ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1992
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Autor - osoba Kapor, Momo, 1937-2010 = Kapor, Momo, 1937-2010
Džumhur, Zuko
Naslov Zelena čoja Montenegra : roman / Momo Kapor, Zuko Džumhur
Vrsta građe roman
Jezik srpski
Godina 1992
Izdanje 2. izd.
Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta ; Podgorica : Oktoih, 1992 (Subotica : Birografika)
Fizički opis 217 str. ; 21 cm
ISBN 86-07-00700-9 (broš.)
Napomene Tiraž 3500.

„Zelena čoja Montenegra` je knjiga o prijateljstvu crnogorskog vladara knjaza Nikole I Petrovića i Osman-paše Sarhoša, zarobljenog u bici na Vučjem dolu u julu 1876. gde je komandovao turskom artiljerijom. Istovremeno, to je povest o Zuki Džumhuru, jednom od naših najvećih crtača, karikaturista, putopisaca, pripovedača, nekadašnjoj televizijskoj zvezdi i umetniku življenja, i prijateljstvu sa autorom ove knjige sa kojim je 1967. godine napisao i istoimeni filmski scenario o sudbini o sudbini turskog generala.


Ivo Andrić ga je okarakterisao kao umetnika „živog duha i bogatog srca”, koji „ume u dve brazde da ore” – u literalnoj i likovnoj. Književni i filmski kritičar Milan Vlajčić ga smatra jednom od najznačajnijih i najslojevitijih stvaralačkih ličnosti u jugoslovenskoj kulturi druge polovine prošlog stoleća. Za reditelja Mirzu Idrizovića, on je božanski daroviti mudrac, u kome su se sretno susreli istok, zapad, sever i jug. Čega god bi se dotakao, postajalo je umetnost, zapisao je o njemu Momo Kapor.
Zulfikar Zuko Džumhur (1920‒1989), bio je novinar, slikar, karikaturista, ilustrator, književnik, scenarista, scenograf, kostimograf... Centar njegovog stvaralačkog univerzuma bio je list „Politika”, u kojoj je objavljivao putopise i karikature, gotovo četiri decenije. Džumhurov opus čini gotovo 10.000 karikatura, crteža i ilustracija, kao i 35 pozorišnih scenografija.
Autor je sedam knjiga (tri su objavljene posthumno), a za prvu, „Nekrolog jednoj čaršiji” (1958) predgovor mu je napisao Ivo Andrić. To je jedini predgovor koji je naš nobelovac ikome ikada podario. Bio je koscenarista filma „Miris dunja” (1982) jugoslovenskog kandidata za „Oskara”. Najšire je upamćen kao tvorac i voditelj kultnog putopisnog TV serijala „Hodoljublja”, svojevrsnog hodočašća Evropom, Azijom i Afrikom. I danas, u vreme svakojakih tehnoloških televizijskih čudesa, „Hodoljublja” plene toplinom i pripovedanjem slikovitijim od slike.
Ostalo je za Džumhurom i ono što izmiče faktografskom popisu. Ostalo je sijanje koje su upijali svi koji su imali privilegiju da ga upoznaju. Ostali su biseri mudrosti rasuti u intervjuima, u docnije zapisanim ili predanjem prenošenim kafanskim kazivanjima i anegdotama. I zato ne čudi što je u ovoj mračnoj 2020. zaiskrilo nekoliko manifestacija, kojima je obeležen vek od rođenja Zuke Džumhura.
U njegovom rodnom Konjicu, u Sarajevu, u Beogradu i Herceg Novom, gde je proveo poslednje decenije života, oživela su sećanja na čoveka kome je ceo svet bio domovina, a sav ljudski rod porodica.
Zukov zavičaj bili su ne samo predeli već i ljudi. Kako je to i sam rekao u jednom od poslednjih intervjua: „Ako sam i imao neku sreću u životu, to je sreća da se družim s ljudima s kojima se vredelo i vredi družiti.”
Jedan od tih u kojima je ostavio svetlosti trag, bio je i pisac Mirko Kovač, koji mu je uzdario divnom posvetom u svom romanu „Kristalne rešetke” (1995). Glavni lik u šetnji Kalemegdanom sreće Zuka i s njim kratko razgovara, nakon čega zaključuje: „Kad god sam sreo Džumhura, nešto sam naučio.”
