Godina : 1951 - 1960.
Detaljno stanje: Dobro
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine

program narodnog pozorista iz 1957 godine
gostovanje engleskog kraljevskog pozorista
`the shakespeare memorial theatre company`
pored programa prodaju se i stenografske beleske konferencije
za stampu koju je vodio Marko Ristic (12 str)
u glavnim ulogama : laurence olivier i vivien leigh

Ser Lorens Ker Olivije, Baron Olivije (engl. Ser Laurence Kerr Olivier, Baron Olivier; Dorking, 22. maj 1907 — Stening, 11. jul 1989) bio je engleski pozorišni, filmski i televizijski glumac, režiser i producent. U karijeri dugoj preko šezdeset godina tumačio je najrazličitije uloge — od likova iz grčkih i Šekspirovih tragedija, preko ekscentričnih i grotesknih negativaca, do junaka romantičnih komedija. Smatra se najboljim tumačem likova iz Šekspirovih drama. Najpoznatiji je po ulogama u filmovima Orkanski visovi, Rebeka, Bani Lejk je nestala, Princ i igračica, Otelo i Maratonac. Dobio je dva počasna Oskara za životno delo i veliki doprinos filmskoj umetnosti, kao i Oskara za najboljeg glavnog glumca za ulogu u Hamletu.

Olivije je bio nominovan za trinaest Oskara (osvojio tri); za devet Emija (osvojio pet); jedanaest nagrada BAFTA (osvojio tri) i šest Zlatnih globusa (osvojio tri). Dobitnik je Srebrnog medveda na Berlinskom filmskom festivalu i Zlatnog lava na Festivalu u Veneciji, a dobio je i zvezdu na Holivudskoj stazi slavnih. Prvi je glumac u istoriji filma koji je dobio plemićku titulu. Američki filmski institut ga je uvrstio među dvadeset najvećih glumaca svih vremena. Smatra se najboljim britanskim glumcem 20. veka.

Sa suprugom Vivijan Li boravio je u Beogradu u vreme najveće slave, 1957. godine. Na sceni Narodnog pozorišta igrao je Tita Andronika, ona Laviniju. Ovom događaju prisustvovao je i predsednik Tito sa suprugom Jovankom. Publika je slavni par dočekala i ispratila sa oduševljenjem, a njih dvoje posetilo je i Jugoslovensko dramsko pozorište i prisustvovalo premijeri `Braće Karamazovih`, u režiji Tomislava Tanhofera.

Pričalo se kako je Olivije obišao i Muzej SPC i `molitveno stajao` pred plaštom kralja Milutina nekoliko minuta, a kada je čuo da je to kralj iz 13. veka, spontano je počeo da kazuje Šekspirove stihove... Bilo kako bilo, u Beograd je (na Fest) došao još jednom, 1971. godine - tom prilikom odlikovan je Ordenom jugoslovenske zastave sa zlatnim vencem.

Olivije je doživeo 82 godine, do kraja se hrabro boreći s raznim tegobama: rakom, trombozom, miopatijom, mišićnom distrofijom, pleuritisom. Zato je desetak godina pre smrti morao da napusti teatar.

------------------------- -----------------------

Vivijen Li (engl. Vivien Leigh; Dardžiling, 5. novembar 1913 — London, 8. juli 1967) je bila engleska pozorišna i filmska glumica, koja je radila sredinom prošlog veka. Tokom tridesetogodišnje karijere glumila je veliki broj Šekspirovih junakinja, poput Ofelije, Julije, Kleopatre i ledi Magbet. Pored svog supruga, Lorensa Olivijea, nastupala je u pozorištima širom sveta. Njeni poznati filmovi su Požar nad Engleskom, Ledi Hamilton i Cezar i Kleopatra, dok je za uloge u filmovima Prohujalo sa vihorom i Tramvaj zvani želja nagrađena Oskarom za najbolju glavnu glumicu.

Vivijen je mislila da njene glumačke sposobnosti nisu dovoljno cenjene, i da uloge dobija zbog svoje lepote. Pored toga, veoma rano je počela da pati od manične depresije, zbog čega je stekla reputaciju glumice teške za saradnju. Sve to, kao i buran ljubavni život, uticalo je na česte prekide i periode neaktivnosti u njenoj karijeri. Umrla je u pedesetčetvrtoj godini, glumivši u samo devetnaest filmova.

