ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Godina izdanja: Ho
Jezik: Srpski

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!


Ubistvo dece se danas pretvara u apokaliptičku katastrofu i svake godine odnosi više životâ nego li najstrašnije epidemije kuge u srednjem veku. U pravoslavnim zemljama je mortalitet mnogo veći od nataliteta i ta razlika je svake godine sve veća. Razmotrićemo greh abortusa s hrišćanske pozicije, ali pre no što je ona do kraja razvodnjena savremenim nihilizmom.

Kad je reč o ubistvu dece tu vidimo jedan od najstrašnijih i stalni nesklad između veroispovedanja i života. Već smo govorili o odgovornosti žene prema životu koji u sebi nosi, prema životu deteta, jer, ma koliko to bilo paradoksalno, inicijator abortusa je u većini slučajeva sama žena. No to uopšte ne oslobađa krivice muževe i one koji ih guraju u taj gnusni zločin. Zar zaista više ne postoje porodice s onim moralnim tradicijama i principima koji supružnicima ne dozvoljavaju pribegavanje ubistvu deteta kontracepcijom ili abortusom? Šta da rade porodice koje su zaista siromašne, koje se nalaze na ivici bede i jedva sastavljaju kraj s krajem? Za njih imati decu nije samo glavni cilj hrišćanskog braka, već njima nedostupna raskoš. Porodilište se pretvara u sud nad porodiljom. Siromaštvo se posmatra kao zločin koji treba da bude kažnjen smrću žene i njenog deteta. Taj sud ne prihvata nikakva objašnjenja, već zahteva: “Donesi novac, ili idi pa rađaj gde ti volja”, drugim rečima rečeno, to znači: umri. Šta da čine takve porodice kad posla nema, što se moglo prodati, već je prodano, rodbina je isto tako siromašna, a porođaj košta i po nekoliko plata? Šta kad čovek prosto nema tu svotu novca niti je može naći? Pred njim zalupe vrata porodilišta i teraju ga odatle kao pseto ispred tuđe kapije. Samo kučka može da se ošteni negde na gomili otpada, mačka za to može naći mesto negde na tavanu, ali šta da radi žena – jedino biće na zemlji koje ne može da rodi bez pomoći sa strane? Šta treba da uradi da bi sačuvala život svog deteta? Da li treba da ide na prestup i da zbog toga dospe u zatvor, ili da prodaje svoje telo na ulici i da tako sebe pretvori u društveni toalet i zajedno s tim prokletim novcem i za sebe i za dete zaradi bolest od koje će da istruli? Za hrišćanku to znači gubitak ne samo porodice, nego i Boga i sopstvene duše.

U svetu je ostalo još malo dobrih ljudi. Mnogo češće vidimo kako “srećnici” koji su se obogatili gube osećaj za samilost, što znači da gube srce. Ako žena bude prosila milostinju da bi uplatila za porođaj, najčešće će u odgovor čuti: “Ako već nemaš novca, zašto onda da se sirotinja množi?” Postoje i velikodušni ljudi koji su spremni da priteknu u pomoć, ali zar će problem biti rešen ako od stotinu dece bude spašeno samo jedno? Ukoliko se žena obrati nekoj dobrotvornoj organizaciji, tamo joj neće ponuditi bespalatan porođaj, već besplatnu kontracepciju, kurs o planiranju porodice ili pak da joj plate abortus koji košta mnogo manje nego li porođaj.

