ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2019.
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Knjaževac

Tiski cvet, 2019.
Nekorišćena, korice blago nagnječene.
Retko!!!

Božidar Mandić, umetnik, književnik i performer je krajem sedamdesetih godina odlučio da napusti Novi Sad i da sa porodicom život nastavi u prirodi. U napuštenom domaćinstvu od drveta, blata i kamena u Brezovici pod Rudnikom stvorio je svoj dom koji je tokom proteklih decenija izrastao u ekološko umetničku komunu koju je nazvao Porodica bistrih potoka. Mandić je uz vizuelnu umetnost i autor niza pozorišnih predstava, performansa, umetničkih hepeninga, a značajan deo njegovog stvaralačkog angažmana posvećen je i književnom i publicističkom radu.

Za sociologa Ratka Božovića originalno stvaralaštvo Božidara Mandića na planini Rudnik postalo je suštinsko nepristajanje na apsurde savremene civilizacije, koja je u zaraćenosti sa prirodom i sa sobom dovela u pitanje svoj opstanak. Usamljeni dom u šumi „Porodice bistrih potoka“ već je postalo mesto susreta slobodnih ljudi, protagnista poetskog pluralizma i slobodnog postojanja, mesto za dugo pamćenje.

Mandić ovu knjigu smatra nastavkom prethodnog romana “Pertle” u kome je pisao o novosadskoj avangarnoj komuni, a ovo je roman o šumskoj komuni, o životu van civilizacije i sa nekim bitnim problemima i pitanjima ko izdaje i ko ne izdaje, ali retko koji čovek ne izda svoje ideje i stavove, smatra autor. Čitaoci će, po mišljenju autora, dobiti sliku kako je to živeti u Porodici bistrih potoka, koja traje 43 godine i jedna je vrsta alternativne ekskluzivnosti u kojoj želi da pokaže da se može živeti alternativno, avangardno i da je utopija koju je stvorio realna, znači da utopije nisu kako danas to kažu, prevaziđene distopijama.

Značaj proze Božidara Mandića u domaćoj književnosti, po mišljenju Slobodana Tišme nije dovoljno uočen, što se odnosi i na njegov prethodni roman „Pertle“, verovatno zbog njegove neadekvatne situiranosti u srpskom književnom miljeu. Ali to su kako smatra Tišma prerasude tzv. profesorske književnosti koja se još uvek nije odmakla od karverovske patetike i to je velika šteta pre svega za domaću prozu. – U ovom novom romanu pisac definiše svoj književni postupak kao neku vrstu „kreativnog realizma“ što je prihvatljivo, ali ja smatram da je Božidar Mandić kreator jednog novog pravca u savremenoj domaćoj prozi koji bih nazvao „arte povera književnost“, naravno aludirajući na poznati pravac u likovnoj umetnosti iz sedamdesetih godina prošlog veka – ukazuje Tišma. – Zašto, koje su sličnosti? Pre svega suprotstavljanje savremenom tehnološkom fatumu umetnosti, korišćenje prirodnih materijala i ambijenata, zatim postavljanje u fokus elementarnih potreba ljudskog bića, bazične emocije i osećanja, koja i dan danas jesu radost i patnja, strah od samoćei čar susreta sa drugim, sa licem drugog. Zašto ljudska bića kojitiraju licem u lice, a životinje od pozadi?

Po rečima Slavka Matića u svakoj svojoj knjizi Božidar Mandić filozofira, često erotizira (zlobnici bi rekli pornografira), ni ovo štivo nije izuzetak, a on ga preporučuje ukazujući da je možda čak i bolje od prethodnih.