Vivijan Meri Hartli je rođena u Dardžilingu (Zapadni Bengal), u Britanskoj Indiji, u porodici Ernesta Hartlija, britanskog oficira u indijskoj konjici i Gertrude Robinson. Njih dvoje su se venčali u Londonu 1912. godine, a pet godina kasnije Ernest Harti je premešten u Bangalor, dok su Gertrude i Vivijan ostali u Utakamandu. Vivijan Harti se prvi put pojavila u pozorištu sa tri godine, recitujući pesmu u majčinoj glumačkoj amaterskoj grupi. Gertrude Hartli je pokušavala da svojoj kćeri usadi ljubav prema književnosti pa joj je veoma rano čitala dela Hansa Kristijana Andersena, Luisa Kerola i Radjarda Kiplinga, kao i priče iz grčke mitologije. Kao jedino dete, Vivijan Hartli je poslata 1920. godine u manastir u Rohampton u Engleskoj, gde se sprijateljila sa mladom Morin O`Salivan, koja je uskoro postala glumica.

Obrazovanje je završila u Evropi, vrativši se roditeljima 1931. godine. Otkrila je roditeljima da kao i Morin, i ona želi da postane velika glumica. Oboje su je podržali u toj nameri, a otac joj je pomogao da se upiše na Kraljevsku akademiju dramskih umetnosti u Londonu. Krajem 1931. godine, zaljubila se u Herberta Lija Holmana, trinaest godina starijeg advokata, a venčali su se 20. decembra 1932. godine, kada je Vivijan napustila studije. U oktobru sledeće godine rodila je kćerku Suzan. Vivijan se uprkos novoj ulozi majke osećala skučeno i nezadovoljno kod kuće, jer je zaboravila svoj davnašnji san. Shvativši to, prijatelji su je predložili za manju ulogu u filmu Things Are Looking Up. To je bio njen filmski debi, nakon čega je angažovala menadžera, Džona Glidona. On je mislio da ime Vivijan Holms nije prikladno za glumicu, a nakon što je odbio njen predlog, (Ejpril Morn), promenio ga je u Vivijen Li.

Glidon ju je preporučio Aleksandru Kordi kao potencijalnu filmsku glumicu, ali Korda je odbio smatrajući kako nema glumačkog potencijala. Nakon uloge u predstavi The Mask of Virtue 1935. godine, Lijeva je dobila sjajne kritike, bila je često intervjuisana i izašlo je nekoliko novinskih članaka o njoj. Među njima je je bio i jedan iz Dejli ekspresa, u kojem je novinar naglasio kako joj se „izraz lica promnio munjevitom brzinom“, što je bilo prvo javno spominjanje njenih karakterističnih promena raspoloženja. Korda, koji je prisustvovao premijeri predstave, priznao je svoju grešku i potpisao sa njom filmski ugovor, napisavši joj ime Vivijen Li. Nastavila je sa predstavom, ali kada je Korda preselio u veće pozorište, Vivijen nije mogla adekvatno reproduktovati svoj glas, ni zadržati pažnju tolike publike, pa je predstava ubrzo skinuta sa repertoara. Na premijeri predstave The Mask of Virtue bio je još i Lorens Olivije, čija je pozorišna karijera tada dobila polet. Dve godine kasnije, dobili su uloge u filmu Požar nad Engleskom, i privlačnost koju su osećali jedno prema drugom za vreme snimanja, ubrzo se razvila u ljubav. Uprkos tome što su oboje već bili venčani (Olivije glumicom Džil Ezmond), nisu krili da su zaljubljeni jedno u drugo. Supružnici su im nakon dugog odbijanja dali razvod, te su se venčali 1941. godine.

