1941), koji je režirao Raul Volš. Film je postao hit, što je bila Hjustonova želja. To je bio film o jednom odbeglom gangsteru, što je bila prva glavna uloga Hamfrija Bogarta i načinio je od njega filmsku zvezdu. Vorneri su se držali nagodbe, i dali su Hjustonu slobodan izbor tema.
Scenarista i režiser
Malteški soko (1941)
Za svoj prvi zadatak kao režiser, Hjuston je izabrao detektivski triler Dašijela Hameta Malteški soko (1941), film čije su dve ranije verzije Vornera podbacile na bioskopskim blagajnama. Međutim, rukovodilac studija Džek Vorner odobrio je pristup Hjustona Hametovom romanu iz 1930, što je ujedno bilo ispunjenje njegovog obećanja Hjustonu da izabere svoju prvu temu. Hjuston se držao toga da scenario bude sličan romanu, zadržavajući većinu Hametovih dijaloga, a režirao je radnju tako da ide svojim tokom, baš kao i pripovedanje u knjizi. Ono što je bilo neobično u njegovim pripremama za svoj prvi posao režije, je da je unapred skicirao svaki snimak krupnog plana, uključujući i pozicije kamere, rasvete i kompozicijskog odnosa. Od velike koristi mu je bio izbor glumačke ekipe, dajući Hamfriju Bogartu glavnu ulogu. Bogart je bio zadovoljan sa dodeljenom ulogom, pošto je voleo da radi sa Hjustonom. Osim toga, u sporednim ulogama uključeni su i drugi poznati glumci: Meri Astor, Piter Lor, Sidni Grinstrit (njegova prva filmska uloga), i njegov otac, Volter Hjuston. Film je, međutim, dobio samo mali budžet ranga B-filma, i imao je minimalni publicitet Vornera, jer su imali niska očekivanja. Čitav film je snimljen u periodu od osam nedelja za samo 300.000 dolara.
Nakon oduševljene reakcije javnosti i kritike, Vorneri su bili iznenađeni. Kritičari su pozdravili film kao „klasični”, i do danas se tvrdi od strane mnogih da je to „najbolja detektivska melodrama ikada snimljena”. Kritičar Herald Tribjuna Hauard Barns ocenio je film „trijumfom”. Hjuston je ponovo dobio nominaciju za Oskara za scenario. Nakon ovog filma, on je od tada režirao sve svoje scenarije, osim jednog, Tri stranca (1946).
Godine 1942, režirao je još dva hita, U ovom našem životu (1942), u kojem glumi Beti Dejvis, i Preko Pacifika, još jedan triler u kojem glumi Hamfri Bogart.
Godine u Armiji i Drugi svetski rat
Duration: 32 minutes and 11 seconds.32:11
Bitka za San Pietro (1944)
Godine 1942, Hjuston je mobilisan od strane Američke armije da bi snimao filmove za Armi Signal Korps. Dok je nosio uniformu sa činom kapetana, režirao je i produkovao tri filma koje su neki kritičari ocenili kao „jedne od najboljih snimljenih o Drugom svetskom ratu”: Izveštaj sa Aleuta (1943), o vojnicima koji se pripremaju za borbeni zadatak; Bitka kod San Pjetra (1944), priča koja je bila cenzurisana od strane Armije, a koja govori o greškama američkih obavještajnih službi, što je dovelo do mnogih pogibija, i Neka bude svetlo (film) (1945), o psihološkim poremećajima veterana, takođe cenzurisan 35 godina, sve do 1981. Dobio je unapređenje u čin majora i odlikovanje Legija za zasluge za „hrabar rad u borbenim okolnostima”. Uprkos svemu, svi njegovi filmovi koje je snimio za Armiju bili su „kontroverzni”, cenzurisani, i nisu puštani za slobodno prikazivanje, jer su smatrani da bi „demoralizirali” vojnike i javnost.[6] Mnogo godina kasnije, nakon preseljavanja u Irsku, njegova kćer, glumica Andželika Hjuston, sećala se da su „glavni filmovi koje su gledali bili ratni dokumentarci”.
