Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Oblast: Film
Jezik: Srpski
Autor: Strani

VAJANJE U VREMENU - Andrej Tarkovski

Str 244
Povez mek
ilustrovani
Stanje knjige , vrlo dobro ,sadrzaj je cist

retko kapitalno

/ Oblikovanje jednog celovitog „komada vremena”, napravljenog od ogromnog broja živih istina iz kojih se sve suvišno i nepotrebno eliminiše. Kao što vajar iz inertnosti materije porađa oblik, tako filmski autor, prema Tarkovskom, iz ravnodušnosti mnogih vremena koja oko nas teku kreira jedinstveno, živo vreme filma, vođen idejom budućeg dela.

Vajanje u vremenu (srpsko izdanje, koje, btw, teško može da više može da se nađe), po ko zna koji put. To mi je jedna od omiljenih knjiga, a Tarkovski jedan od najuticajnijih ličnosti.

Takođe, ako nisi čitala (a, Uroše, i tebi preporučujem), postoji novosadsko izdanje zbornika tekstova o Tarkovskom koje je priredila Marina Tarkovska, njegova sestra ( http://www.kupindo.com/Knjige-o-filmu/15952541_MARINA-TARKOVSKA-TARKOVSKI), koje je takođe teško naći. Tu su sabrani tekstovi tridesetak ljudi koji su radili sa njim, bili njegovi prijatelji, neki su pisani posebno za taj zbornik, neki su samo uvršteni, a napisani ranije. Aleksandar Gordon, Natalija Bondarčuk, Margarita Terehova, Edvard Artemijev, Nikolaj Grinko, Vadim Jusov, Arkadij Strugacki, Sven Nikvist, Akira Kurosava, ... A knjiga počinje citatom Bergmana:

`Prvi film Tarkovskog delovao je na mene kao čudo. Neočekivano sam se našao na pragu sobe od koje mi, do tog vremena, nisu davali ključeve. Tamo, gde sam ja davno želeo da stignem, Tarkovski se osećao slobodno i sigurno. Našao se čovek koji je umeo da izrazi ono što sam ja uvek želeo, ali nisam uspevao -- to me je ohrabrilo i inspirisalo. Tarkovski je veliki majstor filma, tvorac novog organskog filmskog jezika u kome se život predstavlja kao ogledalo, kao san.`

A kad smo kod knjiga o Tarkovskom, postoji još jedna važna knjiga koju je napisala Vida Taranovski Johnson - `The Films of Andrei Tarkovsky: A Visual Fugue`, ali nikako da uspem da je skinem (postoji na libgen-u, ali mi download pukne kad god uključim skidanje, pošto je fajl veliki). Ako neko uspe da je skine, biću zahvalan da je podeli sa mnom.

Andrej Arsenijevič Tarkovski (rus. Андре́й Арсе́ньевич Тарко́вский;[1] Zavražje, 4. april 1932[2] — Pariz, 28. decembar 1986) bio je ruski filmski i operski režiser, scenarista, pisac, teoretičar filma i pozorišta, glumac i estetičar.[3][4] Mnogi stručnjaci ga smatraju jednim od najznačajnijih i najuticajnijih ruskih filmskih umetnika i najvećim režiserom u istoriji svetske kinematografije.[5][6] Njegov filmski izražaj karakterišu dugi kadrovi, dramatična struktura, upotreba poezije i sna, nehronološko izlaganje radnje i poetske slike prožete metafizičkim temama.[7][8]

Tarkovski je studirao film na Svesaveznom državnom institutu za kinematografiju kod reditelja Mihaila Roma, a potom je režirao svojih prvih pet igranih filmova u Sovjetskom Savezu: Ivanovo detinjstvo (1962), Andrej Rubljov (1966), Solaris (1972), Ogledalo (1975), i Stalker (1979). Posle godina kreativnog sukoba sa državnim filmskim vlastima, napustio je zemlju 1979. i snimio svoja poslednja dva filma — Nostalgiju (1983) i Žrtvu (1986) — u inostranstvu. Godine 1986. objavio je Vajanje u vremenu, knjigu o bioskopu i umetnosti. Umro je kasnije te godine od raka, stanja koje je verovatno prouzrokovano lokacijama korišćenim na snimanju Stalkera.[9]

