ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 363
Oblast: Film
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

Sergej Mihajlovič Ajzenštajn (rus. Сергей Михайлович Эйзенштейн, 1898 — 1948) je sovjetski reditelj i filmski teoretičar. Najpoznatiji filmovi su mu: „Oklopnjača Potemkin“,[1] „Oktobar“, „Aleksandar Nevski“. Njegovi filmovi pripadaju žanru politički angažovanih filmova.

Među istoričarima filma postoji uverenje da je upravo Sergej Ajzenštajn doprineo najviše razvoju montaže, kao ne samo tehničkog postupka povezivanja kadrova, nego kao i načina da se filmski jezik bitno izmeni i unapredi. Sa Lavom Kulješevim razvio je izuzetno značajan teoretski rad na polju razvoja montaže.

Sve delo Sergeja Ajzenštajna karakteriše inovativna upotreba montaže, ritma, odabira dominantnih motiva, vrste osvetljenja, u poslednjem filmu i upotreba boja. Ove je bila inovacija u filmskom rečniku svoga doba.

Mladost

Mladi Sergej sa svojim roditeljima Mikajlom i Julijom Ajzenštajn.
Ajzenštajn je rođen u porodici srednje klase u Rigi, Latvija (tada delu Ruskog carstva u Livonskoj guberniji), ali njegova porodica se često selila tokom njegovih ranih godina, kao što je i Ajzenštajn nastavio da čini tokom svog života. Njegov otac, poznati arhitekta Mikail Osipovič Ajzenštajn, je rođen u Kijevskoj oblasti, u jevrejskoj trgovačkoj familiji poreklom iz Vasiljkiva.[2] On potiče iz porodice u kojoj je dominantno religijsko uverenje bilo pravoslavlje, iako mu je otac po nacionalnosti bio Jevrejin, on je prihvatio pravoslavlje.[3][4] Njegova majka Julijana Ivanovna Konetskaja bila je iz ruske pravoslavne familije.[5] Bila je ćerka uspešnog trgovca.[6] Julija je napustila Rigu iste godine kad je izbila i Ruska revolucija iz 1905, odvodeći Sergeja sa sobom u Sankt Peterburg.[7] Njen sin se povremeno vraćao da vidi svog oca, koji im se pridružio oko 1910.[8] Tome je sledio razvod i Julija je napustila porodicu i otišla da živi u Francuskoj.[9] Ajzenštajn je bio odgajen kao ortodoksni hrišćanin, ali je kasnije postao ateista.[10][11]

Na petrogradskom Institutu za građevinarstvo, Sergej je studirao arhitekturu i inženjerstvo, profesiju svog oca.[12] Godine 1918. Sergej je napustio školu i pridružio se Crvenoj armiji da bi služio Boljševičkoj revoluciji, mada je njegov otac Mikail podržavao suprotnu stranu.[13] To je dovelo njegovog oca u Nemačku nakon poraza Carske vlade, a Sergeja u Petrovgrad, Vologdu, i Dvinsk.[14] Godine 1920, Sergej je prebačen na komandnu poziciju u Minsku, nakon uspešnog pružanja propagande za Oktobarsku revoluciju. U to vreme, on je bio izložen Kabuki pozorištu i izučavao je japanski, naučivši oko 300 kandži slova, što je navodio kao uticaj na svoj slikovni razvoj.[15][16] Ove studije su ga navele da putuje u Japan.

Karijera
U svojim prvim filmovima nije koristio glumce profesionalce. Bavio se pitanjima klasnih konflikta u kojima su glumci imali stereotipne uloge. Ajzenštajn je bio odan idejama komunizma u vreme Staljina koji je odlično shvatao značaj filma kao propagandnog oružja. Popularnost i značaj Sergeja Ajzenštajna je rastao i opadao u funkciji uspeha njegovih filmova.

Godine 1925, stvorio je film „Oklopnjača Potemkin“. Čuvenu scenu sa kolicima koja padaju niz stepenište u Odesi snimio je 22. septembra. Centralni komitet KPSS je organizovao obeležavanje jubileja revolucije iz 1905, a narodni komesari Lunačarski i Maljevič su angažovali Ajzenštajna da napravi film posvećen ovoj komemoraciji. Od mnoštva događaja, Sergej je odabrao pobunu na oklopnjači kao centralni motiv filma.