Po povratku u Holivud 1946. nakon što se rat završio, bio je koscenarista na filmu Stranac, ali mu taj rad nije bio zvanično priznat. Film je režirao i produkovao Orson Vels, koji je ujedno i glumio nacističkog ratnog zločinca koji je uspeo da se doseli u Novu Englesku pod lažnim imenom.
Blago Sijera Madre (1948)
Njegov sledeći projekat koji je napisao, režirao i u kome se nakratko pojavio kao amerikanac, od kojeg se traži da „pomogne američkom kolegi kojeg je napustila sreća”, bio je Blago Sijera Madre (1948). To će postati jedan od filmova koji je utemeljio njegovu reputaciju vodećeg filmskog stvaraoca. Film, u kojem takođe glumi Hamfri Bogart, priča je o tri skitnice koje se udružuju u potrazi za zlatom. Hjuston je dao sporednu ulogu svom ocu, Volteru Hjustonu.
Vorner bros studio je u početku bio u nedoumici šta da radi sa filmom. Oni su dozvolili Hjustonu da snima na lokaciji u Meksiku, što je bio „radikalan potez” za studio u to vreme. Takođe su bili svesni toga da je Hjuston gradio reputaciju „jednog divljeg momka Holivuda”. U svakom slučaju, to se šefu studija Džeku Vorneru u početku nije sviđalo. Ali sve sumnje Vornera su se ubrzo nestale, kad je film stekao slavu kod javnosti i kritike. Holivudski pisac Džejms Agi nazvao ga je „jednim od najlepših i vizuelno najživljih filmova koje je ikada video”. Tajm magazin ga je opisao kao „jednu od najboljih stvari koje je Holivuod uradio još otkad su filmovi progovorili”.[5] Hjuston je osvojio Oskara za najbolju režiju i najbolji adaptirani scenario; njegov otac osvojio je Oskara za najbolju sporednu mušku ulogu. Film je takođe osvojio i druge nagrade u SAD i inostranstvu. Magazin Filmski komentar posvetio je filmu četiri stranice u svom izdanju iz maja-juna 1980, uz komentar autora Ričarda T. Džejmesona:
Ovaj film je impresionirao srce, um i dušu svakog ko ga je video i to u tolikoj meri da filmski stvaraoci velike originalnosti i posebnosti kao što su Robert Altman i Sem Pekinpo mogu reći da su uradili mnoge verzije iznova i iznova, ... a da nisu ugrozili njegovu jedinstvenost.
Takođe 1948. režira svoj naredni film, Ostrvo Largo, opet sa Hamfrijem Bogartom u glavnoj ulozi. To je priča o razočaranom ratnom veteranu povratniku koji se sukobljava sa gangsterima na jednom zabačenom ostrvu na Floridi. U filmu se takođe pojavljuju Loren Bakol, Kler Trevor i Edvard Dži Robinson. Film je adaptacija pozorišne predstave Maksvela Andersona, a sam film je za mnoge gledaoce izgledao preterano pozorišno. Međutim, „izuzetna glumačka ekipa” spašava film, i Kler Trevor osvaja Oskar za najbolju glumicu u sporednoj ulozi. Hjuston je negodovao što je studio bez njegovog odobrenja izrezao nekoliko scena iz konačnog izdanja. Ovaj ispad, zajedno s još nekim ranijim sporovima, bili su dovoljni da ga razljute, te je napustio studio po isteku ugovora.

MG149 (L)


Predmet: 78964213
Autor - osoba Huston, John, 1906-1987 = Hjuston, Džon, 1906-1987
Naslov Otvorena knjiga / Džon Hjuston ; prevod sa engleskog Borivoj Kaćura
Vrsta građe knjiga
Jezik srpski
Godina 1990
Izdavanje i proizvodnja Beograd : Institut za film, 1990 (Beograd : Srboštampa)
Fizički opis 381 str., [32] str. s tablama : ilustr. ; 24 cm
Drugi autori - osoba Kaćura, Borivoj, 19??- = Kaćura, Borivoj, 19??-
Zbirka Prilozi za istoriju filma ; 7. ǂEdicija ǂSećanja
(broš.)