Tarkovski je tokom svoje karijere bio dobitnik brojnih priznanja, uključujući nagradu FIPRESCI, nagradu ekumenskog žirija i Grand Prix Spécial du Jury na Filmskom festivalu u Kanu, pored Zlatnog lava na Venecijanskom filmskom festivalu za svoj debitantski film, Ivanovo detinjstvo kao i BAFTA-u za Žrtvu. Godine 1990. posthumno mu je dodeljena prestižna Lenjinova nagrada Sovjetskog Saveza. Tri njegova filma — Andrej Rubljov, Ogledalo i Stalker — predstavljena su u Sight & Sound-ovoj anketi za 100 najboljih filmova svih vremena iz 2012. godine.[10]

Detinjstvo i mladost
Njegov otac Arsenij Tarkovski bio je pesnik koji je zarađivao za život kao prevodilac, dok je njegova majka, Marija Ivanovna, po profesiji glumica provela život radeći kao urednik za prvu državnu izdavačku kuću u Moskvi. Uoči njegovog rođenja roditelji su mu se preselili na selo, ali su se nedugo zatim i razveli. Uporedo sa gimnazijom pohađao je muzičku školu i tri godine učio slikarstvo.

Studije
Tokom 1952. godine upisao je Fakultet za orijentalne jezike, gde je učio arapski jezik i književnost, ali posle dve godine školovanja napustio je fakultet i otišao u Sibir da radi i studira geologiju.

Učenik filmske škole
Krajem 1954. godine napustio je dotadašnji posao i u Moskvi upisao Filmsku akademiju u klasi profesora Mihajla Iliča Roma. Filmsku akademiju završio je 1960. godine, diplomirajući kratkim filmom „Parni valjak i violina“. Tada se oženio svojom prvom ženom, Irmom Ruš.

Rano doba Hruščova nudilo je dobre mogućnosti mladim filmskim rediteljima. Pre 1953. godišnja filmska produkcija bila je niska i većinu filmova režirali su veterani reditelji. Posle 1953. godine proizvedeno je više filmova, i to od strane mladih reditelja. Hruščovska otopina je malo ublažila sovjetska socijalna ograničenja i dozvolila ograničen priliv evropske i severnoameričke književnosti, filmova i muzike. To je Tarkovskom omogućilo da vidi filmove italijanskih neorealista, francuskog novog talasa i reditelja poput Kurosave, Bunjuela, Bergmana, Bresona, Andžeja Vajde (čiji su film Pepeo i dijamanti uticali na Tarkovskog) i Mizogučija.

Rad u SSSR
Prvi film Tarkovskog bilo je „Ivanovo detinjstvo ”iz 1962. godine. Film je nasledio od režisera Eduarda Abalova, koji je morao da odustane od projekta. Film je zaslužio međunarodno priznanje Tarkovskog i osvojio nagradu Zlatni lav na Filmskom festivalu u Veneciji 1962.[11] Iste godine, 30. septembra, rođen mu je prvi sin Arsenije (zvan Senka u dnevnicima Tarkovskog) Tarkovski.

Godine 1965. režirao je film `Andrej Rubljov` o životu Andreja Rubljova, ruskog slikara ikona iz petnaestog veka. Andrej Rubljov nije, osim jedne projekcije u Moskvi 1966, odmah pušten nakon završetka zbog problema sa sovjetskim vlastima. Tarkovski je morao nekoliko puta da preseče film, što je rezultiralo nekoliko različitih verzija različite dužine. Film je široko objavljen u Sovjetskom Savezu u rezanoj verziji 1971. Ipak, film je imao budžet veći od milion rubalja - značajna suma za taj period.[12]

Od svoje supruge Irme Ruš razveo se u junu 1970. Iste godine oženio se Larisom Kizilovom, koja je bila asistent produkcije filma `Andrej Rubljov` (zajedno su živeli od 1965). Sa njom je dobio i drugog sina.