U to vreme, Lijeva je čitala roman Prohujalo sa vihorom, koji je napisala Margaret Mičel, i naložila agentu da je predloži Dejvidu Selzniku za glavnu ulogu. Rekla je novinaru: „Sama sam se angažovala za ulogu Skarlet O`Hare“, a filmski kritičar K. A. Ledžun prisetio se razgovora iz istog perioda u kojem je rekla: „Lorens Olivije neće glumiti Reta Batlera, ali ću ja glumiti Skarlet O`Haru. Čekajte i videćete.“ Vivijen se 1938. pojavila u filmu Jenki u Oksfordu pored Roberta Tejlora i Morin O`Salivan. To je bio njen prvi film koji je primećen i u Sjedinjenim Državama. Tokom produkcije je stekla reputaciju teške i nerazumne osobe, a producenti su rekli njenom agentu da njen ugovor neće biti produžen ako se i dalje bude tako ponašala. Iste godine Olivije putuje u SAD, na snimanje filma Orkanski visovi, a Vivijen sa njim zbog raspisanog konkurs za ulogu Skarlet O`Hare. Vivijen je tražila od svog agenta da njeno ime stavi među kandidatkinje. Tog meseca, Selznik ju je gledao u Vatri iznad Engleske i tada je postala jedna od najozbiljnijih kandidata za ulogu. Pogledao je još i ostale njene engleske filmove i pa počinje pregovor sa producentom Aleksanderom Kordom, sa kojim je Vivijen Li bila pod ugovorom do kraja te godine. Lijeva posle toga putuje u Los Anđeles, navodno da bi bila sa Olivijeom. Kad je Majron Selznik, koji je predstavljao i Olivijea, sreo Lijevu, pomislio je da ona poseduje kvalitete koje traži njegov brat. Odveo je Li i Olivijea na set gde je snimana scena požara skladišta u Atlanti, i upoznao je sa ekipom. Sledećeg dana, Vivijen je pročitala scenu za Selznika, koji je organizovao probu i napisao svojoj ženi: „Ona je neočekivani pobednik i izgleda prokleto dobro. Samo za tvoje uši: sve je spalo na Polet Godard, Džin Artur, Džoun Benet i Vivijen Li.“. Reditelj Džordž Kjukor se složio i pohvalio njenu „neverovatnu volju“, te je ona odmah dobila ulogu.

Snimanje se pokazalo teškim iskustvom za nju; Kjukor je otpušten, a doveden je Viktor Fleming, sa kojim se ona često prepirala. Ona i Olivija de Havilend potajno su se sastajale sa Kjukorom po noći i vikendima, u potrazi za njegovim savetom kako bi trebalo da odigraju svoje uloge. Sprijateljila se sa Klarkom Gejblom i njegovom suprugom Karol Lombard, ali se sukobila sa Leslijem Hauardom, sa kojim je trebalo da snimi nekoliko scena. Zbog njenog poremećaja, ponekad je morala raditi sedam dana nedeljno, često kasno u noć, a nedostajao joj je Olivije koji je radio u Njujorku. Napisala je Liju Holmanu, „Prezirem Holivud... nikad se neću naviknuti na ovo - kako mrzim filmsku glumu.“ Olivija de Havilend je 2006. odgovorila na tvrdnje o njenom besnom ponašanju tokom snimanja filma Prohujalo sa vihorom, što je objavljeno u biografiji Lorensa Olivijea. Branila je Viijen Li, rekavši: „Vivijen je bila besprekorno profesionalna i besprekorno disciplinovana na snimanju filma. Brinule su je dve stvari: da li će dati sve od sebe u izrazito teškoj ulozi, i kako će podneti veliku udaljenost od Larija, koji je Njujorku.“

Prohujalo sa vihorom doneo je Vivijen trenutnu pažnju i slavu, ali ona je rekla, „Ja nisam filmska zvezda - ja sam glumica. Biti filmska zvezda, samo filmska zvezda, je tako lažan život, koji se povodi lažnim vrednostima i publicitetom. Glumice dugo traju i uvek se nađe divnih uloga.“ Između deset Oskara koje je osvojio Prohujalo sa vihorom, bila je i nagrada za najbolju glumicu koju je osvojila Vivijen Li.

Februara 1940. godine, Džil Ezmond pristala je dati razvod Lorensu Olivijeu, a i Holman se pristao razvesti od Vivijen Li. Posle toga Olivije i Li su se venčali u Santa Barbari (Kalifornija), a na svečanosti su bili prisutni samo njihovi kumovi, Katrin Hepbern i Garson Kanin.