Napomene Prevod dela: An Open Book / John Huston
Tiraž 3.000
Filmografija: str. 361-369
Registar.
Predmetne odrednice Hjuston, Džon, 1906-1987

REČ DVE O DELU
Kada je 1980. objavljena ova knjiga, Džon Hjuston je za sobom imao 74 godine života, 36 filmova (kao reditelj), pet brakova i bezbrojna prijateljstva, silne šale na tuđ račun, ljubavne afere i intelektualne opsesije. Bio je jedan od onih kome su se ponajviše divili, jedan od najživopisnijih i najpustolovnijih medju američkim filmskih stvaraocima i, kao takav, tema mnogih knjiga i mnogih priča, od kojih su neke i istinite. Ovde priča svoju priču, na svoj način. Ona je neposredna, neukrašena i prijatna za čitanje.
Hjuston se pojavljuje na pozornici prvi put u svojoj trećoj godini, a obučen je kao Ujka Sem. Iskače iz okrugle kutije za šešire da bi izgovorio 48 stihova one američke narodne „Jenki Dudi Dendi“, uz odgovarajuću gestikulaciju... Na ringu je s osamnaest. Boksuje za male pare, pobedjuje u 23 od 25 mečeva (i lomi nos pride), pre nego što će da se odluči da mu to ne bude karijera... Pokušava da slika. Trijumfalno prodaje svoju prvu pripovetku H.L. Menkenu radi objavljivanja u časopisu Ameriken Merkjuri. Dolazi u London i odlazi iz Londona. Spašava ga sreća – pisanje scenarija – i dobitak na irskoj kladionici. Glumi u Grinič Vilidžu. Odlazi u Holivud da radi za Džeka Vornera kao pisac (scenario za Huareza), zatim režira svoj prvi film, klasičnog Malteškog sokola. U knjizi je i Hjustonovo ratovanje: opasno i zahtevno snimanje pod borbom na Aleutima i u Italiji. San Pjetro (tako snažan i potresan da gaje armija najpre zabranila, a pustila tek po naređenju generala Džordža Maršala), zatim film snimljen u jednoj vojnoj psihijatrijskoj bolnici...
Ovde je takodje prikazano nešto i od onih 30 godina rada na filmovima koji su mu doneli trajnu slavu, od Ostrva Largo do Blaga Sijera Madre do Udri đavola do Čoveka koji je hteo da postane kralj. To su godine dostignuća i intenzivnog angažovanja, koliko u životu, toliko i u umetnosti, koliko s prijateljima (i neprijateljima), toliko i na profesionalnim dužnostima. Tu su vrtoglave anegdote о tumačima, samokritike, precizni (i često dirljivi) portreti ljudi koje je poznavao i s kojima je radio: Hemingvej, L. B. Majer, Selznik, Sartr (Hjuston mu je platio 25.000 dolara da napiše scenario za Frojda, a posle ga nije mogao upotrebiti, jer je bio duži od 300 strana), Hepbern, Monro, Erol Flin (njihova epska borba, najednom holivudskom prijemu, trajala je preko sata i stajala je Flina dva slomljena rebra), Karson Mekalers, B. Traven, Veis, Gebl, Bogart, Klift, Brando... i desetine drugih.
Piše о svojoj ljubavi prema Irskoj, gde je petnaest godina bio vlasnik jedne divne veleposedničke kuće iz 18. veka i živeo životom gospodara-lovca; о svojoj opčinjenosti životinjama (u fascinantnom pasažu opisuje kako je lično obučavao pun Nojev kovčeg životinja za Bibliju); о svome plodnom samooobrazovanju u umetnosti, literaturi, u snimanju filmova.
Otvorena knjiga oživljava prisustvo Džona Hjustona: njegovo samopouzdanje i smelost, jasnoću i stil njegovih impulsa, spontanost kojom prati svoje snove. Njegova je knjiga sam čovek.

