Jezik: Srpski

stranica 4
2 x presavijene
Srpske službene novine su u dva navrata izlazile izvan teritorije Srbije – “Novine serbske” su između 1813. i 1821. izlazile u Beču, a “Srpske novine Kraljevine Srbije” su između 1916. i 1918, izlazile na ostrvu Krfu, gde su kralj, vlada i vojska, nakon povlačenja preko Albanije, tada boravili.

Krf na istoimenom ostrvu bila nezvanična prestonica Kraljevine Srbije i gde se nalazila i Državna štamparija Kraljevine Srbije, koja je novine štampala. U “Srpskim novinama” su ta da objavljivane informacije o aktivnostima kralja i vlade, proglasi, ukazi i naredbe, ratni izveštaji s frontova, klasične novinske vesti, kao i literarni prilozi, pa čak i književna kritika. Među književnim prilozima, već u prvom broju “Srpskih novina”, 1916. godine, našla se tako Oda srpskom narodu Gabrijela d’Anuncija; u narednim brojevima, pored ostalih, i pesme Plava grobnica Milutina Bojića i Ave Serbia Jovana Dučića.

na krfu je stampano oko 350 brojeva

Srbija, Prvi svetski rat, Albanska golgota: Kako se srpska vojska iskrcala na Krf - od snežnih vrhova do morskih talasa

„Tamo daleko, gde cveta limun žut, tamo je srpskoj vojsci jedini bio put.`

Orila se duž morske obale pesma srpskih vojnika u vihoru Prvog svetskog rata, dok su zamišljeni gledali u talase priželjkujući kraj agonije koja ih je zadesila prilikom prelaska preko planina Crne Gore i Albanije.

Tamo daleko - na grčkom ostrvu Krf je januara 1916. godine oko 150.000 srpskih vojnika pronašlo „jedini put`, koji je za mnoge bio i poslednji.

„Kada smo suprug i ja išli na Krf, imala sam želju da pronađem pradedu, da mu vidim grob i ponosno pročitam njegovo ime`, kaže za BBC na srpskom Mirjana Milošević iz Kostolca, praunuka jednog od mnogih srpskih ratnika koji se nije vratio sa Krfa.

Srpska vojska, civili i državni aparat su na daleki put ka Krfu krenuli oktobra 1915. godine, pošto su zemlju sa svih strana opkolile članice Centralnih sila - Austrougarska, Nemačka i Turska, a potom se priključila Bugarska.

„Početkom austrougarske, nemačke i bugarske invazije na Srbiju u jesen 1915. godine, srpska vojska nije uspela da se spoji sa savezničkim trupama koje su se iskrcale u Solunu i krenule dolinom Vardara ka Makedoniji`, objašnjava za BBC na srpskom istoričar Nemanja Kalezić.

Bugarska vojska, koja se neposredno pre toga priključila Centralnim silama, presekla je vezu sa saveznicima u Kačaničkoj klisuri, pa je srpska vojska bila primorana da se skoncentriše u Metohiji.

To joj je ujedno bila i poslednja stanica pre nego što je državni i vojni vrh odlučio da pođu ka Jadranskom moru, u takozvanu - Albansku golgotu.

Albanska golgota predstavlja strateško povlačenje vojske i civila preko krševa i zavejanih planina Albanije i Crne Gore u periodu od novembra 1915. do januara 1916. godine, posle invazije Centralnih sila na Srbiju.

Ipak, srpska vojska, izbeglice i celokupni državni aparat se nekako dokopao albanske obale, odakle je januara 1916. godine, zahvaljujući saveznicima iz Antante, počela njihova evakuacija na grčko ostrvo Krf.

Antanta je bio vojni savez Velike Britanije, Francuske i Rusije početkom 20. veka, a u Prvom svetskom ratu priključile su se Srbija, Rumunija, Grčka i Japan.

Posle nekoliko meseci lečenja od bolesti i iscrpljenosti u slanoj morskoj vodi, na ostrvu okruženom maslinjacima i pomorandžama, vojnici su se ponovo odlazili u bitku, ovog puta na Solunski front.

Poslednji Srbi su Krf napustili sredinom 1919. godine i posle nekoliko godina provedenih u izgnanstvu, vratili se u oslobođenu domovinu novog imena.