1972. završio je Solaris, adaptaciju romana `Solaris` Stanislava Lema. Na ovome je radio zajedno sa scenaristom Fridrihom Gorenštajnom od 1968. Film je predstavljen na Filmskom festivalu u Kanu, osvojio je Grand Prix Spécial du Jury i nagradu FIPRESCI i nominovan za Zlatnu palmu.


Spomenik Andreju Tarkovskom na ulazu u Institut za kinematografiju `Gerasimov`
Od 1973. do 1974. godine snimao je film `Ogledalo`, autobiografski i nekonvencionalno strukturiran film koji opisuje njegovo detinjstvo i uključuje neke očeve pesme. U ovom filmu Tarkovski je prikazao nevolje detinjstava pogođenih ratom. Tarkovski je na scenariju za ovaj film radio od 1967. godine. Od početka, film nije bio dobro prihvaćen od sovjetskih vlasti zbog svog sadržaja i elitističke prirode. Sovjetske vlasti svrstale su film u „treću kategoriju“, strogo ograničenu distribuciju, i dozvolile su prikazivanje samo u trećerazrednim bioskopima i radničkim klubovima.

Poslednji film Tarkovskog završen u Sovjetskom Savezu bio je `Stalker`, inspirisan romanom `Piknik pored puta` braće Arkadija i Borisa Strugatskog. Tarkovski je braću prvi put upoznao 1971. godine i bio je u kontaktu s njima do svoje smrti 1986. godine. Proizvodnja je zaglibila u nevolje; nepravilan razvoj negativa uništio je sve spoljne snimke. Odnos Tarkovskog sa snimateljem Georgijem Rerbergom pogoršao se do te mere da je Aleksandra Knjažinskog zaposlio kao novog prvog snimatelja.

Tarkovski je pretrpeo srčani udar u aprilu 1978. godine, što je rezultiralo daljim odlaganjem. Film je završen 1979. godine i dobio je nagradu ekumenskog žirija na Filmskom festivalu u Kanu.

U emigraciji

Slika Andreja Tarkovskog u Latina izbegličkom kampu Latina (Italija) 1985. godine
Početkom 1980. godine Tarkovski, je napustio Sovjetski Savez i nekoliko preostalih godina života proveo je u stalnoj borbi sa sovjetskim vlastima da dozvole njegovoj porodici, a naročito mlađem sinu, da mu se pridruže. Njegova filmska karijera je ponovo počela u Italiji gde je radio dokumentarac „Putovanje u vremenu“ (1983), a za film „Nostalgija“ scenario je napisao u saradnji sa scenaristom Toninom Guerom.

Veći deo 1984. proveo je pripremajući film `Žrtvovanje`. Na konferenciji za štampu u Milanu 10. jula 1984, on je najavio da se nikada neće vratiti u Sovjetski Savez i da će ostati u Evropi. U to vreme, njegov sin Andrej mlađi još je bio u Sovjetskom Savezu i nije mu bilo dozvoljeno da napusti zemlju. 28. avgusta 1985. Tarkovski je stigao u izbeglički kamp Latina u Latini,[13] gde je bio registrovan sa serijskim brojem 13225/379.[14]

`Žrtvovanje` je bio poslednji film Tarkovskog, posvećen njegovom sinu Andreju mlađem. Režija Andreja Tarkovskog, koji dokumentuje nastanak Žrtvovanja, objavljen je nakon smrti režisera 1986. U posebno potresnoj sceni, pisac / režiser Mihail Lezczilovski prati Tarkovskog u šetnji dok izražava svoja osećanja prema smrti - tvrdi da je besmrtan i da se ne plaši smrti.