Džon Marselus Hjuston (engl. John Marcellus Huston; Nevejda, 5. avgust 1906 – Midltaun, 28. avgust 1987) je bio američki filmski režiser i glumac. Napisao je scenarija za većinu od ukupno 37 igranih filmova koje je režirao, a mnogi se i danas smatraju klasicima: Malteški soko (1941), Blago Sijera Madre (1948), Ostrvo Largo (1948), Džungla na asfaltu (1950), Afrička kraljica (1951), Molin Ruž, Neprilagođeni i Čovek koji je hteo da bude kralj. Tokom svoje 46-godišnje karijere imao je 15 nominacija za Oskara, osvojivši ga dvaput, a režirao je i filmove u kojima se pojavljuju njegov otac Volter i kći Andželika, koji su takođe osvojili Oskara u različitim filmovima.
Većina Hjustonovih filmova bili su adaptacije značajnih romana, koji često prikazuju „herojsku potragu”, kao što su Mobi Dik, ili Crvena medalja za hrabrost. U mnogim njegovim filmovima, različite grupe ljudi, dok se bore za zajednički cilj, postaju osuđeni na propast, formiraju „destruktivno savezništvo”, dajući filmovima dramatičnu i vizuelnu napetost. Mnogi od njegovih filmova uključuju teme kao što su religija, smisao, istina, sloboda, psihologija, kolonijalizam i rat.
Pre nego što je postao holivudski filmski stvaralac, bio je amaterski bokser, novinar, pisac kratkih priča, slikar portretista u Parizu, konjički jahač u Meksiku, kao i autor dokumentarnih filmova za vreme Drugog svetskog rata. U Holivudskoj filmskoj industriji Hjuston je često nazivan „titanom”, „buntovnikom” i „renesansnim čovekom”. Autor Ijan Frir ga opisuje kao „srodnika Ernesta Hemingveja”, filmskog stvaraoca koji se „nikada nije bojao da se suočava sa rešavanjem teških problema”.
Rane godine
Džon Hjuston je bio jedino dete Reje (rođene Gor) i kanađanina Voltera Hjustona, čije je originalno ime bilo Volter Hofston. Džonov otac, koji je bio škotsko-irskog porekla, bio je takođe glumac, u početku u vodvilju, a kasnije i u filmovima. Jednom se bio odrekao glumačke karijere da bi našao stalno zaposlenje kao građevinski inženjer, iako se u roku od nekoliko godina vratio na scenu. On će kasnije postati veoma uspešan na Brodveju, a potom i u filmovima.
Hjustonovi roditelji su se razveli 1913, kada mu je bilo 6 godina, te je zbog toga veliki deo svog detinjstva proveo u internatima. Tokom letnih odmora, on je putovao sa svakim od svojih roditelja odvojeno; sa svojim ocem po vodviljskim turnejama, i sa svojom majkom po konjičkim trkama ili drugim sportskim događajima. Mladi Hjuston je u velikoj meri učio od svog oca dok je glumeo na sceni, što ga je kasnije uvuklo u svet glume. Neki kritičari, kao što je Lorens Grobel, pretpostavili su da je njegov odnos prema majci možda bio uzrok raspada njegovih pet brakova, i zašto nijedna od njegovih veza nije dugo trajala. Grobel je dalje napisao, „kada sam razgovarao sa nekim od njegovih žena koje su ga volele, one su neminovno tvrdile da je njegova majka imala ključ za otključavanje njegove psihe”. Prema izjavi glumice Olivije de Hevilend, „njegova majka je bila centralni lik. Uvek sam imala osećaj da sa Džonom upravljaju veštice. On je izgledao kao da ga progoni nešto destruktivno. Ako to nije bila njegova majka, to je onda bila njegova vizija majke”.
Kao dete često je bio bolestan i bio je tretiran zbog bolesti srca i bubrega. On se oporavio nakon što je duže vremena bolovao u Arizoni, i preselio se sa svojom majkom u Los Anđeles, gde je pohađao srednju školu Linkoln Hajhts. Nakon dve godine napušta srednju školu, sa željom da postane profesionalni bokser, i sa 15 godina je već bio najbolje rangirani amaterski bokser lake kategorije u Kaliforniji. Svoju kratku boksersku karijeru završava nakon što je slomlio nos. Zatim se „uronio” u mnoštvo interesovanja, uključujući apstraktno slikarstvo, balet, englesku i francusku književnost, operu, i jahanje. Živeći u Los Anđelesu postao je „opčinjen” tadašnjom filmskom industrijom i pokretnim slikama, ali samo kao posmatrač. Za Hjustona, „Čarli Čaplin je bio božanstvo”.