A šta tek reći za roman „Zelena čoja Montenegra” (1992) kojim je Momo Kapor u literaturu pretočio višedecenijsko prijateljstvo s Džumhurom? Jedna od anegdota koju je Kaporovo pero sačuvalo, zbila se u Herceg Novom, dok je pored bašte kafane u kojoj su sedeli, oznojen i zadihan promakao neki pobornik džogiranja, kako se u to vreme nazivalo rekreativno trčanje.
„Alah nam je dao tačan broj koraka koje ćemo napraviti u životu, a on, budala, žuri da ih što pre potroši”, prokomentarisao je Džumhur.
Toj rečenici je naš biolog dr Predrag Slijepčević, profesor na Londonskom univerzitetu „Brunel”, pre nekoliko godina posvetio fantastičan esej, naslovljen „Balkanski Sokrat”. Prema njegovom tumačenju, Džumhurova poruka je da je egzistencijalni problem zapadne civilizacije (koju oličava oznojeni trkač) to što nije sposobna da razluči mudrost od ludosti:
‒ Prvi deo rečenice „Alah nam je dao tačan broj koraka koje ćemo napraviti u životu”, može se izraziti rečju optimum. Tačno onoliko koliko treba, ako je manje ne valja, ako je više isto tako ne valja. Filozofski, optimum je mudrost ili sposobnost da se zna svoje mesto u svetu. Drugi deo rečenice – „a on, budala, žuri da ih što pre potroši”, može se izraziti rečju maksimum. Filozofski rečeno, maksimum je ludost. Ludost je precenjivanje svog mesta u svetu. Sve što Zapad radi je bežanje od optimuma i težnja maksimumu ‒ poentira dr Slijepčević.
A Zuko Džumhur je znao svoje mesto u svetu, koga je napustio pre 31 godine. Sahranjen je na današnji dan, na rođendan SFR Jugoslavije, države čiji je bio jedan od simbola. Otišao je pre godina krvavog razlaza.
Na zaključak da je otišao neponovljivo dobar čovek, verovatno bi se dobroćudno namrštio. „Dobar čovek ne postoji, to je veštačka tvorevina, rezultat teške unutrašnje borbe sa samim sobom”, govorio je.
Na lament da je s ovog sveta otišao prerano, sigurno bi se dobroćudno namrštio.
Jer svakom je dat tačan broj koraka...
Likovni simbol jedne epohe
Karikaturu koja je vizuelni simbol raskida Titovog režima sa Staljinom i Informbiroom naslikao je upravo – Zuko Džumhur. Objavljena je 1951. u Književnim novinama”, a onda ju je preuzela „Politika”, zajedno s njenim autorom, koji je i „ozbiljno propisao” na stranicama našeg lista.
Na karikaturi je Karl Marks za radnim stolom, a iznad njega na zidu – uramljena slika Staljina. Ovaj lucidni prikaz ideološke inverzije bila je prva karikatura stvorena iza „gvozdene zavese” koju je objavio neki zapadni list (nemački „Štern”), a uvrštena je i u brojne antologije. U Kusturičinom filmu „Otac na službenom putu” zaplet počinje kada glavni lik Mehmed Meša (tumači ga Miki Manojlović) komentariše Zukinu karikaturu rečima „E vala ga prećeraše”, nakon čega je, kao informbirovac, dopao robije.
Tako je slikopisao Zuko
Upečatljiv zapis o Džumhurovom kreativnom likovnom činu ostavio je i Minja Bojanić, dugogodišnji dopisnik podgoričke „Pobjede” iz Herceg Novog:
„Svaki je četvrtak u nedelji bio dan njegove neskrivene novinarske groznice. Čak i u jeseni života, onu svoju čuvenu karikaturu za naslovnicu nedeljne „Politike” porađao je s vidljivom mukom, uz blagu nervozu i u pozi nekog sasvim odsutnog indijskog mudraca. Belinom papira formata A-4, tek bi se oglašavala jedva čujna škripa naliv-pera „monblan” ili „pelikan”, obavezno ispunjenih crnom tintom. Preko prve verzije, obično bi sledio novi list i dugo kopiranje s korekcijom početne ideje. Pa treći, četvrti, peti... Uglavnom, ispod stola bi svaki put ostajala gomila, čak i desetine varijanti Džumhurove iste „priče bez reči”.