U detinjstvu sam pročitao knjigu Viktora Igoa “Čovek koji se smeje”. Možda me ta knjiga, da sam je danas pročitao, ne bi potresla tako duboko kao u detinjstvu kad je srce mekano poput toplog voska. No ono vremenom postaje sve hladnije i sve tvrđe. Ali slike iz te knjige se i danas pojavljuju u mojoj svesti. U ono doba me je iznenadilo kajanje zločinaca koji su krali decu, sakatili ih i zatim prodavali prosjacima za prikupljanje milostinje. Dete je zauvek ostajalo bogalj. Jednog dana je brod, kojim su plovili ti ljudi koji su izgubili savest i samilost, zahvatila bura pa je udario u podvodni kamen i počeo polagano da tone. Našavši se pred neizbežnom smrću vođa se obratio svojoj sabraći po nedelu i pozvao ih da se svi sete Boga, Kojeg su zaboravili, i da umru s pokajanjem, onako kako je umro pokajani razbojnik na krstu. Počeo je glasno da govori molitvu “Oče naš“ koju je naučio u detinjstvu, ali je kasnije nikad nije ponavljao. I ta grupa zločinaca je klekla i počela da moli Boga za oproštaj. Voda je polagano prelivala palubu, penjući se sve više i više, ali niko od njih se nije pridigao i smrt ih je zatekla u trenucima kajanja. Ljudi su otišli u grobnicu mora, a njihove duše na Sud Božiji.

A evo i druge slike. Slučajno se otkrilo da je jedno od dece koje je u detinjstvu obogaljeno poreklom iz porodice jednog engleskog lorda. Vratili su mu titulu i sva prava koja su imali njegovi roditelji. Kad je ušao u visoko englesko društvo, ono ga je porazilo ne svojim bogatstvom i bleskom, nego dubokim moralnim padom i duhom bogoborstva koje nije video ni među beskućnicima i prosjacima. Po pravu koje mu je pripadalo zbog porekla, postao je član engleskog parlamenta i tada je odlučio da se obrati tim ljudima koji su zaboravili na veru i milosrđe. U parlamentu je rekao da je došao da saopšti novost, a ta novost je da postoji Bog i da osim njih postoji narod na koji su zaboravili. Kao odgovor na to začuo je gromoglasan smeh. Članovi parlamenta su se, kao kakvoj dobro smišljenoj šali, smejali tome što postoji Bog, što postoji narod i nešto njima nepoznato što se naziva savešću. Pokušavao je da nastavi svoj govor, ali ga je prekinuo opšti smeh. Za te ljude je Bog bio nekakav komični lik iz cirkusa kojemu se mogu samo podsmevati, a govornik samo klovn koji je u parlamentu nastupio kao na kakvoj sceni, a sve u želji da ih razveseli. Gromoglasni smeh je praćen zviždanjem i lupkanjem nogama: lordovi i parlamentarci su bili dobro raspoloženi i napokon su uspeli da se od srca nasmeju.

Dok pišem o abortusima i obraćam se društvu s napomenom da postoji Bog i da postoje ljudi koji se ne smeju uništavati kao kakav korov u sopstvenoj bašti, prisećam se tog čoveka koji se obraća parlamentu i koji, kao eho svojih reči, čuje gromoglasan smeh. Šta li će meni reći? Već unapred čujem odgovor: “Nismo mi protiv toga da Bog postoji, ali neka On caruje na nebesima i nek nas ne ometa u našim zemaljskim poslovima. Nama je potreban Mefistov bog, dobri starac s kojim đavo može da se dogovori i sporazume. Nismo mi protiv vere u Boga i ako želite, vi se slobodno njome tešite. Mi smo veliki humanisti i zato se trudimo da izađemo u susret osećanjima vernikâ. Naprimer, mi nismo protiv toga da se abortusi vrše uz Bahovu muziku i čak smo spremni da u akušerskim klinikama odvojimo kutak u kojem bi se mogla zapaliti sveća. U tom smislu možemo mnogo toga učiniti, ali nećemo dozvoliti da se zbog tog čovekoljublja narušava ekologija Zemlje, da nerođeni onima koji su se već rodili oduzimaju pravo na komfor i radost slobodnog seksa, a da se siromasi razmnožavaju bez ikakve kontrole, kao kakvi termiti. Neverujuće ćemo umiriti time da bića u utrobi nisu ljudi, već nešto poput kakvog polufabrikata, a na vernike ćemo uticati tako što ćemo im objasniti da su ubijena deca anđelčići čije duše odlaze direktno na nebo i radosno iz akušerskih klinika uzleću uvis, kao ptice iz kaveza, kao i to da je abortus za dete zamena lošijeg za bolji život.”

