ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1975.
Autor: Domaći
Oblast: Slikarstvo
Jezik: Srpski

Beograd 1975. Mek povez, bogato ilustrovano, veliki format (29 cm), 94 strane.

Na predlistu posveta umetnika, Miloša Bajića


Katalog je veoma dobro / odlično očuvan.



1975. u Galeriji Doma Jugoslovenske narodne armije u Beogradu premijerno je predstavljena izložba slika iz ciklusa velikog formata Mauthauzen 106621 autora Miloša Bajića.


Tih dana Beograd je imao priliku da se upozna sa petnaest autentičnih crteža nastalih u vreme zatočeništva Miloša Bajića u logoru Mauthauzen 1944. i 1945. godine.


Na izložbi su bili predstavljeni i radovi iz 1966. i 1967. godine, nastali na osnovu autentičnih radova. Četrnaest slika i četiri crteža simbolično su nosili naziv Između kamenoloma i krematorijuma i ukazivali na strahotu i golgotu stradanja.





`Ciklus Mauthauzen nastao je prema autentičnim crtežima izrađenim u samom logoru. Inspirisan je sudbinom stotina hiljada antifašista svih evropskih zemalja, surovo gonjenih na radu i batinanih, obespravljenih i poniženih zbog vere u čoveka i čovečnost, u slobodu i ravnopravnost naroda, rasa i ljudi.
Ja sam doveden u Mauthauzen sa tek započetih studija na Likovnoj akademiji.
Već u to vreme sam pamtio dela Goje, Kaloa, Georga Grosa i Kete Kolvic. Uzbuđivala me je Pikasova Gernika. Svaki od ovih slikara izražavao je na svoj način dramu vremena u kojem je živeo, mukotrpnu sudbinu naroda. Prizore slične onima koje smo doživeli u Mauthauzenu niko od njih nije video.
Oni su se izražavali kao umetnici koji su već našli svoj likovni jezik. Ali potreba da zabeležim dramu zatočenika u koncentracionim logorima bila je jača od mene i od saznanja da još ne umem dobro da izrazim sve što
sam video iz tako neposredne blizine.
Negde između kamenoloma i krematorijuma nalazila se zamišljena granica između života i smrti, ljudskog postojanja i pepela. Tu su ljudi bili pretvoreni u obezličene brojeve. Za logorske vlasti njihova imena nisu bila važna.
Miris sprženih leševa, koji se širio logorskim krugom, podsećao je na skori kraj, gušio nadu. U tom bezizlazu sve je bilo sračunato na uništavanje ljudi.
Crteže, koje sam napravio u samom logoru, skrivao sam u nedrima, ispod ležaja ili sam ih zakopavao u zemlju. Jednog dana mi je pala u oči boca protivpožarnog aparata. Ispraznio sam je jedne noći i napunio crtežima. U ponoć sam bocu zakopao u neki trap. Šestog maja 1945. godine, na dan oslobođenja, izvadio sam crteže iz zemlje.
Sa oko 150 crteža vratio sam se u Beograd i nastavio studije na likovnoj akademiji.
Scene užasa sa kojima sam se suočio nisu mi dale mira. Tragao sam za načinom kako da ih izrazim. Od realno dokumentarnog crteža prešao sam na ekspresiju, koja mi je bila bliža. Na prvoj izložbi 1952. godine izložio sam temperu »Smrt u hodu«. Anjes Amber mi je na izložbi rekla da je to užasna tema koja uznemirava i da bi zato od nje možda trebalo pobeći. Stalno me je progonilo ono što sam preživeo. Tragajući dalje za izrazom i oslobađajući ga, otišao sam i do apstrakcije, ali tema nasilja me nije napuštala. Odbacujući nepotrebno i tražeći u svemu novi smisao, zašao sam u prostor nove figuracije.
Sa takvim razmišljanjima i osećanjima u sebi, suočio sam se sa današnjim nasiljima u svetu. Nasilje nije isčezlo pod nebom naše planete. Prnovo se vraća i ponovo opominje.
Neka mladost, koja ne zna za tragiku toga vremena niti za život u njemu, svoje beskrajno zanesenjaštvo uputi do najudaljenijih zvezda, ali nikada više tamo.`
Miloš Bajić