Potom se vratio u Njujork da bi živio sa svojim ocem, koji je tada nastupao u Brodvejskim produkcijama, a Džon je imao nekoliko manjih uloga. On se kasnije prisećao da dok je gledao probe svog oca, fascinirala ga je mehanike glume:
Ono što sam naučio tamo, tokom tih nedelja proba, ostalo mi je u sećanju do kraja mog života.
Nakon kratkog perioda pojavljivanja na sceni, i nakon oporavka od operacije, putovao je sam po Meksiku. Tokom dve godine provedenih tamo, između ostalih avantura, dobio je poziciju jahača kao počasni član meksičke konjice. Po povratku u Los Anđeles, oženio je Doroti Harvej djevojku koju je poznavao još iz srednje škole. Njihov brak je trajao samo godinu dana.
Rana karijera kao pisac
Tokom svog boravka u Meksiku, napisao je komad „Franki i Džoni”, na osnovu istoimene balade. Nakon uspešne prodaje, shvatio je da je pisanje privlačna karijera, te se posvetio tome. Njegovo samopouzdanje je poraslo kada je H. L. Menken, urednik popularnog časopisa, American Mercury, kupio dve njegove priče, „Budala” i `Figure ratnika.` U godinama koje slede, njegove priče i članci pojavljuju se u časopisima: Esquire, Theatre Arts, i Njujork tajms. Jedno vreme je takođe radio za časopis Njujork Grafiks. Godine 1931, kada je imao 25 godina, preselio se u Los Anđeles s nadom da piše za procvalu filmsku industriju, upravo u vreme kada nemi film biva zaminjenjen sa zvučnim, i kada se javila potražnja za piscima. Osim toga, njegov otac se već ranije bio preselio u Los Anđeles gde je već imao uspeha u brojnim filmovima.
Universal Studios ga je angažovao u odelu za scenario, gde je počeo sa pisanjem dijaloga za veliki broj filmova iz 1932, uključujući Ubistva u ulici Morg, Podeljena kuća, i Red i zakon. U poslednja dva filma glumio je njegov otac, Volter Hjuston. Osim toga, film Podeljenja kuća režirao je Vilijam Vajler, koji je Hjustonu pružio prvi pravi „pogled iznutra” u procesu snimanja filmova u svim njihovim fazama. Vajler i Hjuston će kasnije postati bliski prijatelji i saradnici u velikom broju značajnih filmova.
Tokom svojih prvih godina kao pisac u Holivudu Hjuston je stekao reputaciju „strastvenog pijanice”. Međutim, Hjuston opisuje te godine kao „niz nesretnih pustolovina i razočarenja”. Njegova kratka karijera kao pisac u Holivudu završava se iznenada nakon što je automobilom koji je vozio udario i usmrtio mladu ženu pešaka. Bio je oslobođen krivice nalazom sudskog veštaka, ali incident ga je ostavio „traumatizovanim”, te se preselio u London i Pariz, gde je živeo kao „lutalica”.
Nakon pet godina 1937, 31-godišnji Hjuston se vratio u Holivud u nameri da postane „ozbiljan pisac”. On je takođe bio u braku sa Lesli Blek. Prvo zaposlenje dobio je kao scenarista za Vorner bros studio, sa dugoročnim ciljem da režira svoje scenarije. Sledeće četiri godine, bio je koautor scenarija za velike filmove kao što su: Džezebel, Neverovatni dr. Kliterhause, Huares, Dr. Erlihov magični metak, i Narednik Jork. Bio je nominovan za Oskara za njegov scenario za `Erliha` i `Narednika Jorka. Hjuston bileži da je `Narednik Jork`, kojeg je režirao Hauard Hoks, „bio jedan od najboljih filmova za Hauarda, a Gari Kuper je trijumfovao u ulozi mladog planinara.”