Smrt
Tokom 1985. godine u Švedskoj je snimio film `Žrtvovanje`. Na kraju godine dijagnostikovan mu je terminalni rak pluća. U januaru 1986. godine započeo je lečenje u Parizu, a tamo mu se pridružio njegov sin kojem je konačno dozvoljeno da napusti Sovjetski Savez. Žrtva je predstavljena na Filmskom festivalu u Kanu i dobila je Grand Prix Spécial du Jury, nagradu FIPRESCI i nagradu ekumenskog žirija. Kako Tarkovski zbog bolesti nije mogao da prisustvuje, nagrade je prikupio njegov sin Andrej Mlađi.

U poslednjem zapisu Tarkovskog u svom dnevniku (15. decembra 1986.), napisao je: „Ali sada više nemam snage - u tome je problem“. Dnevnici su ponekad poznati i kao Martirolog i objavljeni su posthumno 1989. i na engleskom 1991. godine.

Tarkovski je umro 28. decembra 1986. godine u Parizu (Francuska). Sahranjen je na groblju ruskih emigranata Sent-Ženevjev-di-Bua u Parizu.

Teorija zavere pojavila se u Rusiji početkom devedesetih kada se tvrdilo da Tarkovski nije umro prirodnom smrću, već da ga je ubio KGB. Dokazi za ovu hipotezu uključuju svedočenja bivših agenata KGB-a koji tvrde da je Viktor Čebrikov izdao naredbu da se Tarkovski ubije, da bi se umanjilo ono što su sovjetska vlada i KGB videli kao antisovjetsku propagandu Tarkovskog.

Kao i kod Tarkovskog, i njegova supruga Larisa Tarkovskaja i glumac Anatolij Solonjicin umrli su od iste vrste raka pluća. Vladimir Šarun, dizajner zvuka u filmu `Stalker`, uveren je da ih je sve otrovala hemijska fabrika u blizini koje su snimali film.[15]

Bergman o Tarkovskom
Ingmar Bergman je komentarisao rad Tarkovskog:[16]

`Moje otkriće prvog filma od Tarkovskog bilo je poput čuda. Odjednom sam se našao kako stojim na vratima sobe od koje mi ključevi do tada nikada nisu dati. Bila je to soba u koju sam oduvek želeo da uđem i u kojoj se kretao slobodno i potpuno mirno. Osećao sam se susretnuto i podsticajno: neko je izražavao ono što sam oduvek želeo da kažem, ne znajući kako. Tarkovski je za mene najveći, onaj koji je izumeo novi jezik, veran prirodi filma, jer on život snima kao odraz, život kao san.`

Suprotno tome, međutim, Bergman je priznao istinu u tvrdnji kritičara koji je napisao da „Jesenjom sonatom Bergman radi Bergmana“, dodajući: „Tarkovski je počeo da snima filmove o Tarkovskom, a da je Felini počeo da snima filmove o Feliniju [...] Bunjuel je gotovo uvek snimao Bunjuelove filmove “. Ovaj pastiš sopstvenog rada pogrdno je nazvan „samokaraoke“.[17]


Što se tiče Bele Tarra, slažem se, odličan reditelj, i preporučujem Torinskog konja (premda su mnogima teški njegovi dugi i tihi kadrovi). Mihaly Vig je takođe sjajan minimalista i njegov spoj sa Tarrom je odličan (kao spoj Tarkovskog sa Edvardom Artemijevim, iako je sam Tarkovski težio tome da muziku potpuno isključi iz filma, služio se šumovima, zvucima prirode i slično, i, kao što Artemijev kaže, `On u njemu [kompozitoru] nije tražio autora muzike već organizatora zvuka filma. I više od toga, kompozitor mu je bio potreban da muzikom podrži ona mesta koja emocionalno on nije umeo ili filmskim jezikom nije mogao da prenese gledaocu.`).