‒ Crtež ište strogu higijenu, moraš stalno da ga čistiš i čistiš, da učiš, moj Bojaniću”, ponavljao bi, slavodobitno zatvarajući oveći roze koverat, nakon gotovo ritualnog kvašenja lepljivih rubova jezikom. Istom predanošću ispisivao bi i adresu: „Politika”, Beograd, Makedonska 29 ‒ zapisao je Minja Bojanić.

Zulfikar Zuko Džumhur, bosanskohercegovački i jugoslovenski putopisac, slikar i karikaturista.
Rođen je u Konjicu 24. septembra 1920. godine, a potiče iz stare ugledne ulemanske porodice. Otac mu je Abduselam Džumhur i majka Vasvija rođena Rufo. Osnovnu školu i nižu gimnaziju završio je u Beogradu, gdje mu je otac radio kao imam, a višu gimnaziju u Sarajevu 1939. godine. Počeo je studirati pravo, ali je prešao na likovnu akademiju i završio je u klasi Petra Dobrovića. Prve crteže je objavio u „Narodnoj armiji“ 1947, a od tada sarađuje kao karikaturista i ilustrator u „Ježu“, „Borbi“, „Vetrenjaci“, „Politici“, „Oslobođenju“, reviji „Danas“, NIN-u kao stalni saradnik i urednik. Objavio je više od 10.000 karikatura.
Napisao je scenarije za više kratkih i tri za igrane filmove. Uradio je 35 scenografija za pozorište, a posljednjih deset godina radio je na sarajevskoj televiziji kao pisac scenarija i voditelj serija emisije Hodoljublje. Zajedno sa Momom Kaporom autor knjige „Zelena čoja Montenegra“. Umro je u Herceg Novom, a ukopan u rodnom Konjicu 29. novembra 1989. godine. Zuko Džumhur je bio izuzetan čovjek. Sâm predsjednik SFRJ Josip Broz Tito vrlo rado se družio s njim. Zuko je jedan od najvećih boema svoga vremena.
Književni fenomen Mome Kapora prisutan je u našoj književnosti vise od dve decenije. Jedan od najčitanijih naših pisaca, neobičnom neposrednošću i lakoćom osvaja pažnju čitalačke publike, pišući na rubu komentara i svakodnevnih refleksija o stvarnosti naših vremena i njihovih protagonista. Kaporovo umeće fascinacije zasniva se na različitim znanjima i istančanim darovima opažanja i raščlanjavanja stvarnosti i oblika života, njegovih pojavnih formi i dubina. Svedočeći uvek iz vremena, Kapor našem vremenu dodaje njegovu zaboravljenu korensku povezanost koja u formama svakodnevnih gestova, pamćenja i likova oblikuje njegove junake i obeležava njihovu sudbinu. Kaporova pristrasnost kao pisca, od one je pristrasnosti koja je na strani čitaoca, na strani onih oblika oslobađanja od predrasuda koje bi da nas odvezu od emocija i čistote neposrednosti i bliskosti malih stvari i topline mitologija preživljavanja. Kaporov sentimentalizam i elegantna ironičnost su oblik odbrane od nerasudnih snaga sveta zla i života.
Biografija
Rođen je u Sarajevu 1937. godine od majke Bojane Kapor (devojačko Velimirović) i oca Gojka Kapora, njegov stric je bio Čedo Kapor. Otac Gojko Kapor je radio kao finansijski stručnjak u Sarajevu, gde je sreo svoju buduću suprugu. Zarobljen na početku rata kao rezervni oficir kraljeve vojske, odveden je u Nirnberg, gde je proveo pune četiri godine. 13. aprila 1941. za vreme bombardovanja Sarajeva pala je bomba na staru tursku kuću u kojoj su se sklonili Momova majka Bojana, Kaporova baka i mali Momo. Svi su poginuli osim Moma, koga je majka zaštitila legavši preko njega. O majci je Kapor znao vrlo malo, zato što se o njoj retko govorilo u porodici, verovatno zbog želje najbližih da dete zaštite, ne obnavljajući mu sećanje na preživljeni užas i ne produbljujući dodatnu traumu koju je nosio u sebi. Ratne godine Momo provodi u Sarajevu kod bakine sestre Janje Baroš, a otac ga godinu dana po završetku rata dovodi u Beograd.