Hjuston je postao priznati i cenjeni scenarista. On je stekao je mogućnost da ubedi Vornere da mu daju priliku da režira, pod uslovom da njegov scenario takođe postane hit. Hjuston piše:
Oni su mi ugađali. Dopadao im se moj rad kao pisac i želeli su da me zadrže. Da sam hteo da režiram, oni bi mi to omogućili, a ako to i ne bi ispalo dobro, ne bi bili previše razočarani, jer je to trebalo da bude jako mali projekat.
Sledeći scenario na kojem je radio bio je Visoka Sijera (1941), koji je režirao Raul Volš. Film je postao hit, što je bila Hjustonova želja. To je bio film o jednom odbeglom gangsteru, što je bila prva glavna uloga Hamfrija Bogarta i načinio je od njega filmsku zvezdu. Vorneri su se držali nagodbe, i dali su Hjustonu slobodan izbor tema.
Scenarista i režiser
Malteški soko (1941)
Za svoj prvi zadatak kao režiser, Hjuston je izabrao detektivski triler Dašijela Hameta Malteški soko (1941), film čije su dve ranije verzije Vornera podbacile na bioskopskim blagajnama. Međutim, rukovodilac studija Džek Vorner odobrio je pristup Hjustona Hametovom romanu iz 1930, što je ujedno bilo ispunjenje njegovog obećanja Hjustonu da izabere svoju prvu temu. Hjuston se držao toga da scenario bude sličan romanu, zadržavajući većinu Hametovih dijaloga, a režirao je radnju tako da ide svojim tokom, baš kao i pripovedanje u knjizi. Ono što je bilo neobično u njegovim pripremama za svoj prvi posao režije, je da je unapred skicirao svaki snimak krupnog plana, uključujući i pozicije kamere, rasvete i kompozicijskog odnosa. Od velike koristi mu je bio izbor glumačke ekipe, dajući Hamfriju Bogartu glavnu ulogu. Bogart je bio zadovoljan sa dodeljenom ulogom, pošto je voleo da radi sa Hjustonom. Osim toga, u sporednim ulogama uključeni su i drugi poznati glumci: Meri Astor, Piter Lor, Sidni Grinstrit (njegova prva filmska uloga), i njegov otac, Volter Hjuston. Film je, međutim, dobio samo mali budžet ranga B-filma, i imao je minimalni publicitet Vornera, jer su imali niska očekivanja. Čitav film je snimljen u periodu od osam nedelja za samo 300.000 dolara.
Nakon oduševljene reakcije javnosti i kritike, Vorneri su bili iznenađeni. Kritičari su pozdravili film kao „klasični”, i do danas se tvrdi od strane mnogih da je to „najbolja detektivska melodrama ikada snimljena”. Kritičar Herald Tribjuna Hauard Barns ocenio je film „trijumfom”. Hjuston je ponovo dobio nominaciju za Oskara za scenario. Nakon ovog filma, on je od tada režirao sve svoje scenarije, osim jednog, Tri stranca (1946).
Godine 1942, režirao je još dva hita, U ovom našem životu (1942), u kojem glumi Beti Dejvis, i Preko Pacifika, još jedan triler u kojem glumi Hamfri Bogart.
Godine u Armiji i Drugi svetski rat
Duration: 32 minutes and 11 seconds.32:11
Bitka za San Pietro (1944)
Godine 1942, Hjuston je mobilisan od strane Američke armije da bi snimao filmove za Armi Signal Korps. Dok je nosio uniformu sa činom kapetana, režirao je i produkovao tri filma koje su neki kritičari ocenili kao „jedne od najboljih snimljenih o Drugom svetskom ratu”: Izveštaj sa Aleuta (1943), o vojnicima koji se pripremaju za borbeni zadatak; Bitka kod San Pjetra (1944), priča koja je bila cenzurisana od strane Armije, a koja govori o greškama američkih obavještajnih službi, što je dovelo do mnogih pogibija, i Neka bude svetlo (film) (1945), o psihološkim poremećajima veterana, takođe cenzurisan 35 godina, sve do 1981. Dobio je unapređenje u čin majora i odlikovanje Legija za zasluge za „hrabar rad u borbenim okolnostima”. Uprkos svemu, svi njegovi filmovi koje je snimio za Armiju bili su „kontroverzni”, cenzurisani, i nisu puštani za slobodno prikazivanje, jer su smatrani da bi „demoralizirali” vojnike i javnost.[6] Mnogo godina kasnije, nakon preseljavanja u Irsku, njegova kćer, glumica Andželika Hjuston, sećala se da su „glavni filmovi koje su gledali bili ratni dokumentarci”.
