Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Oblast: Muzika
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Joy Division - Deo po deo
Autor: Pol Morli

Izdavač: Kontrast
Godina izdanja: 2019
Broj strana: 492
Format: 20 x 14 cm
Povez: Broširani

NOVA knjiga!!!



Joy Division: Deo po deo je definitivna kolekcija tekstova koje je Morli tokom godina pisao o ovom legendarnom bendu. Osim kolekcije njegovih sada već klasičnih tekstova o bendu iz kasnih sedamdesetih i osamdesetih godina dvadesetog veka, ova jedinstvena knjiga uključuje i krajnje poetičan posmrtni tekst posvećen Ijanu Kertisu, kao i njegov naknadni osvrt na značaj same grupe u vidu opširnog eseja. Naknadni osvrt takođe se odnosi i na film 24 Hour Party People, koji govori o muzičkoj kući Factory iz Mančestera koja je objavila muziku benda Joy Division, kao i mnoge druge postpank bendove. Knjiga obuhvata i njegov osvrt na film Control, čije nastajanje je bio u prilici da isprati.

`Pravi, provereni autsajderi – pretendenti i kandidati – mogu da nađu sebi mesta da žive i umru pod okriljem rokenrola. Na kraju, smrt potvrđuje rokenrol, udara pečat na njegov čin pobune. I smrt je potvrdila Joy Division, smestila im je.` - Pol Morli

`Uz Joy Division, nezavisno od njihovih nezemaljskih elemenata, nezavisno od njihovih profanih poriva, čujete grupu sa briljantnom zbirkom ploča, koja ima sluha i odlično rasuđuje, a čija namera je da upije i prevlada te uticaje, da ih dostigne i prestigne. Kada su počinjali da bivaju baš dobri, počeli su da prepliću zvukove i šumove, da mešaju temperature, da spajaju rokersku neposrednost i njeno bučno kreveljenje sa stidljivom i drskom indirektnošću avangarde. Lutali su i kad su se kretali. Odbleskivali su dok su zabadali. Lebdeli dok su ubadali.` - Pol Morli

“Bio je ponet nečim i negde uznet. Video je stvari koje mi nismo mogli da vidimo. Bio je duboko posvećen, gonjen bolom pri tom veličanstveno furioznom nastupu. Klizio je među raštrkanim grupama ljudi u publici, nimalo uplašen da će se zakucati u nas. Svi mi bili smo nekako slično obučeni, nosili smo tamnu, prilično bezobličnu i loše opeglanu odeću i u njoj smo izgledali kao da smo izmileli iz neke Gogoljeve priče. Stajali smo mirno, ne usuđujući se da ga pogledamo u oči, iako smo dobro znali ko je on. U najmanju ruku, znali smo mladića koji je došao u klub i verovatno ćemo znati mladića koji će otići iz kluba. Kao pevača Joy Divisiona nismo ga uopšte poznavali, izmicao nam je dok je sekao vazduh oko sebe eksplozivnim pokretima nikad pre toga viđenim u Mančesteru, a ni bilo gde drugde.”