Po maturiranju Kapor se odlučuje za studije slikarstva. Diplomirao je slikarstvo 1961. godine na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića sa prosečnom ocenom 9,9. U vreme diplomiranja na Akademiji upoznaje gimnazijalku Anu Pjerotić, kasnije studentkinju psihologije. Momo i Ana su se venčali 1964. i iz ovog braka rodile su se kćerke Ana Kapor (1964) i Jelena Kapor (1968). O tom vremenu Ana Pjerotić kaže: „Pisao je lako, sa radošću. Svoje prve tekstove napisao je na pisaćoj mašini Adler koju sam mu poklonila za rođendan, i na kojoj sam, kasnije, prekucala većinu njegovih tekstova. Imao je potrebu da priča o onome što piše. Nas tri smo bile njegova prva publika. To su bile njegove prve književne večeri“.
Veliku popularnost kod publike Momo Kapor stiče kroz tekstove Beleške jedne Ane, koje izlaze u časopisu „Bazar“. Godine 1972. Beleške jedne Ane izlaze i kao knjiga, u izdanju „Oekonomika Beograd, Beogradsko izdavačko-grafički zavod“. Kapora kao pisca otkrio je Zlatko Crnković, urednik poznate zagrebačke biblioteke „Hit“. Tako su u izdanju „Znanje Zagreb“ (biblioteka Hit) izašli bestseleri: I druge priče (1973), Foliranti (1974), Beleške jedne Ane (1975), Provincijalac (1976), Ada (1977), Zoe (1978), Od sedam do tri (1980), Una (1981). Kapor postaje jedan od zaštitnih znakova ove edicije. Pored velikog broja naslova, romana i zbirki priča, autor je i velikog broja dokumentarnih filmova i televizijskih emisija, a po njegovim scenarijima snimljeno je nekoliko dugometražnih filmova (Bademi s onu stranu smrti, Banket, Valter brani Sarajevo, Džoli džokej, Kraj vikenda). Romani Una i Knjiga žalbi doživeli su ekranizaciju. Godine 1982. izlazi knjiga Onda, a zatim slede Sentimentalno vaspitanje (1983), Knjiga žalbi (1984), 011 (1988). Godine 1988. Momo Kapor se razvodi od Ane Pjerotić i iste godine se venčava sa Ljiljanom Todorović. Godine 1989. izlazi Istok-Zapad, a 1991. Halo Beograd. Godine 1992. izlazi Zelena čoja Montenegra, a 1995. Lero kralj leptira. Stvaralaštvo Moma Kapora može da se prati kroz nove naslove, među kojima se izdvajaju A Guide to the Serbian Mentality (2006), Dragi naši (2007), Ispovesti (2008), The Magic of Belgrade (2008). Poslednja knjiga Kako postati pisac objavljena je 2010. godine u izdanju Srpske književne zadruge.
Prevođen je na francuski, ruski, nemački, poljski, češki, bugarski, mađarski, slovenački i švedski jezik.
Dobrica Ćosić u svojoj knjizi „Prijatelji“, na stranicama 276. i 277. ovako opisuje detinjstvo i mladost Moma Kapora, na osnovu razgovora koji je sa njim vodio novembra 2002. godine: „Trinaestog aprila 1941. Nemci su bombardovali Sarajevo i pogodili zgradu ispod Trebevića u kojoj se bila sklonila Momčilova majka sa četvorogodišnjim sinčićem. U srušenoj kući svi su bili mrtvi. Momova majka je svojim telom spasla sina. Dečak se nekako izvukao iz ruševina, zakukao, pa zanemeo nad užasom, ne znajući kuda će. Našao ga je neki Rus, emigrant, lekar, sažalio se na njega i poveo ga u svoj stan. Prisvojio ga je, nije imao dece. Negovao ga je, voleo, zatrpavao igračkama da zaboravi majku i u belom mercedesu ga vozio po Sarajevu. Dečko je znao da mu je ime Momčilo, prezime nije znao. Prezime mu je dao dobar čovek Rus, krstio ga je Momčilo Hercegovac. Posle godinu dana života kod dobrog čoveka, Momčilo Hercegovac se razboleo od šarlaha, pa ga je spasitelj odneo u sarajevsku bolnicu. Tu ga je pronašla majčina tetka koga ga je godinu dana tražila po Sarajevu, obaveštena od nekog da je „jedno dete izašlo iz srušene kuće, odakle ga je neki čovek poveo sa sobom“. Kada je prezdravio od šarlaha, baba ga je odvela u svoju kuću i brinula se o njemu. Za Momčila Hercegovca brinuo je i Rus, koji se pridružio vlasovcima – saradnicima Nemaca, često ga posećujući s poklonima. Otac, koji je po povratku iz zarobljeništva, kao bankarski stručnjak, postavljen za načelnika u Ministarstvu spoljnih poslova u Beogradu, zbog patriotske savesti i odgovornosti tek godinu dana posle rata došao je u Sarajevo da vidi sina. Prema sinu se odnosio patrijarhalno strogo i sve do smrti bio je nezadovoljan što mu se sin posvetio slikarstvu i književnosti, socijalnoj i životnoj neizvesnosti“.