Po povratku u Holivud 1946. nakon što se rat završio, bio je koscenarista na filmu Stranac, ali mu taj rad nije bio zvanično priznat. Film je režirao i produkovao Orson Vels, koji je ujedno i glumio nacističkog ratnog zločinca koji je uspeo da se doseli u Novu Englesku pod lažnim imenom.
Blago Sijera Madre (1948)
Njegov sledeći projekat koji je napisao, režirao i u kome se nakratko pojavio kao amerikanac, od kojeg se traži da „pomogne američkom kolegi kojeg je napustila sreća”, bio je Blago Sijera Madre (1948). To će postati jedan od filmova koji je utemeljio njegovu reputaciju vodećeg filmskog stvaraoca. Film, u kojem takođe glumi Hamfri Bogart, priča je o tri skitnice koje se udružuju u potrazi za zlatom. Hjuston je dao sporednu ulogu svom ocu, Volteru Hjustonu.
Vorner bros studio je u početku bio u nedoumici šta da radi sa filmom. Oni su dozvolili Hjustonu da snima na lokaciji u Meksiku, što je bio „radikalan potez” za studio u to vreme. Takođe su bili svesni toga da je Hjuston gradio reputaciju „jednog divljeg momka Holivuda”. U svakom slučaju, to se šefu studija Džeku Vorneru u početku nije sviđalo. Ali sve sumnje Vornera su se ubrzo nestale, kad je film stekao slavu kod javnosti i kritike. Holivudski pisac Džejms Agi nazvao ga je „jednim od najlepših i vizuelno najživljih filmova koje je ikada video”. Tajm magazin ga je opisao kao „jednu od najboljih stvari koje je Holivuod uradio još otkad su filmovi progovorili”.[5] Hjuston je osvojio Oskara za najbolju režiju i najbolji adaptirani scenario; njegov otac osvojio je Oskara za najbolju sporednu mušku ulogu. Film je takođe osvojio i druge nagrade u SAD i inostranstvu. Magazin Filmski komentar posvetio je filmu četiri stranice u svom izdanju iz maja-juna 1980, uz komentar autora Ričarda T. Džejmesona:
Ovaj film je impresionirao srce, um i dušu svakog ko ga je video i to u tolikoj meri da filmski stvaraoci velike originalnosti i posebnosti kao što su Robert Altman i Sem Pekinpo mogu reći da su uradili mnoge verzije iznova i iznova, ... a da nisu ugrozili njegovu jedinstvenost.
Takođe 1948. režira svoj naredni film, Ostrvo Largo, opet sa Hamfrijem Bogartom u glavnoj ulozi. To je priča o razočaranom ratnom veteranu povratniku koji se sukobljava sa gangsterima na jednom zabačenom ostrvu na Floridi. U filmu se takođe pojavljuju Loren Bakol, Kler Trevor i Edvard Dži Robinson. Film je adaptacija pozorišne predstave Maksvela Andersona, a sam film je za mnoge gledaoce izgledao preterano pozorišno. Međutim, „izuzetna glumačka ekipa” spašava film, i Kler Trevor osvaja Oskar za najbolju glumicu u sporednoj ulozi. Hjuston je negodovao što je studio bez njegovog odobrenja izrezao nekoliko scena iz konačnog izdanja. Ovaj ispad, zajedno s još nekim ranijim sporovima, bili su dovoljni da ga razljute, te je napustio studio po isteku ugovora.

MG149 (L)
78964213 Džon Hjuston - OTVORENA KNJIGA

LimundoGrad koristi kolačiće u statističke i marketinške svrhe. Nastavkom korišćenja sajta smatramo da ste pristali na upotrebu kolačića. Više informacija.