Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Oblast: Istorija umetnosti
Jezik: Srpski
Autor: Strani

lepo očuvano
kao na slikama
unutra odlično

Jugoslavija, 1977.
216 strana

Pop-art je umetnički pravac u savremenoj umetnosti, koji je nastao 60-ih godina 20. veka, a svoje korene ima u dadaizmu i kubizmu. Ime pravca doslovno znači popularna umetnost, a cilj ovih umetnika nije stvaranje novih predstava stvari već sofisticirani ironični umetnički komentar o stvarima koje nameće masovna kultura, poigravajući se ujedno sa dotada postavljenim granicama prisutnosti nebitnog i banalnog u „visokoj” umetnosti.

skulptura Robert Rošenberga u Berlinu, 1988
Pop umetnici su stvarali slike koje bi svako ko je šetao Brodvejem mogao da prepozna u deliću sekunde — stripova, stolova za piknik, pantalona, poznatih ličnosti, zavesa za tuširanje, frižidera, boca koka-kole — svih tih sjajnih modernih stvari koje su apstraktni ekspresionisti svesno ignorisali.
— Endi Vorhol
Pojam „pop-art” i njegov društveno-ekonomski kontekst
uredi
Pojam pop-art je prvi put upotrebio engleski likovni kritičar Lovrens Alovej, 1958. godine, kada je opisao posleratni potrošački način života. Iako su danas poznatiji američki pop umetnici, pravac je paralelno nastao u dva centra, Londonu i Njujorku.
Poštovani engleski kritičar Herbert Rid, u frontalnom napadu na „pop-art”, požalio se: „Ozbiljno shvatiti ovu nečuvenost znači upasti u zamku koju su nam postavili. Nagone nas da se divimo glupostima, da bušimo balone skalpelima”.[1] Brojni apokaliptični glasovi na najrazličitijim geografskim širinama izrazili su svoju osudu najavljujući dekadenciju civilizacije, uzrokovanu tom novom vulgarnošću koja je nusproizvod konkurentskog kapitalizma. Ipak, zbog svega ovoga, „pop-art” je jedan od umetničkih i socioloških fenomena koji najbolje odražava stanje kasnog kapitalizma kroz njegove jezike i ideologije.
Trošni izraz „pop-art” odnosi se na engleski izraz „popular art” koji su 1955. predložili Lesli Fidle (Leslie Fiedler)[2] i Rejner Banem (Reyner Banham)[3]. U njihovom shvatanju, izraz „popularna umetnost” se odnosio na širok repertoar popularnih slika: reklame, televiziju, film, fotonovele, stripove, itd., odnosno ikonografski repertoar urbane masovne kulture. Holivud, Detroit i Medison Avenija — klasični centri filmske, automobilske i reklamne produkcije — proizvodili su najbolju popularnu kulturu, koja je prihvatana kao činjenica i sa ushićenjem konzumirana. U svom početnom značenju, dakle, pojam „popularna umetnost” nema nikakvo kritičko značenje, jer nije vezan za analizu niti odbranu interesa nižih slojeva društva. Isto tako ne upućuje na romantičnu i idealističku koncepciju, odnosno na „narodnu umetnost”, jer nije nastao od tog značenja niti se odnosi na narodne rukotvorine koje proizvode nepoznati ljudi bez neke posebne estetičke svesti i namere. Ovo drugo značenje pretpostavlja romantičnu teoriju o umetnosti naroda kao celine i povezuje se sa agrarnom i predindustrijskom ekonomskom strukturom.
„Popularno” u značenju „pop-arta” je lišeno romantične nostalgije i presvučeno kao sociološka kategorija. U prvoj aproksimaciji odnosi se na društvo masa u urbanoj i industrijskoj kulturi. Pojam masa se ovde ne razume u smislu količine i broja. Daleko je takođe od ranijih neretko pogrdnih modela bliskih ranijim generacijama. Nije ni neki mikrosociološki pojam, budući da je sada masa jedna od manifestacija društvenosti ili način na koji se pojedinac uvezuje sa društvenim totalitetom. Ako se „pop-art” povezuje sa urbanom i industrijskom kulturom, to je zato što postoji dijalektički odnos između masa i društva: uslovi masovne proizvodnje, njihovo poreklo, poistovećuju se sa opštim uslovima proizvodnje. To jest, novi uslovi i odnosi industrijske proizvodnje u kapitalističkom sistemu stvorili su nove društvene grupacije. Mase, dakle, ne zavise samo od proizvodnje, već su zasnovane na načinu na koji pojedinci i korporacije proizvode. S druge strane, širenje proizvoda na mase je preduslov za opstanak samog kapitalističkog sistema.