Andrej Arsenijevič Tarkovski (rus. Андре́й Арсе́ньевич Тарко́вский;[1] Zavražje, 4. april 1932[2] — Pariz, 28. decembar 1986) bio je ruski filmski i operski režiser, scenarista, pisac, teoretičar filma i pozorišta, glumac i estetičar.[3][4] Mnogi stručnjaci ga smatraju jednim od najznačajnijih i najuticajnijih ruskih filmskih umetnika i najvećim režiserom u istoriji svetske kinematografije.[5][6] Njegov filmski izražaj karakterišu dugi kadrovi, dramatična struktura, upotreba poezije i sna, nehronološko izlaganje radnje i poetske slike prožete metafizičkim temama.[7][8]

Tarkovski je studirao film na Svesaveznom državnom institutu za kinematografiju kod reditelja Mihaila Roma, a potom je režirao svojih prvih pet igranih filmova u Sovjetskom Savezu: Ivanovo detinjstvo (1962), Andrej Rubljov (1966), Solaris (1972), Ogledalo (1975), i Stalker (1979). Posle godina kreativnog sukoba sa državnim filmskim vlastima, napustio je zemlju 1979. i snimio svoja poslednja dva filma — Nostalgiju (1983) i Žrtvu (1986) — u inostranstvu. Godine 1986. objavio je Vajanje u vremenu, knjigu o bioskopu i umetnosti. Umro je kasnije te godine od raka, stanja koje je verovatno prouzrokovano lokacijama korišćenim na snimanju Stalkera.[9]

Tarkovski je tokom svoje karijere bio dobitnik brojnih priznanja, uključujući nagradu FIPRESCI, nagradu ekumenskog žirija i Grand Prix Spécial du Jury na Filmskom festivalu u Kanu, pored Zlatnog lava na Venecijanskom filmskom festivalu za svoj debitantski film, Ivanovo detinjstvo kao i BAFTA-u za Žrtvu. Godine 1990. posthumno mu je dodeljena prestižna Lenjinova nagrada Sovjetskog Saveza. Tri njegova filma — Andrej Rubljov, Ogledalo i Stalker — predstavljena su u Sight & Sound-ovoj anketi za 100 najboljih filmova svih vremena iz 2012. godine.[10]

Detinjstvo i mladost
Njegov otac Arsenij Tarkovski bio je pesnik koji je zarađivao za život kao prevodilac, dok je njegova majka, Marija Ivanovna, po profesiji glumica provela život radeći kao urednik za prvu državnu izdavačku kuću u Moskvi. Uoči njegovog rođenja roditelji su mu se preselili na selo, ali su se nedugo zatim i razveli. Uporedo sa gimnazijom pohađao je muzičku školu i tri godine učio slikarstvo.

Studije
Tokom 1952. godine upisao je Fakultet za orijentalne jezike, gde je učio arapski jezik i književnost, ali posle dve godine školovanja napustio je fakultet i otišao u Sibir da radi i studira geologiju.

Učenik filmske škole
Krajem 1954. godine napustio je dotadašnji posao i u Moskvi upisao Filmsku akademiju u klasi profesora Mihajla Iliča Roma. Filmsku akademiju završio je 1960. godine, diplomirajući kratkim filmom „Parni valjak i violina“. Tada se oženio svojom prvom ženom, Irmom Ruš.

Rano doba Hruščova nudilo je dobre mogućnosti mladim filmskim rediteljima. Pre 1953. godišnja filmska produkcija bila je niska i većinu filmova režirali su veterani reditelji. Posle 1953. godine proizvedeno je više filmova, i to od strane mladih reditelja. Hruščovska otopina je malo ublažila sovjetska socijalna ograničenja i dozvolila ograničen priliv evropske i severnoameričke književnosti, filmova i muzike. To je Tarkovskom omogućilo da vidi filmove italijanskih neorealista, francuskog novog talasa i reditelja poput Kurosave, Bunjuela, Bergmana, Bresona, Andžeja Vajde (čiji su film Pepeo i dijamanti uticali na Tarkovskog) i Mizogučija.