Vivijen se nadala da će nastupiti sa Olivijeom pa je otišla na probu za film Rebeka, film koji je trebalo da režira Alfred Hičkok sa Olivijeom u glavnoj ulozi. Ipak nakon što je vidio probu, Selznik je rekao da ona nije pravi izbor, sa čime se složio i Hičkok, a i njen mentor, Džordž Kjukor. Selznik je primetio da nije pokazivala nikakav entuzijazam za ulogu sve dok glavna uloga nije pripala Olivijeu, a kasnije je angažovao Džoan Fontejn. Nije joj dopustio ni da se pridruži Olivijeu u filmu Gordost i predrasude (1940), a Grir Garson je preuzela ulogu koju je Vivijen namenila sebi. U filmu Most Vaterlo trebalo je da nastupe zajedno, ali Selznik je Olivijea zamenio sa Robertom Tejlorom, tada na vrhuncu karijere. Uprkos njenoj ne volji da nastupi bez Olivijea, film ne samo da je bio popularan među publikom i kritikom, nego je postao i njen omiljeni film.

Ona i Olivije su postavili pozorišnu produkciju Romea i Julije na Brodveju. Njujorška štampa je pisala o brakolomstvu koje je označilo vezu između Olivijea i nje i pitao se zašto se ne vraćaju u Englesku kako bi doprinieli ratnim naporima, dok su kritičari bili neprijateljski raspoloženi njihovim sudelovanjem u produkciji. Bruks Etkinson iz Njujork tajmsa je napisao, „Iako su gđica. Li i gospodin Olivije zgodan mladi par, jedva glume zajedno.“ Dok je većina krivnje svaljena na Olivijeovu glumu i režiju, i Vivijen Li je bila kritikovana. Bernard Grebanier je napisao „tankoj, prodavačkoj kvaliteti glasa gđice. Li.“ Par je u projekat uložio gotovo celu ušteđevinu, a neuspeh je bila finansijska katastrofa za njih.

Godine 1941, zajedno snimaju film Ledi Hamilton sa Olivijeom u ulozi Horejšija Nelsona i Li kao Ema Hamilton. Sa Ujedinjenim Kraljevstvom koja je bila učesnik Drugog svetskog rata, bio je to jedan od nekoliko holivudskih filmova sa probritanskim sentimentom. Film je bio jako popularan u Americi, ali je najveći uspeh doživeo u Sovjetskom Savezu. Vinston Čerčil je organizovao prikazivanje filma na zabavi na kojoj je bio Frenklin Delano Ruzvelt, a prisutnima se obratio rečima, „Gospodo, mislim da će vas intersovati ovaj film, budući da prikazuje velike događaje slične onima kojih ste upravo deo.“ Olivijeovi su bili česti gosti kod Čerčila do kraja njegovog života.

Olivijeovi su se vratili u Englesku, a Vivijen je 1943. godine putovala kroz severnu Afriku, nastupajući pred trupama pre nego što je obolela sa konstantnim kašljem i groznicom. Godine 1944, joj je ustanovljena tuberkuloza na levom plućnom krilu, ali nakon što je provela nekoliko sedmica u bolnici, izgledalo je kao da se oporavila. U proleće je snimala film Cezar i Kleopatra (1945) kad je otkrila da je trudna, ali je pobacila. Pala je u tešku depresiju koja je dosegnula kritičnu tačku kad se okrenula protiv Olivijea, verbalno ga i fizički napadajući sve dok nije pala na pod jecajući. Bio je to prvi od mnogih nervnih slomova povezanih sa maničnom depresijom, ili bipolarnim poremećajem. Olivije je počeo prepoznavati simptome nadolazeće epizode - nekoliko dana hiperaktivnosti koje prati period depresije i eksplozivni nervni slom, nakon kojeg se Vivijen Li ne bi ničega sećala, ali bi se osjećala postiđeno i pokajnički.

Bila je toliko dobro da nastavi glumiti u uspešnoj londonskoj produkciji The Skin of Out Teeth Torntona Vildera, ali njeni filmovi iz ovog razdoblja, Cezar i Kleopatra (1945) i Ana Karenjina (1948), ne dožiljavaju neki veći uspeh.

Olivije je 1947. godine proglašen vitezom, a ona mu se pridružila u Bakingemskoj palati na investituri. Postala je Ledi Olivije, titula koju je nastavila nositi i nakon njihovog razvoda, sve do smrti.

