Originalnost: Original
Materijal: Porcelan
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Detaljno stanje: Vrlo dobro

KPM Berlin (Selb) - Velika plitka činija `Rocaille`

ROCAILLE označava asimetričan, u obliku školjke povijen i zaobljen dekorativni element, nastao u doba Rokokoa i karakterističan za ovaj stil.

Dimenzije

Prečnik: 32 cm
Visina: 3,5 cm

Težina: 1020 g

Sitni, samo pri kontra-svetlu vidljivi tragovi pribora na dnu.

Žig na dnu:

(Inicijal) S (za : Selb, ispod skiptra u plavoj boji)

Fabrika „Königliche Porzellan-Manufaktur Berlin“, tada izmeštena u Selb, koristila je žig od 1945. do 1955. godine.

U noći između 22. i 23. novembra 1943. godine fabrika „Königliche Porzellan-Manufaktur Berlin“ više puta je bombardovala saveznička avijacija, fabrika je skoro potpuno uništena i proizvodnja porcelana nije mogla da se nastavi. Stoga su na kraju rata proizvodni pogoni preseljeni u bivšu fabriku „Paul Müller“ u mestu Selb, osnovanu još 1890. godine. Tokom naredne decenije „zvanična“ proizvodnja KPM Berlin se zapravo odvijala u Selbu, a predmeti su označavani uobičajenim plavim skiptrom sa dodatkom slova „S“ (za Selb). U periodu od 1955. do 1957. godine čitava proizvodnja je ponovo vraćena u Berlin.

1751. godine proizvođač vune Wilhelm Caspar Wegely (Vilhelm Kaspar Vegei) dobio je kraljevsku privilegiju da otvori fabriku porcelana u Berlinu. Pored toga, Friedrich II Veliki odobrio mu je izuzeće od carine za uvoz potrebnih materijala i obećao zaštitu od konkurencije.
Wegely je angažovao prvoklasne majstore preuzimajući ih od konkurentskih preduzeća, međutim tehničke poteškoće i Sedmogodišnji rat između Prusije i Saksonije uzokovali su neuspeh preduzeća. 1757. godine on je zatvorio kompaniju, a opremu i zalihe materijala u Berlinu otkupio je biznismen Johann Ernst Gotzkowsky (Johan Ernst Gockovski).
1761. godine počela je sa radom druga fabrika porcelana u Berlinu. Gotzkowsky je sklopio sporazum sa Wegelyevim glavnim dizajnerom, Ernst Heinrich Reichardom, koji je poznavao tajnu formulu poznatu pod imenom “arcanum”. Reichard je dobio 4.000 talira za tajnu arcanuma, 3.000 za zalihe porcelana i ostalog materijala i obećao da će raditi za Gotzkowskog kao čuvar tajne arcanuma i kao glavni menadžer.
Cenjen i podržan od strane kralja Pruske, Gotzkowsky j euspeo da u fabriku dovede značajne umetnike i kvalifikovane radnike. Ipak, finansijsko stanje fabrike je počelo da se pogoršava. Pošto je Kraljevsko Ministarstvo finansija bilo u problemima zbog skupih ratova, Gotzkowsky je verovao da postoje male ili nikakve šanse da dobije pomoć od kralja. Kada Gotzkowsky više nije mogao ni da isplacuje radnike, na scenu je stupio sam kralj, otkupio fabriku za pozamašnu sumu od 225.000 talira, i preuzeo i svih 146 radnika. Kralj je odredio i buduće ime : „Königliche Porzellan-Manufaktur Berlin“, ili skraćeno KPM, i odobrio da se kao žig koristi kobaltno-plavi kraljevski skiptar. Do abdikacije cara Wilhelma II 1918. godine, KPM je bila u vlasništvu sedam kraljeva i careva.
Fabrika je postala model uspešnog poslovanja: nije bilo, tada uobičajenog, dečijeg rada, uvedeno je redovno i ograničeno radno vreme, primanja radnika su bila iznad proseka, isplaćivane su zaštitne penzije, organizovana redovna zdravstvena zaštira i fond za podršku udovicama radnika i siročadi.
Među najvažnijim klijentima fabrike bio je sam Friedrich Veliki, koji je ponekad u šali sebe nazivao “najboljim kupcem”. Kao vlasnik fabrike, kralj je koristio “belo zlato” kao efikasno sredstvo diplomatije. Gotovo svi njegovi diplomatski pokloni izašli su iz fabrike, i tako dospeli na stolove evropske aristokratije, kao i ruskog cara.
Pod naslednikom Friedricha Velikog, njegovim nećakom Friedrichom Wilhelmom II (Fridrih Vilhelm), fabrika je postala jedno od vodećih tehnoloških preduzeća u državi.
U prvoj polovini XIX veka, KPM je postala najveći proizvođač oslikanog porcelana u Evropi. Fabrika je bila i pionir u primeni tehnoloških dostignuća, do kojih je došlo s tehničkim napretkom i otkrićima krajem XIX veka, kao i povezivanjem fabrike sa Institutom za hemijsko-tehnološka istraživanja.
Posle propasti monarhije 1918. godine KPM je postala fabrika u državnom vlasništvu. Ipak, naziv KPM i skiptar kao žig su zadržani.
Posle 1930. godine, dolazak nacional-socijalista na vlast imao je ozbiljne posledice za mnoge umetnike angažovane u KPM. Neki su, zbog svog jevrejskog porekla, morali da emigriraju, a neki su otpušteni zbog solidarnosti sa njihovim jevrejskim kolegama.
U noći između 22. i 23. novembra 1943. godine fabrika je skoro potpuno srušena u savezničkom vazdušnom napadu. Uništene su zgrade, postrojenja, zalihe i mnogi istorijski primerci porcelana su nestali.
Posle II Svetskog rata KPM se privremeno preselio u grad Selb (Zelb), odakle je nastavio da snabdeva tržište ukrasnim porcelanom i posuđem. Nakom što su prostorije obnovljene, fabrika se 1957. godine vratila u Berlin.
Prema rezoluciji usvojenoj od strane Senata u Berlinu 1988. godine, KPM je postala akcionarsko društvo, pod nazivom „KPM Königliche Porzellan-Manufaktur Berlin GmbH“. Posle 1990. godine KPM je nastavila da naglašava svoju kulturnu i zanatsku tradiciju, ponovo otkrivajući istorijske oblike, boje i šare.
Od 1989. do 2003. godine pogoni fabrike su obnovljeni, u skladu s kustoskim standardima. Istovremeno, proces proizvodnje je tehnološki modernizovan.

(121/26-44/146-kp/1378)