Pre 45 godina odlučio je da napusti Novi Sad i započne život u prirodi u selu Brezovica na planini Rudnik, nedaleko od Gornjeg Milanovca, u Srbiji. Sa suprugom i detetom i nekoliko istomišljenika u toj oazi netaknute prirode koji okružuju tri potoka osnovao je „Porodicu bistrih potoka“, ekološko-umetnički komunitarni centar, koji je i danas mesto okupljanja ljudi koji vole prirodu, kulturu i - ljude. Božidar Mandić danas je još uvereniji da je odlaskom u šumu napravio pravi potez u želji da napravi bolji svet, praveći boljeg sebe u prirodi i s prirodom i deleći to iskustvo s drugima.

„Ja sam Božidar Mandić i živim u šumi. Ja sam Božidar Mandić i šuma živi u meni“, ovako se pesmom posvećenoj „Drvenoj civilizaciji“, uz ritam dva štapa koje je udarao jedan o drugi, predstavio književnik, likovni umetnik i dramaturg koji je osnivač i domaćin „Porodice bistrih potoka“ koji se u četvrtak družio u Novom Sadu sa svojim nekadašnjim sugrađanima.

Ovaj vitalni sedamdesetogodišnjak podelio je svoja iskustva života u prirodi, prepričavajući brojne anegdote, ali i pevajući pesme koje je stvarao pod vedrim nebom u tišini šume. Koliko god se njegov način života u kući od blata, bez struje i velikog broja uređaja koji su uobičajeni današnjem čoveku, razlikuje od uobičajenog, urbanog ili ruralnog života, veliki broj poklonika kulture, umetnosti i druženja u prirodi posećuje njegov dom u kom je, kaže, svaki gost dobrodošao. Kako navodi, „Porodicu bistrih potoka“ do sada je posetilo preko 45.000 ljudi, a nemali broj gostiju s raznih strana sveta ostajalo je i više godina u ovom, kako kaže Mandić, živilištu u kojem se neguju elementi duše i ljudskosti.

„Poslednji dečko koji je živeo kod mene duže vreme je Turčin i proveo je tamo osam godina. Za to vreme ni jedan sukob nismo imali, ni jednu napetost“, rekao je za Anadolu Agency (AA) Božidar Mandić.

Idealista koji je 1968. godine pomislio da svet može biti bolji i kada je video kako njegovi drugari odustaju od tih ideala, odlučio je da izabere skrovito mesto u prirodi u kom će stvoriti novi, mali, elementarni svet.

„Otišli smo s dva ćebeta, dve kašike i dva tanjira, supruga i ja s detetom od šest meseci“, priseća se Božidar.

U tim namerama priključilo im se nekoliko ljudi umetnika i naučnika i zajednica je rasla i privlačila mnoge koji su želeli da prave svoj mali svet boljim. U toj zajednici Božidar je dobio još svoje dece Aju i Suna, uz najstariju Istu koja je rođena u gradu, ali su svi odrastali u prirodi. Poslednjih godina odlučili su da žive u urbanim sredinama. Božidaru se iz šume ne ide, jer mu ni ondašnja, ali ni sadašnja civilizacija i njeno ustrojstvo ne prija. Pogotovo korporativni uticaj i društveno raslojavanje u kom su bogati sve bogatiji, a siromašnih je sve više.

Ljudi iz urbanih sredina češće idu kod njega nego što se on spušta u gradove. A broj intelektualaca, poznatih imena iz raznih oblasti koji su dolazili u „Porodicu bistrih potoka“ je veliki. Uostalom, svakog poslednjeg vikenda avgusta komuna organizuje ŠUMES - festival alternativnog i avangardnog pozorišta, a krajem godine „Porodica Bistrih Potoka“ odaje priznanje pojedincu za doprinos očuvanju prirode. Nagrada se sastoji od – plakete na dasci, litre izvorske vode, kilograma domaćeg crnog hleba i deset dinara. Ti programi okupljaju značajan broj ljudi. Ali i mimo toga, dolaze ljudi da osete Boškovo gostoprimstvo. Čak i prošle godine, u vreme epidemije koronavirusa, bilo je više od 800 posetilaca.