Olivier je 1948. godine postao član saveta reditelja pozorišta Old Vik, nakon čega su se on i Li zaputili na turneju po Australiji i Novom Zelandu kako bi prikupili sredstva za pozorište. Tokom šestomesečne turneje, Olivije je nastupio u komadu Ričard III, a posle i sa njom u The School for Scandal i The Skin of Our Teeth. Turneja je bila veliki uspeh, a iako se ona mučila sa nesanicom pa ju je trebalo zameniti na nedelju dana, uspela je odgovoriti na sve zahteve stavljene pred nju. Olivije je primetio njenu sposobnost da „očara novinare“. Članovi glumačke družine kasnije su se prisetili nekoliko svađa između para, a najdramatičnija je bila ona u Krističerču kad ona nije htela izaći na pozornicu. Olivije ju je ošamario, a ona mu je uzvratila i opsovala ga pre nego što je otišla na pozornicu. Pri kraju turneje, oboje su bili iscrpljeni i bolesni, a Olivije je rekao novinaru, „Možda ne znate, ali razgovarate sa parom hodajućih leševa.“ Kasnije je rekao kako je u Australiji „izgubio Vivijen“.

Uspeh turneje ohrabrio je Olivijove da prvi put nastupe zajedno na Vest Endu, u istim delima, uz jedan dodatak, Antigonu, koja je dodata na njen zahtev jer je htela glumiti u tragediji.

Vivijen Li je nakon toga nastojala dobiti ulogu Blanš Dubue u Vest Endu produkciji Tramvaja zvan čežnja Tenesija Vilijamsa, a dobila ju je nakon što su je Vilijmas i producentica predstave Irene Majer Selznik videli u The School for Scandal i Antigoni, a Olivije je potpisao za režiju. Kako je sadržavala scenu silovanja i reference na promiskuitet i homoseksualnost, predstava je označena kao kontroverzna, a rasprave u medijima o njenoj primerenosti dodatno su zabrinule Vivijen Li. Ali, čvrsto je verovala u važnost dela. Pisac Dž. B. Pristli kritikovao je predstavu i njen nastup, a kritičar Kenet Tinan je rekao kako je Vivijen bila loš izbor jer su britanski glumci „preotmeni za pozornicu“. Olivije i Li su bili razočarani jer je deo komercijalnog uspeha predstave ležao u članovima publike koji su došli na ono za što su mislili da je razbludna i senzacionalistička priča, a ne grčka tragedija kakvu su zamišljali, ali predstava je imala i snažne zagovaratelje, među njima i Nouel Kauard koji je opisao Vivijen Li kao senzacionalnu.

Nakon 326 nastupa, Viijen je završila svoje nastupe; međutim, ubrzo je angažovana za filmsku verziju. Njeno nepoštovanje i nepristojni smisao za humor dopustili su joj da razvije odnos sa drugom zvezdom filma, Marlonom Brandom, ali se nije slagala sa režiserem Elajdžom Kazanom, koji nije imao visoko mišljenje o njoj. Kasnije je rekao „nije imala talenta“, ali kako je projekat napredovao, postao je „pun divljenja“ za „najveću odlučnost za isticanje od bilo koje glumice za koju znam. Puzala bi po slomljenom staklu ako bi smatrala da će to pomoći njenom nastupu.“ Njena je uloga bila iscrpljujuća te je izjavila za Los Anđeles tajms, „Devet meseci sam u pozorištu bila Blanš Dubua. Sada ona upravlja mnome.“ Kritičari su je redom hvalili, a ona je osvojila svog drugog Oskara za najbolju glumicu, BAFTA nagradu i nagradu Njujorškog kruga kritičara za najbolju glumicu. Tenesi Vilijams je komentarisao da je ona ulozi donela „sve što sam nameravao, i puno toga o čemu nisam ni sanjao“, ali u kasnijim godinama, Vivijen je rekla da ju je igranje Blanš Dubua „odvelo u ludilo“.

Lorens Olivije i Vivijen Li su 1951. godine nastupili u dve predstave o Kleopatri, Antonije i Kleopatra Vilijama Šekspira i Cezar i Kleopatra Džordža Brenarda Šoua, menjajući predstave svaku noć i osvajajući dobre recenzije. Produkcije su premestili u Njujork, gde su nastupali jednu sezonu u pozorištu Zigfild sve do 1952. godine. Recenzije tamo su bile dosta pozitivne, ali kritičar Kenet Tajnan ih je razbesnio kad je izjavio kako je Vivijen Li mediokritetski talent koji je prisilio Olivijea da kompromituje svoj. Vivijen je, prestrašena neuspeha i sa namjerom da postigne veličinu, prihvatila njegovu kritiku, ignorišući pozititvne recenzije drugih kritičara.