„Bez otadžbine daleke, na Krfu živeh ja!`
Srbija je krajem 1914. godine izvojevala pobedu u Kolubarskoj bici, koja joj je donela, ispostaviće se, kratkotrajni mir i dalekosežne probleme.

Okruženi sa svih strana neprijateljskim snagama - srpska vojska, izbeglice i državni povlače se ka Metohiji.

Tamo su se krajem novembra 1915. godine grupisali na potezu od Peći, preko Đakovice, do Prizrena i odlukom vlade i Vrhonog štaba uputili na zapad, ka albanskoj obali.

Kretali su se u tri pravca.

Jedan je išao preko Crne Gore ka Skadru, dok se druga kolona vojske i izbeglica kretala dolinom Drima, gde je po ciči zimi prelazila čuveni Vezirov most i neprohodnim „kozjim stazama` albanskih planina grabila ka priobalju.

Bilo je i onih koji su se ka moru zaputili preko Debra i Elbasana, a potom stizali do luke Valona koju su okupirali Italijani.

Međutim, pre nego što su se dokopali ove luke na međi Jadranskog i Jonskog mora, pogodne za pristup savezničkih brodova, srpski vojnici su prepešačili stotine kilometara po negostoljubivim terenima albanskog primorja.

„Bila je velika opasnost od austrougarskih podmornica i avijacije, tako da je celokupna vojska koja je stigla u Medovu na severu, posle hodala do Drača, pa od Drača do Valone`, navodi Kalezić.

Vojska je bila iscrpljena i tu je najviše ljudi umrlo.

„Prelaz preko planina nije trajao duže od pet dana, a taj ceo proces, kad su došli do obale, pa onda i do luke gde će biti ukrcani na brod, umeo je da traje i po mesec i po dana`, ističe Kalezić, načelnik Odeljenja obaveznog primerka Narodne biblioteke Srbije.

Kaže da je ideja Vrhovne komande bila da se na albanskoj obali reorganizuje, ne sluteći da je tako nešto neizvodljivo zbog prirodnih uslova i nemogućnosti „logističke podrške` saveznika.

„Tek po dolasku na albansku obalu bilo je jasno da se mora krenuti u evakuaciju`, dodaje.

Posle brojnih apela koje je podržao ruski državni vrh, počinje premeštanje srpske vojske, civila i državnog činovništva sa albanskih obala, uz masovno angažovanje italijanske i francuske flote i britansku potporu.

Za tu potrebu su francuske jedinice „alpskih strelaca` okupirale ostrvo Krf neutralne Grčke, bez ikakvog otpora vlasti i meštana.

„Ništa nisu imali`
Prve grupe su stigle na Božić, dok su već sredinom januara brodovi počeli da dovoze na desetine hiljada ljudi na ostrvo.

Na Krf je došlo oko 150.000 vojnika i određeni broj izbeglica, koji su prebacivani u Italiju i kasnije u Francusku.

Brodovi su pristizali u luke Guvija, Krf i Moraitika.

Poslednji transport obavljen je krajem aprila 1916.

Dolazak na ostrvo i prvi dani su, kaže Kalezić, izgledali „dramatično i haotično`.

Iznemogao i bolestan srpski vojnik je najpre podvrgnut trijaži - razvrstavanje obolelih prema prirodi bolesti i hitnosti medicinske pomoći, na obližnjem ostrvu Lazaret.

„Italijani i Francuzi su mislili da je srpska vojska, kao i u zimu 1914. i 1915. godine obolela od tifusa - što nije bila istina, ali su se oni strašno plašili te zarazne bolesti, pa su trijaže bile vrlo rigorozne`, objašnjava Kalezić.

Ipak, najozbiljniji slučajevi su prebacivani na ostrvo Vido „kako bi se izolovali od vojnika koji su bili u boljem zdravstvenom stanju`.

„Vido je postao personifikacija za celu tu krfsku tragediju, zato što je tamo umiralo najviše ljudi`, dodaje.

Doktor Vladimir Stanojević, načelnik bolnice Moravske divizije, nazvao je bolest od koje su ljudi uglavnom umirali - ratni proliv.

Usled opšte telesne i psihičke iscrpljenosti, organizam nije mogao da prihvati hranu i vodu.

„Koliko god ti vojnici bili hranjeni, naprosto je sve prolazilo kroz njih i oni su umirali od dehidratacije`, objašnjava istoričar.

Problem je pravila i jaka kiša prvih dana, jer je otežala postavljanje vojnih logora kojih je bilo sedam duž istočne obale ostrva, kao i dostavljanje hrane.

