ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 334
Autor: Domaći
Oblast: Pozorište
Jezik: Srpski

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

Gospođo Miočinović, obzirom da je vrijeme najprivilegiranija kategorija u teatru, traje dugo, a zapravo kratko, nužno je kondenzirano. Je li ono - ono nešto - što vam je davalo vjeru u instituciji teatra?

- Pozorište jednako zavisi i od vremena i od prostora, ne samo kao narativnih kategorija, jer nema priče koja nije u njih upisana. Ali do promene odnosa prema tim dvema kategorijama nije došlo najpre na sceni, već u dramskom pismu. Dugu aristotelovsku tradiciju jedinstava mesta, vremena i radnje, odbacili su najpre pisci, promenivši pritom, zapravo posledično, predmet svog interesovanja. Jean-Pierre Sarrazac, u knjizi „Poetika moderne drame“, govori o promeni dramske paradigme već krajem 19. veka: dramu u životu, po njemu, zamenjuje drama života. Ovoj poslednjoj potreban je mnogo veći opseg vremena i veća raznovrsnost prostora. A da pritom samo trajanje predstave ne menja, do u retkim slučajevima, svoje uobičajeno trajanje od dva do tri sata. To, naravno, razbija klasičnu tročinsku ili petočinsku strukturu komada, i sitni radnju na neograničen broj slika, koje su pak rasuti fragmenti jedne povesti koja može obuhvatiti ceo čovekov život. Ovakve promene dramske forme i ove nove dramske priče, u koje je upisan dramatičan rad vremena i dinamika prostornih promena, zahteva mnogo raskošniju rediteljsku i scenografsku imaginaciju, mnogo veće glumačko transformativno umeće, nove tehničke inovacije, pa samim tim i mnogo veće troškove da bi predstava uspela. Ja lično volim tu promenu dramske paradigme, taj prodor epskog u dramsku priču, ali je sve to izvan tehničkih mogućnosti naših pozorišta, i u neskladu s obrazovnim profilom, u prvom redu naših mladih reditelja.

Što ta institucija danas, po vama, sadrži? U Srbiji, a može i šire. Kako se izmijenila? Kamo ide?

- Ovom sam poslednjom rečenicom donekle odgovorila na ovo vaše pitanje. Ja, nažalost, ne znam kakva je situacija u hrvatskom pozorištu, poznato mi je samo žalosno stanje naših pozorišta. I tome nije samo kriv nedostatak novca, već profil onih koji njima upravljaju i snažan uticaj države na njihov izbor, čime se nacionalistička borniranost i palanačko skorojevićstvo ljudi na vlasti preslikava na strukture svih institucija kulture, pa tako i pozorišta. Stoga sve manje pratim taj put i samo mogu sa zebnjom da slutim kamo ide. Ima, na sreću, mnogo darovitih pisaca mlađe i srednje generacije, naročito među ženama, u kojima uočavam tu modernu matricu dramskog i izvođačkog, ali nije baš svakom od njih lako da se domogne scene. O nekima od njih sam ponešto napisala, ne uz pomoć neke teške teorijske aparature, već više u starinskom esejističkom stilu i imam „u ladici“ još neke skice od kojih će možda nastati zaokruženi tekstovi.

Strahovito me zanima kako ste se određivali i kako ste prepoznavali histrionstvo u vašim teatarskim susretima? Bilo s tekstom, bilo s osobom, bilo s institucijom. Je li ono - nužna pretpostavka? Taj `narcizam`.

- Ja nemam ništa protiv histrionstva. Od antičkih vremena, preko srednjovekovnog pozorišta, pretežno putujućeg, do vašarskih pozorišta u osvit Francuske revolucije, to su bila pribežišta buntovnog duha i za to se znala platiti visoka cena. Toga je duha bilo u gotovo celokupnom dramskom opusu Aleksandra Popovića, vama možda nedovoljno poznatog, i u nekim predstavama Ateljea 212 ... Od glumaca, u kojima sam prepoznavala tu histrionsku narav, koja je neodvojiva od dara za improvizaciju, najviše sam volela Zorana Radmilovića. Inače nisam imala prijatelje među glumačkim svetom i nikad nikakvog profesionalnog dodira s pozorištem kao institucijom. Što se pak „narcizma“ ili prosto taštine tiče, to nije samo odlika pozorišnog sveta, s tim što ovaj pozorišni narcizam nije opasan i možda jedino šteti onome ko je u njegovoj vlasti.