Januara 1953. godine, otputovala je u Cejlon kako bi snimala Stazu slonova sa Piterom Finčom. Ubrzo nakon početka snimanja, doživela je nervni slom, a studio Paramaunt ju je zamenio sa Elizabet Tejlor. Olivije ju je vratio u njihov dom u Engleskoj, gde mu je rekla da se zaljubila u Finča i da ga je prevarila sa njim. U sledećih nekoliko meseci se postupno oporavila.

Zbog te epizode, mnogi Olivijeovi prijatelji su saznali za njene probleme. Dejvid Niven je rekao da je bila „dobro, dobro luda“, a u svojem dnevniku Nouel Kauard je izrazio iznenađenje da su „stvari bile loše i postajale gore od 1948. godine ili otprilike u to vreme.“

Kasnije se dovoljno oporavila kako bi nastupila sa Olivijeom u predstavi The Sleeping Prince, a 1955. godine su odigrali sezonu u Avonu na Stratfordu u Šekspirovim predstavama: Na tri kralja, Magbet i Tit Andronik. Predstave su privlačile publiku, a dobijale su pozititvne kritike. Nouel Kauard uživao je uspeh sa predstavom South Sea Bubble, sa njom u glavnoj ulozi, ali ona je zatrudnjela i odustala od produkcije. Nekoliko sedmica posle, pobacila je i pala u depresiju koja je potrajala mesecima. Pridružila se Olivijeu na evropskoj turneji sa Tit Andronik, ali je turneja prekinuta zbog njenih izleva besa na Olivijea i druge članove družine. Nakon povratka u London, njen bivši muž Li Holman, koji je imao veliki uticaj na nju, ostao je sa njom da bi pomogao smiriti je.

Godine 1958, smatrajući da je njen brak gotov, Vivijen je počela vezu sa glumcem Džekom Merivalom, koji je znao za njeno zdravstveno stanje i uverio Olivijea da će se pobrinuti za nju. Dve godine kasnije, ona i Olivije su se razveli, a Olivije je oženio glumicu Džoan Plurajt.

Džek Merival se pokazao kao stabilan uticaj na nju, ali uprkos njenom prividnom zadovoljstvu, novinaru Radie Harris u poverenju je rekla „kako bi radije proživela kratki život sa Larijem (Olivije) nego se suočila sa dugim bez njega“. Njen prvi muž, Li Holman, takođe je proveo puno vremena sa njom. Merival joj se pridružio na turneji po Australiji, Novom Zelandu i Latinskoj Americi koja je trajala od jula 1961. do maja 1962. godine, a Vivijen je zaradila pozitivne recenzije bez Olivijea pod svetlima pozornice. Iako izmučena napadima depresije, nastavila je raditi u pozorištu, a 1963. godine osvaja nagradu Toni za najbolju glumicu u mjuziklu u brodvejsokom mjuziklu Tovarič. Nastupila je i u filmovima Rimsko proleće gđe. Stoun (1961) i Brod ludaka (1965).

U maju 1967. godine je prolazila probe kako bi nastupila sa Majklom Redgrejvom u filmu -A Delicate Balance}-, ali joj se tada pogoršala tuberkuloza. Nakon nekoliko sedmica odmora, činilo se da se oporavlja. Noći 7. jula, Merival ju je ostavio kao i obično, kako bi nastupio u predstavi, a vratio se kući u ponoć i pronašao je kako spava. Oko pola sata posle, (sada 8. jula), vratio se u spavaću sobu i pronašao njeno tijelo na podu. Pokušala je otići u kupatilo, a kako su joj se pluća napunila tečnosti, srušila se. Merival je nazvao Olivijea, koji je dobijao terapiju zbog raka prostate u obližnjoj bolnici. U svojoj autobiografiji, Olivije je opisao „gorku patnju“ kad je odmah otišao u njenu rezidenciju, gde je pronašao Merival kako je premestio njeno telo na krevet. Olivije je izrazio saučešće i „stajao i molio za oprost za sva zla koja su našla između nas“, pre nego što je pomogao Merival srediti pojedinosti oko sprovoda.

Kremirana je, a njen pepeo je razasut na jezeru kod njene kuće u Tikerejdž Milu, (Istočni Suseks, Engleska).