„Nemam mnogo saznanja o epidemijama, sem, možda da je najveća epidemija današnjice egocentrizam. U našoj porodici upravo delujemo suprotno ovoj epidemiji, učeći se toleranciji, ali i saživotu u kome nisu samo ljudi, već i minerali, biljke i životinje. Jer smo učili mnogo, ali i danas učimo od prirode“, pojašnjava Mandić.

Dom „Porodice bistrih potoka“ je vegetarijanski, zabranjena je droga i agresija. Svaki gost koji dođe ima određeno zaduženje i ako je voljan može da ga obavi. Tako i prijatelji postaju porodica. Kada dođu, donesu malo „kolonijalne“ robe.

Navodi da je današnje društvo, uprkos tehnološkom napretku luta poput broda u okeanu koji nema krmu. Za njega je svet „pao u progres“ koji uništava i prirodu i ljude praveći sve veće socijalne razlike i da je uticalo i na promenu ličnosti čoveka.

„Kada smo pre pedeset godina govorili individua, pod tim pojmom se smatrala zrela ličnost. Međutim, korporacije su danas uvele pojam individue kao solisiste – samotnjaka. Zato naša komuna traga za emocionalnom povezanošću, ne didaktičkom i edukativnom. Nikoga ništa ne učimo. Kultna reč „Porodice bistrih potoka“ je zagrljanost od prvih dana. U ovom trenutku možda smo mi smo kritička tačka koja opominje ljude da ne idu u pravcu obesmišljavanja sebe. Ova civilizacija nema vremena, i jako oduzima smisao čoveku. Ne sećam se kada sam poslednji put čuo nekog da kaže da je radostan, da teži radosti, da je srećan“, kaže Mandić.

Osnovna načela porodice Mandić su: povratak zemlji, otvorenost doma, siromaštvo („sve što imamo želimo da podelimo, sve što nam treba nekako ćemo dobiti“) i umetnost. Na duhovnoj lestvici vrednuju se: iskrenost, hrabrost, skromnost, istina, ljubav, dobro, mir, rad i sreća.

„Ne mogu ja da rešim sukom između Izraelaca i Palestinaca, niti da uređujem odnose između Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Srbije, ali mogu da uredim odnos između sebe i svog prvog komšije“, navodi za AA Božidar Mandić.

U „Porodici bistrih potoka“ deca su uzor slobode, ali i Boškova inspiracija, koji je, pored više od 20 napisanih knjiga i 17 samostalnih izložbi, te dvadesetak pozorišnih predstava koje su igrane u Narodnom pozorištu, Ateljeu 212, Beogradskom dramskom pozorištu, Srpskom narodnom pozorištu, Domu omladine… kao i po ulicama, napisao i oko 1.800 radijskih emisija za decu na Radio Beogradu. A organizovao je i „Letnje pripadanje Porodici bistrih potoka“ koju je pohađalo po desetoro dece na sedam dana, a gde su predmeti bili valjanje po travi, penjanje na drvo, upadanje s cipelama u vodu, testerisanje, svetska poezija…

„Ja sam dete. Zrelo dete. Za mene je dete velika impresija. Ja sam živeo od ujutru do uveče sa svojom decom. I sada kad pomislim da nisam živeo 15 godina s njima to bi za mene bio veliki poraz. Mi smo deci davali emociju, a od njih sam učio. Neprestano smo se igrali. Danas su jako dobri ljudi. I poneli su sa sobom iz šume nežnost. Iako sada živimo odvojeno, ja sam najnagrađeniji čovek što sam deo svog života proveo s njima“, ističe Mandić.

Na pitanje da li bi se ipak vratio u grad, naš sagovornik odgovara:

„Poštujem grad. Ima tu lepih stvari. Ali priroda daje zaista jedno dopunsko estetsko i smisaono osećanje bez koje ja ne bih voleo više nikada da živim. Na kraju, moje ime je Boško, a na portugalskom to znači šuma. Ja živim u svom imenu“, zaključuje Mandić.