Ipak, na osnovu izvora Valerije Janićijević, koja je priredila do sada najpotpuniju biografiju Moma Kapora, objavljenu u okviru zbornika Pripovedač urbane melanholije, ovo sećanje Dobrice Ćosića nije sasvim tačno. Moma su posle bombardovanja, po sećanju njegovog ujaka Slavka Lučića, spasilačke ekipe odvele u bolnicu i razdvojile od ujaka koji je bio sa njim. U tom trenutku Moma je preuzeo pomenuti Rus, koji ga je već kroz nekoliko dana predao tetki - Janji Baroš. Istinitost ove verzije potvrđena je i sa nekoliko Kaporovih intervjua, kao i sa njegovom knjigom Ispovesti.
Momo Kapor je bio član Senata Republike Srpske i Akademije nauka i umetnosti Republike Srpske od 1996. godine. Poslednjih godina života bio je redovni kolumnista frankfurtskih Vesti.
U Beogradu je živeo u Nebojšinoj 18 gde je 7. septembra 2013. postavljena spomen-ploča.
Umro je u Beogradu, 3. marta 2010. godine na Vojnomedicinskoj akademiji, od posledica raka grla. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.
Dela
Spisak dela Mome Kapora prema elektronskom katalogu NBS:
Beleške jedne Ane, 1972.
Foliranti, 1975.
Provincijalac, 1976.
Ada, 1977.
Lanjski snegovi, 1977.
Hej, nisam ti to pričala, 1978.
Zoe, 1978.
Skitam i pričam: putopisni dnevnik, 1979.
101 priča, 1980.
Una: ljubavni roman, 1981.
Onda, 1982.
Sentimentalno vaspitanje, 1983.
Knjiga žalbi, 1984.
011-Istok-Zapad, 1990.
Halo, Beograd, 1990.
Dama skitnica i off priče, 1992.
Zelena čoja Montenegra, 1992.
Blokada 011, 1992.
100 nedelja blokade, 1994.
Lero – kralj leptira, 1995.
Poslednji let za Sarajevo, 1995.
Hronika izgubljenog grada, 1996.
Od sedam do tri, 1996.
Smrt ne boli: priče iz poslednjeg rata, 1997.
Najbolje godine i druge priče, 1997.
Uspomene jednog crtača, 1998.
Ivana, 2001.
Legenda o Taboru, 2002.
Sanja, 2003.
Čuvar adrese, 2003.
Konte, 2003.
Lep dan za umiranje, 2004.
Dosije Šlomović, 2004.
Ljubavne priče, 2004.
Samac, 2004.
Eldorado, 2005.
Putopis kroz biografiju, 2006.
A Guide to the Serbian Mentality, 2006.
Dragi naši, 2007.
Ispovesti, 2008.
The Magic of Belgrade, 2008.
Kako postati pisac, 2010.
Nagrade
„Oktobarska nagrada grada Beograda“, 1992. godine
Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu 1993. godine
Nagrada „Biblios“ Biblioteka „Vlada Aksentijević“ Obrenovac, 1994. godine
„Nagrada Svetozar Ćorović“ za najbolju knjigu proze, Bileća, 1999. godine
„Nagrada Laza Kostić“ za roman godine 2001 godine, Novi Sad
„Nagrada Todor Manojlović“ za roman godine 2002. godine , Zrenjanin
„Nagrada Bora Stanković“ za roman godine 2004. godine, Vranje
Nagrada za životno delo, Udruženje književnika Srbije, 2006. godine
Nagrada za životno delo, Srpska književna zadruga, 2008. godine
„Nagrada Dejan Medaković“, Prometej, Novi Sad, 2009. godine
„Nagrada Radoje Domanović“ za ukupan doprinos srpskoj književnoj satiri, 2009. godine
„Zlatni bestseler“ i „Hit libris“ , nagrade koje dodeljuje RTS na kraju svake godine
za najčitaniju knjigu (ukupno devet povelja).

MG P9 (N)