„Masovna kultura” je konkretan istorijski fenomen savremenog doba, definisan sledećim činiocima: masovna proizvodnja tipična za modele industrijske proizvodnje, publika-masa u već pomenutom smislu, i konkurentski proizvodni odnosi sa potrebom da se neprekidno stimuliše potrošnja. „Popularna slika” se umeće u ovaj kontekst. Proizvodi se masovno i za mase. Drugo, distribuira se i komunicira u skladu sa tehnikama različitih „masovnih medija” (mass-media), među kojima takođe vladaju zakoni konkurentnosti i zakonitosti klasnog društva. U ovom poslednjem određenu postaje relevantna „potrošnja”, mitologizujuća reč koja prikriva činjenicu da se proizvodni procesi stalno obnavljaju (ciklično se pojavljuju krize), a da to ne utiče previše — nimalo u istoj meri — u pomenutim proizvodnim odnosima. Ovim se definiše „potrošačko društvo”.
Prvi engleski pokreti „popularne slike” pojavili su se 1950ih, upravo u vreme kada je, prema istaknutim ekonomistima, na scenu izbilo „potrošačko društvo”. Iz tog razloga, kultura i umetnost „popularne slike” su sasvim logična nadgradnja najrazvijenijih društava kasnog kapitalizma. To je uzrok njenog procvata u anglosaksonskom svetu, posebno u Sjedinjenim Državama, i takođe objašnjava činjenicu da u najvećem delu tadašnje Evrope skoro da se i ne pojavljuje sve dok određeni društveni slojevi nisu prešli prag nerazvijenosti, odnosno, do masovnije pojave tzv. „srednje klase” (ili buržoazije).
„Popularna umetnost” u ovom smislu takođe poseduje dvostrukost. Naime, razdeljuje se na „popularnu umetnost mase” (urbane buržoazije) i popularnu umetnost elite (vladajućih klasa). Naizgled ova razdeljenost pothranjuje kontradikciju, jer je suprotnost sa superiornom, klasističkom umetničkom kulturom, suštinska osobina tradicionalne popularne umetnosti, gde elita brani svoju kulturu i umetnost od uticaja većine. Međutim, kod nove elite ova klasična suprotnost je donekle ublažena, jer nova elita koristi iste masovne medije za širenje svoje kulture i umetnosti. Ovaj horizont su jasno uočili mnogi umetnici „pop” i na ovaj ili onaj način upotrebili u svoju korist.
Poznato je da su kroz istoriju umetnici elite nametali umetnička pravila i norme, prevodeći stilske i simboličke običaje vladajućih klasa. Ta „visoka umetnost” je bila obnavljajući izvor društveno preovlađujućih estetskih normi. Međutim, u kontekstu savremenog sveta u kom se pojavio „pop-art”, ti pojmovi su naizgled postavljeni naglavačke, utoliko što se elitna kultura očigledno napaja iz izvora popularne umetnosti. Uprkos ovoj fatamorgani, skupove običaja i dalje nameće vladajuća klasa. Ono što je posredi je stanje jedne složene dijalektike. Otkriveno je da nove elitne klase kasnog monopolističkog kapitalizma zaista i nemaju posebnog interesovanja za „visoku kulturu”. A i ako ga i imaju, to je više usputno, kao zabava, i sve dok je tako usputno i posredno, ne vređa osećanja i ostavlja prostor za upravljanje širim društvenim slojevima. Po Markuzeovoj dobro poznatoj frazi, ovo društvo „poništava visoku kulturu” tradicije. Visoka umetnička kultura ne samo da je u suprotnosti sa savremenom društvenom stvarnošću u svojoj svesti i usmerenju na manjinu, već se čak i njen elitistički karakter tretira tek kao „razmenska vrednost” za uspostavljeni poredak, i nikako kao sredstvo za upravljanje i kontrolu nad distribucijom u masovnim razmerama. Iz svega ovoga proizlazi da „popularno” iz različitih „masovnih medija” nije popularno u smislu da odgovara interesima većina, već je češće i uopšteno „falacija popularnog” (zabluda popularnog).