Arhimandrit Rafail Karelin (gruz. არქიმანდრიტი რაფაელი, rođen kao Ruslan Nikolajevič Karelin; b. 28. decembra 1931, Tbilisi, Gruzijska SSR) - duhovnik Gruzijske pravoslavne crkve, arhimandrit, teološki pisac. Autor mnogih knjiga o duhovnom životu, knjiga i članaka moralno-asketske prirode, polemičkih spisa, propovedi, kao i memoara o poklonicima pobožnosti koje je lično poznavao.

Biografija
Rođen 28. decembra 1931 u Tbilisiju, u porodici inženjera i učitelja. Odmah po sticanju srednjeg i visokog obrazovanja, napustio je sekularni život i stupio u monaštvo.

Monaštvo i dostojanstvo
Po sopstvenom priznanju, uvek ga je posebno zanimala istina, mnoge dečije igre su bile dosadne. Godine 1954 je zamonašen, a iste godine je hirotonisan u jerođakona, a zatim u jeromonaha. Ubrzo nakon hirotonije služio je u crkvi svetog velikomučenika Georgija Pobednika u selu Ilori, u blizini grada Ochamchira, Abhazijska SSR (Gruzijska SSR). U Ilorskom periodu o. Rafailo je neko vreme izvodio na zahtev parohijana oslobađanje opsednutih, a stanje strasti sa neobičnom snagom bolesnika i njihova mržnja prema svemu u hrišćanstvu nateralo ga je da razmišlja o posebnoj demonskoj stvarnosti neprijateljskoj silama svetlosti.

U Suhumi
Kasnije je služio u grobničkoj crkvi Preobraženja u predgrađu Suhumi. U sukhumskom periodu budući arhimandrit je upoznao prvog duhovnog oca - starešinu glinskog arhimandrita Serafima Romantsova (kanonizovan 2010. godine), poznatog po svom posebnom duhovnom iskustvu, i istinitoj jevanđeoskoj ljubavi. Svetitelj je na poseban način znao da prikrije ljubav i brigu za ljude umerene strogosti i tako je udaljio nerazumne poklonike. Serafim se takođe proslavio činjenicom da je nakon zatvaranja Glinske pustinje 1961. godine, gde je službovao 12 godina, u Kirgistanu živeo u neprekidnoj molitvi i jednostavan kamen mu je služio kao dom. Otac Rafailo je takođe dobro poznavao mitropolita Tetritskara (kanonizovan 2010. godine), poznatog po svojoj ljubavi prema Isusovoj molitvi i koji je uspevo da uskladi ogromne administrativne aktivnosti sa stalnom molitvom.

Nastavne aktivnosti
Od 1975. predavao je u Bogosloviji Mtskheta Slovenski i privremeno je radio kao inspektor.

Osamdesetih godina 20. veka Rafailo je posetio sveta mesta u Rusiji, manastire, posebno manastir Pskovo-Pečerski. Iguman Sava postao mu je duhovni otac. Shiiguman Sava je stekao tehničko obrazovanje i, radeći kao inženjer u fabrici, ušao je u manastir, gde je vremenom stekao slavu čoveka koji je poznavao istinsku ljubav prema ljudima. Postoji nekoliko slučajeva isceljenja teško bolesnih ljudi njegovim molitvama već tokom njegovog života, a iguman Savva ga je blagoslovio da piše o duhovnim temama. Tada je otac Rafailo predavao na Tbilisijskoj bogoslovskoj akademiji u različita vremena slovenski jezik, istoriju religije, teologiju i asketizam.

Poslednje mesto njegove svešteničke službe bila je crkva Svetog Aleksandra Nevskog u Tbilisiju. Od 1988. godine, zbog lošeg zdravlja (smanjenog vida), miruje i bavi se književnom delatnošću. Njegova veb stranica [1] sadrži dela autora teološke i polemičke orijentacije.