U jesen 1928. godine napušta Sovjetski Savez i odlazi na dvogodišnje studijsko putovanje po Evropi sa saradnicima Edvardom Tiseom i Grigorijem Aleksandrovim. Tamo ih je poslala komunistička partija da bi usavršili saznanja o tehnici zvučnog filma. Tu je napravio jedan film u Francuskoj (Sentimentalna romansa iz 1930). Studio Paramaunt ga 1930. poziva u SAD i nudi ugovor na 100.000 dolara. Ajzenštajn stiže u Njujork 20. maja. Trebalo je da ekranizuje jedan od romana Teodora Drajzera, ali se od tog projekta odustalo zbog sukoba reditelja i producenata. Time dolazi u poziciju da ga prijatelji Epton Sinkler i Čarli Čaplin spašavaju od neke vrste progona. Odlazi u Meksiko da snima film za bračni par Sinkler, ali se i tu njegova umetnička priroda susreće sa, za njega u to vreme neprihvatljivim uslovima stvaranja. Film o Meksiku nije dovršen, a Staljin ga u međuvremenu poziva nazad u SSSR. Od snimljenog materijala je 1933. izmontirana verzija filma „Gromovi nad Meksikom“, kasnije poznatog kao „Živeo Meksiko!“ (¡Que Viva México!).

Godine 1938. prikazan je prvi Ajzenštajnov zvučni film, „Aleksandar Nevski“. On opisuje istorijsku bitku Rusa i tevtonskih vitezova iz 13. veka na zaleđenom Čudskom jezeru. Filmom dominira ideja patriotizma i stoga je intenzivno korišćen kao propaganda u Sovjetskom Savezu tokom Drugog svetskog rata.

Ajzenštajnov boravak na zapadu ga je učinio sumnjivim u očima Staljina i komunističke nomenklature. Rad na nekim filmovima je otkazan, a rad na filmu „Ivan Grozni“ je često ometan. Prvi deo ovog filma iz 1944. primljen je sa simpatijama i nagrađen je, dok je drugi deo bio cenzurisan i nije prikazan do 1958. U nastavku filma, Ivan nije prikazan kao heroj već kao paranoični tiranin. Neki delovi su snimljeni u koloru, zahvaljujući nemačkim kolor kamerama zaplenjenim u bici kod Staljingrada. Treći deo filma, iz 1946, konfiskovala je komunistička partija.

Povratak
Ajzenštajn je bio u stanju da se dodvori Staljinu za „još jednu šansu”, i izabrao je od dve ponude zadatak biografije Aleksandra Nevskog, za šta je muziku komponovao Sergej Prokofjev.[17] Ovog puta, bio mu je dodeljen koscenarista, Pjotr Šavlenko,[18] da isporuči završni scenario i profesionalne glumce da igraju uloge; i pomoćnik režisera, Dmitri Vasiljev, da ubrza snimanje.[18]

Ishod je bio film koji su kritičari dobro primili na obe strane, sovjetskoj i zapadnoj, za koji je nagrađen Ordenom Lenjina i Staljinovom nagradom.[19] To je bila očigledna alegorija i kruto upozorenje protiv gomilanja trupa nacističke Nemačke, dobro igrana i dobro napravljena. Scenario je sadržao scene u kojima Nevski izgovara niz tradicionalnih ruskih poslovica, verbalno ukorenjavajući svoju borbu protiv germanskih osvajača u ruske tradicije.[20] Ovo je započeto, završeno i stavljeno u distribuciju sve u toku 1938. godine, i nije predstavljalo samo Ajzenštajnov prvi film tokom skoro jedne decenije, već i njegov prvi zvučni film.

U roku od nekoliko meseci od objavljivanja filma, Staljin je sklopio pakt sa Hitlerom, i Nevski je odmah povučen iz distribucije. Ajzenštajn se vratio predavanju i bio je zadužen za režiranje Rihard Vagnerove Valkire u Boljšoj teatru.[19] Posle izbijanja rata sa Nemačkom 1941. godine, Nevski je bio ponovo pušten u široku distribuciju i stekao je međunarodni uspeh. Sa ratom koji se približavao Moskvi, Ajzenštajn je bio jedan od mnogih filmskih stvaralaca koji su evakuisani u Almate, gde je po prvi put razmatrao ideju o pravljenju filma o Ivanu IV Groznom. Ajzenštajn je imao korespondenciju sa Prokofjevom iz Almate, koji mu se tamo pridružio 1942. Prokofjev je komponovao muziku za Ajzenštajnov film, a Ajzenštajn se reciprocirao dizajnirajući setove za opersko izvođenje Rata i mira koje je Prokofjev razvijao.[21]

Ivanova trilogija
Ajzenštajnov film, Ivan Grozni, Deo I, kojim se predstavlja Ivan IV Grozni kao nacionalni heroj, dobio je podršku Josifa Staljina (i Staljinovu nagradu),[22] ali su nastavak, Ivan Grozni, Deo II, kritikovale razne razne vlasti i ostao je neobjavljen do kraja 1958. godine. Svi snimci još uvek nepotpunog dela Ivan Grozni, Deo III, bili su konfiskovani i najveći deo materijala je bio uništen[23] (mada nekoliko snimljenih scena još uvek postoji).