Tek kad se pomenute pretpostavke shvate, moguće je razumeti uticaj „popularne slike” na umetnost elite u avangardnom „pop-art” pokretu. Manjinska, elitna umetnost je ovde podređena prisustvu masovne „popularne umetnosti”. Ulog su masovni potrošački proizvodi „imućnog društva’’ i njegovog potrošačkog mentaliteta. U zemlji kojoj je pop art dosegao svoj maksimalni razvoj, Sjedinjenim Državama, njegov vrhunac je uporedan sa legendarnom Kenedijevom erom od 1960 – 1964, uprkos činjenici da je bio u suprotnosti sa idealima tadašnje vizije „visokog društva” i što je prevlađujući narodni pokret bio „anti-new-Frontier”. Ali budući da je nova moda „pop” pokrenula dolar, američko „visoko društvo” nije imalo o čemu da brine i nije sumnjalo da se radi o bilo kakvoj pretnji. Nova industrija, sa svoje strane, je u „popu” videla polje za eksperiment sa novim tehnikama reklamiranja svojih proizvoda, kako je ukazao predsednik giganta industrije cigareta Filipa Morisa. „Pop” kultura kasnog kapitalizma, širila se srazmerno koka-kola kolonizaciji sveta. Tehnike i teme masovnih slika bile su horizont koji su elitni umetnici „pop” na neki način već predvideli. S druge strane, „popularna kultura” je razbudila čitav niz estetičkih kategorija kao kič, i druge, raznolike potkulture masa.
Pop art kao avangardni pokret
uredi
Elitni pop art se zasniva na prisvajanju najučestalijih i najbanalnijih aspekata svakodnevnice savremenog industrijskog potrošačkog društva. Naime, širok repertoar popularnih elemenata sa panorame upotrebnih predmeta svakodnevnice uveličava do gigantskih razmera pretvarajući ih u ikone svog savremenog sveta.
Istorijski gledano, pop-artu se mogu naći neki prethodnici u delu futurista, Bočonija, Severnija i Kare. Dišanov dadaizam, njegovi redimejdi, delo Frensisa Pikabije, Kurta Švitersa, fotomontaže Hartfilda i drugih smatraju se neposrednim presedanima.
Jezgro elitnog popa u Engleskoj je Nezavisna grupa (— IG — Independent group) Instituta savremene umetnosti u Londonu, osnovana 1952. godine, u kojoj se istakao umetnik Ričard Hamilton. Godine 1955 Hamilton je organizovao izložbu „Čovek, mašina i pokret” (Man, Machine & Motion)[4] u galeriji Haton (Hatton Gallery). Godine 1956, u galeriji Vajtčapel (Whitechapel Gallery) u Londonu otvorena je izložba „Ovo je sutra” (This is Tomorrow), gde Hamilton izložio jedan kolaž koji je smatran prvim delom umetnosti „pop”: „Šta je to što današnje domove čini tako drugačijim, tako privlačnim?” (Just what is it that makes Today’s Homes so Different, so Appealing?).
Iako su se ove prve formulacije umetnosti „pop” pojavile u Engleskoj, konsolidacija pokreta je tipično američki fenomen. Predistorija američke umetnosti „pop” ide sve do 1962., godine konačnog prihvatanja. Već 1961 galerije Grin i Leo Kasteli počinju da promovišu pokret, a R. Skal (R. Scull) se nameće kao jedan od njenih prvih kolekcionara. Iz iste godine je i izložba u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku „Umetnost asamblaža” (The Art of Assemblage)[5]. Godine 1962 umetnost „pop” se pojavljuje na naslovnim stranama časopisa Tajm, Lajf i Njuzvik (Time, Life, Newsweek) i organizuju se izložbe „Novo slikarstvo predmeta svakodnevnice” (The new painting of common objects) u Muzeju Pasadine i „Novi realisti” (New Realists ) u galeriji Sidni Džanis. Godine 1964. umetnost „pop” stiče međunarodno priznanje na Bijenalu u Veneciji gde Robert Raušenberg dobija prvu nagradu za slikarstvo. Pompoznija priznanja stižu na 4. dokumenti u Kaselu, 1968., i galeriji Hejvud (Hayward Gallery) u Londonu, 1969. godine. Pokret se razvija u fazama i različito u različitim zemljama.
Odnosi sa drugim pokretima avangarde
Karakteristike
Neki od motiva u pop- artu
Pop-art kao umetnička forma
Pop-art u dizajnu
Poznati pop umetnici
uredi
Piter Blejk (Peter Blake)
Derek Bošijer (Derek Boshier)
Patrik Kolfild (Patrick Caulfield)
Dimitrios (Dimitrios)
Džim Dajn (Jim Dine)
Marisol Eskobar (Marisol Escobar)
Filip Gaston (Philip Guston)
Kit Haring (Keith Haring)
Ričard Hamilton (Richard Hamilton)
Robert Indijana (Robert Indiana)
Džasper Džons (Jasper Johns)
Alen Džouns (Allen Jones)
Jajoi Kusama (Yayoi Kusama)
Roj Lihtenstajn (Roy Lichtenstein)
Piter Maks (Peter Max)
Klaus Oldenberg (Claes Oldenburg)
Eduardo Paoloci (Eduardo Paolozzi)
Hariton Pušvagner (Hariton Pushwagner)
Mel Ramos (Mel Ramos)
Robert Raušenberg (Robert Rauschenberg)
Džejms Rozenkvist (James Rosenquist)
Ed Rošej (Ed Ruscha)
Vejn Tibo (Wayne Thiebaud)
Endi Vorhol (Andy Warhol)
Tom Veselman (Tom Wesselmann)

arnason janson istorija moderne umetnosti slikarstva