ISBN: Ostalo
Oblast: Ostalo
Godina izdanja: K69
Jezik: Srpski
Autor: Strani

U dobrom stanju! Posveta!


zdavač - Foto kino savez Vojvodine, Novi Sad
Broširan povez
21 cm, 58 strana
Ilustrovano

ZVAO se Veliki (i Gros i Nođ) Bečkerek, Petrovgrad, jedno vreme čak i Nova Barselona, zaustavio se (možda privremeno?) na imenu Zrenjanin. U ovom gradu na obali Begeja, među upornim znatiželjnicima i avanturistima duha, obreo se i došljak iz Segedina, nesuđeni slikar Ištvan Oldal (1829-1916). Bio je potvrđeni `bečkerečki svetlopisac` i, malo je poznato, 1854. osnivač prvog fotografskog ateljea na prostorima bivše Jugoslavije.

Kuriozitet je da je Oldal stvarao i u objektu koji je nekoliko decenija kasnije, 1897. godine, specijalno za fotografski atelje, podignut na keju Gizele baš na obali Begeja. Sticajem srećnih okolnosti, autentičan izgled zgrade je sačuvan. Sličnih ima svega nekoliko u ovom delu Evrope. Nedavno je i adaptiran i pretvoren u izložbeni prostor gradskog Istorijskog arhiva. Tako posetioci Zrenjanina danas imaju priliku da vide kako je izgledao foto-atelje s kraja 19. veka, u kojem se `pisalo svetlom` neprekidno više od sedam decenija - sve do 1969.

Značaj `bečkerečkog svetlopisca` u istoriji fotografije naučno-istraživačkim radom potvrdio je Zoltan Kalapiš. Utvrdio je da je Oldal stalni fotografski atelje otvorio 1854. u kući Đoke Danilovića, trgovca poznatog u Bečkereku kao Beli Grk, u nekadašnjoj Temišvarskoj ulici. I to, nekoliko godina pre nego što će stalni ateljei nići u Ljubljani, Zagrebu i Beogradu, a čitavu deceniju ranije nego u Pančevu, Subotici, Novom Sadu i drugim vojvođanskim gradovima.

- Svedočanstva o Oldalovom ateljeu postoje u prestižnim mađarskim muzejima i biliotekama, gde se čuva i veliki broj njegovih radova. Da je dagerotipijom na posrebrenim metalnim i staklenim pločama portretisao Banaćane, svedoče i oglasi o radu atelja, objavljeni u lokalnim novinama marta i aprila 1854. Znanje je stekao od putujućih fotografa, nemačkih Jevreja Adolfa Dajča i Nokolasa Štokmana, od kojih je nabavio i kameru - iznosi Kalapiš.

U atelju na keju Gizele (danas Obala Sonje Marinković), u prepoznatljivoj zgradi od žute cigle i sa staklenim krovom, Oldal je stvarao do 1902, kada je atelje prepustio sinu, takođe Ištvanu (1853-
-1929). Oldal mlađi žarko je žudeo da bude slikar. Učio je slikarstvo u Minhenu i Beču, ali na kraju se savim posvetio fotografskom zanatu, koji je značajno napredovao pronalaskom talbotipije, preteče papirne fotografije i sa mogućnošću umnožavanja.

- Dok je Oldal stariji najviše radio fotografije malog formata (vizit-portrete ljudi, uglavnom iz građanskih porodica) i zbog složenosti aparature retko izlazio u prirodu, sin je raspolagao sa nekoliko sklopivih foto-aparata, pogodnih za izlaske. Takvim aparatima ovekovečio je pejzaže u okolini grada, događaje iz seoskog života... Nema takoreći nijedne kuće ili ulice, fabrike, mosta, koje Oldal mlađi nije ovekovečio. Na radost kolekcionara, mnoge slike grada su umnožene štampanjem i prodavane u vidu anzis-karata. Predstavljaju dragoceno svedočanstvo o istoriji Zrenjanina - predočava Kalapiš.

Ispred kamere sa drvenim tronošcem u atelju Oldalovih, tokom decenija, prodefilovalo je na hiljade ljudi. Oni su verovali da zahvaljujući svetlopiscima ostavljaju trajni dokument da su pobedili vreme i zaborav. Uzbudljiv treptaj nade u nezaborav zrači iz starih dagerotipija i fotografija. Gledaju nas likovi poštovanih gospođa, devojaka obučenih u skupocene haljine, sa pompeznim šeširima, muškarci ozbiljnih lica, činovnici u polucilindrima sa štapovima za šetnju, trgovačke kalfe u tvrdim kragnama, mlada gradska gospoda u čizmama...
- O fotografijama iz ateljea Oldal mogla bi se napisati obimna etnografska studija. Nemačke žene `slikaju` se u plavičastim haljinama i prsluku. Rumunski muškarci u šiljastim šubarama, žene u živopisnim, čudesnim kožnim pršnjacima. Rukavi na košuljama srpskih devojaka izvezeni su zlatnim nitima, a okićene redovima dukata. Slovački momci su u košuljama do grla zakopčani. Jedan mađarski bračni par, ukrućen, drži ruku u ruci. Muškarac nosi čizme tvrdih sara, žena suknju s ružama i papučice od baršuna. Bugarski par - muškarac u narodnim gaćama, a žena u viganu - opisuje Kalapiš radove `bečkerečkih svetlopisaca` koji govore o jednom svetu nepovratno nestalom u vremenu.
Oldal mlađi bio je u ateljeu do 1921, a zanat je zatim preuzeo Đuro Roknić (1890-1969). Ovaj takođe čuveni zrenjaninski fotograf, bukvalno je radio u atelju do smrti i na najbolji način produžio tradiciju `bečkerečkih svetlopisaca`. I on je gradu ostavio vredna svedočanstva. Veliki deo njegovih fotografija, ali i opreme, našao se u posedu zrenjaninskog kolekcionara Danijela Vrške. Među njima i kamera `Goldman`, čuvenog bečkog proizvođača, starija od jednog veka, s kojom je radio Oldal mlađi. Vrška smatra da joj je mesto u atelju, koji bi sa drugim sačuvanim rekvizitima Oldalovih (trenutno u posedu raznih kolekcionara), valjalo pretvoriti u specijalizovani muzej prvog fotografskog ateljea u ovom delu Evrope.

- Novosti