ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1999.
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Relja Novakovic - Srbin rimski car

Miroslav, Beograd, 1999.
Mek povez, 84 strane, ilustrovano.

Relja Novaković (Stubline (Obrenovac), 15. maj 1911 — Beograd, 22. novembar 2003)[1] bio je srpski istoričar, direktor (1970—1973) i naučni savetnik (1973—1979) Istorijskog instituta. Posebno je ostavio traga u proučavanju istorije ranog srednjeg veka srpskih zemalja, istorijske geografije, istorije Kosova i Metohije, kao i na polju metodike nastave i udžbenika istorije koji su doživeli desetak izdanja.

Tokom 1990-ih godina i pred smrt, bio je zastupnik autohtonističkih teza o starijoj srpskoj istoriji, protoistoriji i praistoriji.
Biografija

Rođen je u Obrenovcu. Osnovnu školu završio je u Kuli, a gimnaziju u Beogradu. Diplomirao je Opštu i nacionalnu istoriju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu 1935. Od 1938. do 1941. predavao je u prilepskoj gimnaziji.

Kraj rata je proveo u ratnom zarobljeništvu u Nemačkoj. Nakon oslobođenja i povratka u Jugoslaviju 1945. bio je direktor gimnazije u Petrovcu na Mlavi i Kraljevu.

Za načelnika Komiteta za naučne ustanove, Univerzitet i visoke škole postavljen je 1949. godine, a oktobra 1950. izabran je za predavača opšte istorije za studente Filozofskog fakulteta kojima je istorija bila pomoćna nauka. Na istom fakultetu odbranio je doktorsku disertaciju pod naslovom Brankovićev letopis i njegovi izvori 1955. Od 1956. do 1970. napredovao je od zvanja docenta do redovnog profesora. Nastavu istorijske geografije preuzeo je 1958/59. Produžio je rad na popunjavanju biblioteke i popisu istorijskih atlasa i karata južnoslovenskih i susednih zemalja kada je školske 1962/63. ustanovljen Kabinet za istorijsku geografiju u okviru Odeljenja istorijskih nauka. Tu se naročito osvrnuo na bogate zbirke Ratnog arhiva u Beču gde je dugo godina radio, što je nastavio i po dolasku u Istorijski institut. Ličnu kolekciju kopija starih karata poklonio je Odeljenju posebnih fondova Narodne biblioteke Srbije.

Od 1966. radio je kao redovni profesor Filozofskog fakulteta za predmet istorijske geografije u Odboru za proučavanje Metohije na Filozofskom fakultetu u Beogradu.
Istraživanja

Na osnovu podataka iz srpskih srednjovekovnih povelja Novaković je vršio terenska istraživanja. Tragao je za starim toponimima, ostacima gradova, crkvišta i grobalja. Po dolasku u Istorijski institut, produžio je terenski rad na Kosovu i Metohiji do 1977, u okviru projekta Kosovo u ranom srednjem veku, koji su zajednički organizovali Muzej Kosova u Prištini, Arheološki institut i Istorijski institut. Kao prvi zadatak u radu bio je popis zvanih mesta na Kosovu u katastarskim uredima pokrajine. U toku tri godine (1975—1978) obrađen je gotovo sav katastarski materijal sa ove pokrajine. Novaković je nastavio s redovnim obilaženjem kosovsko-metohijskih sela i posle gašenja ovog projekta. Beležio je sve što mu se učinilo da je ostatak starih građevina i gradova. Marljivo je sakupljao i ličnim sredstvima otkupljivao od lokalnog albanskog stanovništva slučajno pronađeni arheološki i etnološki materijal. Na taj način stvorena je dragocena zbirka sa lokaliteta Čečan, koja se danas nalazi u Narodnom muzeju u Beogradu.

Kao jedan od članova autorskog tima projekta „Oblast Brankovića 1455“, obrazovanog 1989. pod rukovodstvom akademika Miloša Macure, Novaković se vratio terenskim i studijskim istraživanjima starih naselja na Kosovu i Metohiji. Rezultati su objavljeni zajedno sa onim dobijenim u prethodnim istraživanjima kosmetske oblasti u dva značajna dela: u obimnoj studiji o istorijsko-geografskim prilikama na Kosmetu sredinom 15. veka — Naselja i stanovništvo Oblasti Brankovića 1455. godine, kao i u karti Gradine i srednjovekovne crkve, manastiri i groblja na Kosovu i Metohiji koja je izrađena na preglednoj karti Geodetske uprave pokrajine u razmeri 1:200.000. Ova karta, koja je docnije poslužila kao nezaobilazna polazna osnova za niz karata drugih autora o kulturnim spomenicima Kosova i Metohije, objavljena je u dnevnom listu „Politika“.