Rad u SSSR
Prvi film Tarkovskog bilo je „Ivanovo detinjstvo ”iz 1962. godine. Film je nasledio od režisera Eduarda Abalova, koji je morao da odustane od projekta. Film je zaslužio međunarodno priznanje Tarkovskog i osvojio nagradu Zlatni lav na Filmskom festivalu u Veneciji 1962.[11] Iste godine, 30. septembra, rođen mu je prvi sin Arsenije (zvan Senka u dnevnicima Tarkovskog) Tarkovski.

Godine 1965. režirao je film `Andrej Rubljov` o životu Andreja Rubljova, ruskog slikara ikona iz petnaestog veka. Andrej Rubljov nije, osim jedne projekcije u Moskvi 1966, odmah pušten nakon završetka zbog problema sa sovjetskim vlastima. Tarkovski je morao nekoliko puta da preseče film, što je rezultiralo nekoliko različitih verzija različite dužine. Film je široko objavljen u Sovjetskom Savezu u rezanoj verziji 1971. Ipak, film je imao budžet veći od milion rubalja - značajna suma za taj period.[12]

Od svoje supruge Irme Ruš razveo se u junu 1970. Iste godine oženio se Larisom Kizilovom, koja je bila asistent produkcije filma `Andrej Rubljov` (zajedno su živeli od 1965). Sa njom je dobio i drugog sina.

1972. završio je Solaris, adaptaciju romana `Solaris` Stanislava Lema. Na ovome je radio zajedno sa scenaristom Fridrihom Gorenštajnom od 1968. Film je predstavljen na Filmskom festivalu u Kanu, osvojio je Grand Prix Spécial du Jury i nagradu FIPRESCI i nominovan za Zlatnu palmu.


Spomenik Andreju Tarkovskom na ulazu u Institut za kinematografiju `Gerasimov`
Od 1973. do 1974. godine snimao je film `Ogledalo`, autobiografski i nekonvencionalno strukturiran film koji opisuje njegovo detinjstvo i uključuje neke očeve pesme. U ovom filmu Tarkovski je prikazao nevolje detinjstava pogođenih ratom. Tarkovski je na scenariju za ovaj film radio od 1967. godine. Od početka, film nije bio dobro prihvaćen od sovjetskih vlasti zbog svog sadržaja i elitističke prirode. Sovjetske vlasti svrstale su film u „treću kategoriju“, strogo ograničenu distribuciju, i dozvolile su prikazivanje samo u trećerazrednim bioskopima i radničkim klubovima.

Poslednji film Tarkovskog završen u Sovjetskom Savezu bio je `Stalker`, inspirisan romanom `Piknik pored puta` braće Arkadija i Borisa Strugatskog. Tarkovski je braću prvi put upoznao 1971. godine i bio je u kontaktu s njima do svoje smrti 1986. godine. Proizvodnja je zaglibila u nevolje; nepravilan razvoj negativa uništio je sve spoljne snimke. Odnos Tarkovskog sa snimateljem Georgijem Rerbergom pogoršao se do te mere da je Aleksandra Knjažinskog zaposlio kao novog prvog snimatelja.

Tarkovski je pretrpeo srčani udar u aprilu 1978. godine, što je rezultiralo daljim odlaganjem. Film je završen 1979. godine i dobio je nagradu ekumenskog žirija na Filmskom festivalu u Kanu.

U emigraciji

Slika Andreja Tarkovskog u Latina izbegličkom kampu Latina (Italija) 1985. godine
Početkom 1980. godine Tarkovski, je napustio Sovjetski Savez i nekoliko preostalih godina života proveo je u stalnoj borbi sa sovjetskim vlastima da dozvole njegovoj porodici, a naročito mlađem sinu, da mu se pridruže. Njegova filmska karijera je ponovo počela u Italiji gde je radio dokumentarac „Putovanje u vremenu“ (1983), a za film „Nostalgija“ scenario je napisao u saradnji sa scenaristom Toninom Guerom.