Vivije Li je smatrana jednom od najlepših glumica svog doba, a reditelji su to isticali u većini njenih filmova. Kad su je pitali smatra li svoju lepotu hendikepom, rekla je „ljudi misle da ako izgledaš prilično zgodno, ne znaš glumiti, a budući da je meni stalo jedino do glume, mislim da lepota ne može biti veliki hendikep, ako stvarno želiš izgledati kao lik kojeg glumiš, koji nije kao ti.“

Džordž Kjukor je rekao da je Vivijen bila „potpuna glumica, sprečena lepotom“, a Lorens Olivije je rekao da bi je kritičari trebalo „da pohvale zato što je bila glumica, a ne puštati da se njihovi sudovi uvek iskrivljuju zbog njene lepote.“ Američki pisac i reditelj Garson Kanin delio je njihovo stajalište i opisao Vivijen kao „lepoticu čija je zanosna lepota često znala zaseniti njene vrtoglave uspehe kao glumice. Velike lepotice nisu često velike glumice, jednostavno zato što ne treba da budu. Vivijen je bila drugačija, ambiciozna, ustrajna, ozbiljna, često inspirisana.“

Vivijen Li je objasnila da je igrala „što je moguće različitije uloge“ u pokušaju da ispita svoje veštine i odbaci predrasude o svojim sposobnostima. Verovala je da je komedija zahtevnija od drame jer zahteva precizniju sinhronizaciju, te je dodala da bi više pažnje trebalo obratiti na komediju kao deo glumačkog treninga. Bližeći se kraju karijere, koja se kretala od komedija Nouel Kauard do Šekspirovih tragedija, primetila je, „Puno je lakše ljude rasplakati nego ih nasmejati.“

Njeni rani nastupi donijeli su joj trenutni uspeh u Ujedinjenom Kraljevstvu, ali je ostala dosta nepoznata u drugim delovima sveta sve do premijere filma Prohujalo sa vihorom. Njujork tajms je napisao u decembru 1939. godine, „Skarlet gđice. Li je opravdala apsurdni zahtev koji je pred njom postavljen. Ona je tako umetnički i prirodno savršeno stvorena za ulogu da se nijedna druga glumica ne može zamisliti u toj ulozi.“. Kako joj je slava rasla, pojavila se na naslovnici Tajmsa kao Skarlet.

Godine 1969, kritičar Endru Saris je napisao da je uspeh filma u dobrom delu bio posledica inspirisane Li, a 1998. godine je napisao da „ona živi u našim sećanjima i uspomenama kao dinamična snaga, a ne kao statična prisutnost.“ Leonard Maltin je opisao film kao jedan od najboljih svih vremena, napisavši 1998. godine da je Li „briljantno odigrala“ svoju ulogu. Njen nastup u Vest Endu u produkciji Tramvaj zvan čežnja, pozorišni pisac Filis Hartnol opisao je kao „dokaz veće snage nego što je do tada pokazivala“, nakon čega su je duže vreme smatrali jednom od najboljih glumica britanskog teatra. Raspravljajući o filmskoj verziji, Polin Kejl je napisala da su Li i Marlon Brando pružili „dva najveća nastupa ikad viđena na filmu“ te da je onaj njen bio „jednan od onih retkih nastupa za kojeg se sa pravom može reći da u isto vreme budi strah i sažaljenje.“

Kenneth Tynan je ismejavao njen nastup sa Olivijeom u produkciji Tita Andronika iz 1955. godine, komentarišući da „ona prima vesti da će joj oskvrnuti mužev leš sa blagom mukom kao da je spužvasta guma“. On je bio jedan od nekoliko kritičara koji su negativno reagovali na njenu reinterpretaciju Ledi Magbet 1955. godine, rekavši da je njen nastup bio nestvaran, te da je nedostajalo besa kojeg ta uloga zahteva; međutim, nakon njene smrti je promenio mišljenje, opisujući svoje ranije kritike kao „jednu od najvećih grešaka u proceni“ koje je ikad napravio.

-------------------- ---------------------

marko ristic
Beograd 1902–1984.

1902–1921. Rođen je u staroj i uglednoj porodici Jovana Ristića, akademika i državnika. Školovao se u Beogradu i Švajcarskoj.

1922. Sa M. Dedincem i D. Timotijevićem pokrenuo je časopis Putevi.

1924–1925. Sa R. Petrovićem, D. Matićem i M. Dedincem bio je urednik časopisa Svedočanstva.