Relja Novaković je ocenjen kao plodan pisac razuđenih interesovanja, iza kojeg je ostalo četrnaest knjiga, jedno koautorsko poglavlje i stotinu rasprava, članaka i drugih priloga. Ostao je zapamćen po svom radu na istorijskoj geografiji, starim kartama, toponomastici, proučavanju izvorne vrednosti istorijskih spisa, na hronologiji, na temama s tematikom Kosova, ali i porekla Srba. Uspešno je rešavao neka pitanja iz istorijske geografije, granica i identifikacije starih kosmetskih naselja, ali što se tiče problema o poreklu Srba tu se, kako navodi Gordana Tomović, „kretao neizvesnim putevima, koji su vodili kroz sekundarne izvore i druge oblasti, koje jednom istoričaru po obrazovanju nisu bile bliske“, te je nailazio na kritike i osporavanja. Nasuprot tome, zadužio je umnogome srednjoškolsko obrazovanje iz oblasti istorije svojim prilozima iz metodike nastava. Njegovi udžbenici doživeli su desetak i više izdanja.
Autohtonistička faza

Dr Novaković je svoj završni period života proveo kao autohtonista. Počelo je objavljivanjem rada Još o poreklu Srba 1992. godine, sa podnaslovom I sva srbska idolu služaše Dagonu. Radio je kritiku i napisao predgovor za Olgu Luković-Pjanović i njeno delo Srbi...narod najstariji.
Važniji radovi
Novaković, Relja (1955). „Jedan pokušaj tumačenja Savinih hronoloških podataka u Žitiju sv. Simeuna”. Istoriski glasnik. 8 (3-4): 79—122.
Novaković, Relja (1955). „Nikoljski letopis”. Zbornik Filozofskog fakulteta. Beograd. 3: 155—171.
Novaković, Relja (1958). „Kad se rodio i kad je počeo da vlada Stevan Nemanja?”. Istoriski glasnik. 11 (3-4): 165—192.
Novaković, Relja (1960). Brankovićev letopis. Beograd: SANU.
Novaković, Relja (1963). „O nekim pitanjima granica Srbije, Hrvatske i Bosne u X v.”. Zbornik Filozofskog fakulteta. Beograd. 7 (1): 153—183.
Novaković, Relja (1964). „O granicama Srbije i srpske države u X veku”. Zbornik Filozofskog fakulteta. Beograd. 8 (1): 153—191.
Novaković, Relja (1981). Gde se nalazila Srbija od VII do XII veka (istorijsko-geografsko razmatranje): Problemi i znanja. Beograd: Istorijski institut.

Српска аутохтонистичка школа представља скуп хипотеза и становиште групе већином српских истраживача и публициста који сматрају да су на европском континенту, а посебно на Балканском полуострву, Словени и Срби присутни у периоду од најмање два и по миленијума. Водећа теорија српске аутохтонистичке школе јесте да су Срби односно Словени аутохтони у Подунављу, одакле су населили друге крајеве Европе, ширећи свој језик и културу. Овакве теорије спадају у домен алтернативне науке и званична наука[тражи се извор] сматра да је српска аутохтонистичка школа псеудоисторија.

Значајан за стварање ове школе у српској историографији дао је словачки филолог Павел Јозеф Шафарик и његов спис О пореклу Словена објављен 1828. године на немачком језику, који је настао као резултат жеље да представи истраживања историје пољског научника Лоренца Суровјецког.

Међу припаднике аутохтонистичке школе убрајају се: Милош Милојевић, Сима Лукин-Лазић, Олга Луковић-Пјановић, Радован Дамјановић, Иво Вукчевић, Јован И. Деретић, Радивоје Пешић, Момир Јовић, Илија Живанчевић, Светислав Билбија, Реља Новаковић, Миодраг Милановић, Ненад Миљуш, Славиша Миљковић, Милош Гроздановић, Слободан Јарчевић, Александра Бајић, Драгољуб Антић, Александар Петровић, Горан Шарић, Александар Шаргић, Александар Митић и други.

Страни аутори који подржавају тезе ове школе су: др Анатолиј Кљосов, Казимир Шулц, Адам Мицкјевич, Сипријан Робер, Емил Бирнуф, Адолф Пикте, Ами Буе, Лоренц Суровјецки, Франческо-Марија Апендини и други.[тражи се извор]