Veći deo 1984. proveo je pripremajući film `Žrtvovanje`. Na konferenciji za štampu u Milanu 10. jula 1984, on je najavio da se nikada neće vratiti u Sovjetski Savez i da će ostati u Evropi. U to vreme, njegov sin Andrej mlađi još je bio u Sovjetskom Savezu i nije mu bilo dozvoljeno da napusti zemlju. 28. avgusta 1985. Tarkovski je stigao u izbeglički kamp Latina u Latini,[13] gde je bio registrovan sa serijskim brojem 13225/379.[14]

`Žrtvovanje` je bio poslednji film Tarkovskog, posvećen njegovom sinu Andreju mlađem. Režija Andreja Tarkovskog, koji dokumentuje nastanak Žrtvovanja, objavljen je nakon smrti režisera 1986. U posebno potresnoj sceni, pisac / režiser Mihail Lezczilovski prati Tarkovskog u šetnji dok izražava svoja osećanja prema smrti - tvrdi da je besmrtan i da se ne plaši smrti.

Smrt
Tokom 1985. godine u Švedskoj je snimio film `Žrtvovanje`. Na kraju godine dijagnostikovan mu je terminalni rak pluća. U januaru 1986. godine započeo je lečenje u Parizu, a tamo mu se pridružio njegov sin kojem je konačno dozvoljeno da napusti Sovjetski Savez. Žrtva je predstavljena na Filmskom festivalu u Kanu i dobila je Grand Prix Spécial du Jury, nagradu FIPRESCI i nagradu ekumenskog žirija. Kako Tarkovski zbog bolesti nije mogao da prisustvuje, nagrade je prikupio njegov sin Andrej Mlađi.

U poslednjem zapisu Tarkovskog u svom dnevniku (15. decembra 1986.), napisao je: „Ali sada više nemam snage - u tome je problem“. Dnevnici su ponekad poznati i kao Martirolog i objavljeni su posthumno 1989. i na engleskom 1991. godine.

Tarkovski je umro 28. decembra 1986. godine u Parizu (Francuska). Sahranjen je na groblju ruskih emigranata Sent-Ženevjev-di-Bua u Parizu.

Teorija zavere pojavila se u Rusiji početkom devedesetih kada se tvrdilo da Tarkovski nije umro prirodnom smrću, već da ga je ubio KGB. Dokazi za ovu hipotezu uključuju svedočenja bivših agenata KGB-a koji tvrde da je Viktor Čebrikov izdao naredbu da se Tarkovski ubije, da bi se umanjilo ono što su sovjetska vlada i KGB videli kao antisovjetsku propagandu Tarkovskog.

Kao i kod Tarkovskog, i njegova supruga Larisa Tarkovskaja i glumac Anatolij Solonjicin umrli su od iste vrste raka pluća. Vladimir Šarun, dizajner zvuka u filmu `Stalker`, uveren je da ih je sve otrovala hemijska fabrika u blizini koje su snimali film.[15]

Bergman o Tarkovskom
Ingmar Bergman je komentarisao rad Tarkovskog:[16]

`Moje otkriće prvog filma od Tarkovskog bilo je poput čuda. Odjednom sam se našao kako stojim na vratima sobe od koje mi ključevi do tada nikada nisu dati. Bila je to soba u koju sam oduvek želeo da uđem i u kojoj se kretao slobodno i potpuno mirno. Osećao sam se susretnuto i podsticajno: neko je izražavao ono što sam oduvek želeo da kažem, ne znajući kako. Tarkovski je za mene najveći, onaj koji je izumeo novi jezik, veran prirodi filma, jer on život snima kao odraz, život kao san.`

Suprotno tome, međutim, Bergman je priznao istinu u tvrdnji kritičara koji je napisao da „Jesenjom sonatom Bergman radi Bergmana“, dodajući: „Tarkovski je počeo da snima filmove o Tarkovskom, a da je Felini počeo da snima filmove o Feliniju [...] Bunjuel je gotovo uvek snimao Bunjuelove filmove “. Ovaj pastiš sopstvenog rada pogrdno je nazvan „samokaraoke“.[17]

(keno)