Lični život
Godine 1934. u Sovjetskom Savezu, Ajzenštajn je oženio filmsku stvarateljku i scenariskinju Peru Ataševu (rođenu Perl Mojsejevna Fogelman; 1900 - 24. septembar 1965)[24][25][26] i ostao je u braku do svoje smrti 1948, iako je dugo bilo spekulacija o njegovoj seksualnoj orijentaciji.[27][28] Oni nisu imali dece. Pišući za Londonski pregled knjiga (London Review of Books) avgusta 2018, Dejvid Troter je tvrdio da je Ajzenštaj vodio LGBT život tokom svojih godina u Sovjetskom Savezu: „Kao dvosmisleno samoidentifikujući gej muškarac u Sovjetskoj Rusiji, on je znao sve o homofobiji”.[29]

Smrt
Sergej Ajzenštajn je imao srčani udar 2. februara 1946, i proveo je najveći deo godine oporavljajući se. On je umro od drugog srčanog udara, 11. februara 1948. u Moskvi, u svojoj 50. godini.[30] Njegovo telo ležalo izloženo u Holu filmskih radnika pre nego što je bilo kremirano 13. februara, a njegov pepeo je sahranjen na groblju Novodevičje u Moskvi.[31]

Filmski teoretičar
Ajzenštajn je bio pionir u upotrebi montaže, specifičnog korišćenja uređivanja filma.[32][33] On i njegov savremenik, Lav Kulješov, dva su od najranijih teoretičara filma, koji su tvrdili da je montaža suština filma. Njegovi članci i knjige, a posebno dela Filmska Formai Filmski smisao, detaljno objašnjavaju značaj montaže.

Njegovi spisi i filmovi nastavili su da imaju veliki uticaj na kasnije filmske stvaraoce. Ajzenštajn je verovao da se uređivanje može koristiti za više od samog izlaganja scene ili trenutka, putem „povezivanja” srodnih slika. Ajzenštajn je smatrao da se „sudar” snimaka može koristiti za manipulaciju emocijama publike i stvaranje filmskih metafora. On je verovao da ideju treba izvesti iz složenosti dva nezavisna snimka, uvodeći element kolaža u film. Razvio je ono što je on nazvao „metode montaže”:

Metrička[34]
Ritmička[35]
Tonalna[36]
Asocijativna[37]
Intelektualna[38]
Ajzenštajn je predavao snimanje filma tokom svog karijere u GIK-u gde je napisao nastavni plan i program za smer reditelja;[39] njegove nastavne ilustracije su reprodukovane u delu Vladimira Niznija Lekcije sa Ajzenštajnom. Vežbe i primeri za učenike zasnovani su na obradi literature kao što je Onore de Balzakov Čiča Gorio.[40] Još jedna hipotetička vežva bila je postavljanje Haitske borbe za nezavisnost kako je prikazano u Anatoli Vinogradovom Crnom konzulu,[41] delu na čiji nastanak je uticalo Džon Vanderkukovo Crno visočanstvo.[42]

Lekcije iz tog scenarija razrađivale su lik Žan-Žak Desalina, ponovo odigravajući njegovo kretnje, akcije i dramu koja ga okružuje. Pored didaktike književnog i dramskog sadržaja, Ajzenštajn je podučavao tehnike režije, fotografije i uređivanja, podstičući razvoj individualnosti svojih studenata, njihovog izražavanja i kreativnosti.[43] Ajzenštajnova pedagogija, poput njegovih filmova, bila je politički nastrojena i sadržala je citate Vladimira Lenjina isprepletene sa njegovim učenjem.[44]

U svojim početnim filmovima Ajzenštajn nije koristio profesionalne glumce. Njegove naracije su izbegavale pojedinačne likove i bavile su se širokim društvenim pitanjima, a posebno klasnim konfliktom. Koristio je stereotipne likove, a uloge su bile ispunjene neobučenim licima iz odgovarajućih klasa; on je izbegavao davanje uloga filmskim zvezdama.[45] Ajzenštajnova vizija komunizma dovela ga je u konflikt sa zvaničnicima vladajućeg režima Josifa Staljina. Poput mnogih boljševičkih umetnika, Ajzenštajn je zamišljao novo društvo koje bi potpuno subvencionisalo umetnike, oslobađajući ih od ograničenja šefova i budžeta, ostavljajući ih potpuno slobodnim za stvaranje, ali budžeti i producenti bili su značajni za sovjetsku filmsku industriju kao i za ostatak sveta. Zbog ranijeg rata, revolucionarna i izolovana nova nacija nije imala u početku resurse da nacionalizuje filmsku industriju. Kada je to učinjeno, ograničeni resursi - monetarni i u pogledu opreme - zahtevali su kontrolu produkcije u jednako opsežnom stepenu kao i u kapitalističkom svetu.