1925. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

1926. Oženio se Ševom (Jelicom) Živadinović u Vrnjačkoj Banji, a kumovi su im bili Aleksandar i Lula Vučo.

1926–1927. Upoznao je Bretona i francuske nadrealiste za vreme boravka u Parizu, gde je nastao i ciklus kolaža La vie mobile. Zajedno sa Ševom kupio je sliku Maksa Ernsta Sova (Ptica u kavezu), koja se danas nalazi u kolekciji Muzeja savremene umetnosti, Beograd.

1928. Objavio je antiroman Bez mere. Rođenje kćeri Mare.

1928–1929. Uradio je seriju fotograma sa Vanom Borom u Vrnjačkoj Banji.

1930. Jedan je od osnivača beogradske grupe nadrealista i potpisnik manifesta. Sa A. Vučom i D. Matićem bio je urednik almanaha Nemoguće–L`impossible gde je objavio kolaže Budilnik i Ljuskari na prsima. Sa D. Matićem napisao je Poziciju nadrealizma, koju su potpisali ostali članovi beogradske grupe nadrealista.

1931. Sa K. Popovićem objavio je knjigu Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog.

1931–1932. Jedan je od urednika u časopisu Nadrealizam danas i ovde.

1932. Sa V. Borom objavio je knjigu Anti–zid.
1933. U pariskom časopisu Le surréalisme au service de la révolution (br. 6, 36–39) objavljen je njegov odgovor na anketu `L`humour est–il une attitude morale?`.

1936. Napisao je tekst `Predgovor za nekoliko nenapisanih romana`.

1938. Objavio je poemu Turpituda, koju je zaplenila policija u Zagrebu. Sarađivao je u pariskom časopisu Minotaure (no. 3–4, Enquête Dictionnaire abrégé du surréalisme).
1939. Sa M. Krležom, K. Hegedušićem, V. Bogdanovim, Z. Rihtmanom i drugima pokrenuo je casopis Pečat. Putovao je sa Ševom u Italiju.

1941–1942. Živeo je u Vrnjačkoj Banji, a jedno vreme je proveo u zatvoru u Kruševcu.
1944. Političke tekstove je objavljivao u Politici i Borbi. Bio je urednik Državnog izdavačkog zavoda Jugoslavije.
1945–1951. Imenovan je za jugoslovenskog ambasadora u Parizu.
1951. Izabran je za dopisnog člana Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu.

1952. Sa O. Bihalji Merinom, O. Davičom, M. Dedincem, E. Fincijem, D. Matićem i A. Vučom osnovao je časopis Svedočanstva.

1955. Sa A. Vučom, O. Davičom, D. Ćosićem i A. Isakovićem pokrenuo je časopis Delo.

1956. Objavio je knjigu Nox microcosmica.
1958. Bio je predsednik Jugoslovenske nacionalne komisije za UNESCO.
1984. Umire u Beogradu.

1989. H. Kapidžić Osmanagić je pripremila posthumno za štampu njegove tekstove i objavila u knjizi Naknadni dnevnik 12 C (Sarajevo).

1993. Legat Marka Ristića. Likovna eksperimentacija grupe beogradskih nadrealista (1926–1939). Poklon Marka, Ševe i Mare Ristić poklonjen je Muzeju savremene umetnosti u Beogradu.

------------------------- -----------------------------

Tit Andronik je tragedija Vilijama Šekspira, za koju se veruje da je napisana između 1588. i 1593. Smatra se da je to prva Šekspirova tragedija i često se doživljava kao njegov pokušaj da oponaša nasilne i krvave osvetničke drame svojih savremenika, koje su bile izuzetno popularne. sa publikom tokom 16. veka.

Tit, general rimske vojske, predstavlja Tamoru, kraljicu Gota, kao roba novog rimskog cara Saturnina. Saturnin je uzima za ženu. Sa ove pozicije, Tamora se zaklinje da će se osvetiti Titu što je ubio njenog sina. Titus i njegova porodica se osvete, što dovodi do ciklusa nasilja.

Tit Andronik je u početku bio veoma popularan, ali kasnije u 17. veku nije bio mnogo cenjen. Viktorijansko doba ga nije odobravalo, uglavnom zbog njegovog slikovitog nasilja. Njena reputacija je počela da se poboljšava sredinom 20. veka, ali je i dalje jedna od Šekspirovih najmanje poštovanih drama.