„U martu mesecu se konačno sredilo pitanje ishrane, tako što su Britanci dovezli jedan brod sa govečićima čak iz Sudana`, kaže Kalezić.

Na ostrvu je tada živelo između 80.000 i 90.000 Grka, a hrane je bilo dovoljno samo za lokalno stanovništvo.

Ipak, kasnije su srpski vojnici mogli da kupe voće i ribu od meštana, a zabeleženo je i da su im Grci čamcima dopremali pomorandže da se okrepe.

Takođe, na početku je bilo teško naći i drva za ogrev jer je ostrvo bilo prepuno maslinjaka, pod čijim krošnjama su nicali vojni logori.

„Maslinovo drvo ne odgovara za potpalu, a neprocenjiva šteta za lokalno stanovništvo bi bila da su ga sekli, pa je i ogrev stizao iz Italije i francuskih i engleskih kolonija iz Afrike`, govori Kalezić.

Život i vlada na Krfu

Na Krf su pored vojske i izbeglica, pristigli i ministri vlade i narodni poslanici.

Srpska vlada na čelu sa Nikolom Pašićem se smestila u hotel Bela Venecija i tamo ostala do kraja rata, dok je skupština zasedala u zgradi pozorišta.

Na ostrvu su srpska vlada i Jugoslovenski odbor - političko telo južnoslovenskih političara iz Austrougarske, jula 1917. godine usvojili Krfsku deklaraciju, postavivši tako temelj buduće države.

Pored političkih i vojnih institucija, tamo su radile i obrazovne ustanove - osnovna škola i gimnazija, a štampane su i Srpske novine.

Iako je uglavnom bio u zoni Solunskog fronta, prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević, neretko je posećivao Srbe na Krfu.

Kalezić kaže da njegov otac - Petar Prvi Karađorđević nije dolazio jer je prethodno prebačen u Italiju, a onda je otišao u blizinu Soluna gde je proveo rat.

„Krf je bio neka baza gde su svi dolazili u nekom trenutku`, objašnjava Kalezić, jedan od koautora postavke „Srbi na Krfu 1916-1918` povodom stogodišnjice od iskrcavanja srpske vojske i izbeglica na ovo ostrvo - 2016. godine, u Srpskoj kući u gradu Krfu.

Isprva su u grad Krf mogli da odlaze samo oficiri, dok je vojnicima bio zabranjen kontakt sa meštanima, što se kasnije promenilo iako je „ostao strah kod saveznika od zaraznih bolesti`.

Ipak, vojnici su i van grada, pre nego što su se oporavili i otišli na Solunski front, pronalazili način da se zabave.

Kupali su se u moru, družili na plaži i pevali, između ostalih i čuvenu Tamo daleko, objašnjava istoričar Kalezić.

Obezbeđen je čak i mali brod pod imenom „Srbija`, koji je obilazio logore raštrkane po ostrvu.

Na taj način je povezivao vojnike iz različitih divizija i dizao moral vojnom muzikom koji je odzvanjala sa palube.

„Stojte, galije carske! Sputajte krme moćne!`
Broj preminulih na Krfu nikada nije utvrđen, ali se meri u hiljadama.

O tome govori i podatak da su pored svakog vojnog logora, nicala groblja.

Na tadašnjem nepošumljenom i kamenitom Vidu, koje su Grci nazivali „ostrvom zmija`, bilo je mesta da se sahrani oko 1.200 ratnika.

Iz tog razloga, organizovana je takozvana „plava grobnica`, odnosno polaganje leševa u Jonsko more.

Iako mnogi smatraju da se ona nalazi između ostrva Vida i Krfa, tačna lokacija, kaže Kalezić, nije poznata.

„Dnevnik francuskog sanitetskog broda, koji je preuzimao tela srpskih vojnika i kasnije ih bacao u more, nije sačuvan, tako da ne znamo tačnu lokaciju`, dodaje.

Plava grobnica je i danas jedan od simbola stradanja srpske vojske, gde je, prema nekim podacima, sahranjeno između pet i šest hiljada ljudi.

Srpski pesnik Milutin Bojić, koji je bio svedok, posvetio joj je istoimenu pesmu objavljenu tokom rata.

Mesta za preminule nije bilo ni na kopnenom delu Krfa, zbog čega će ostati upamćen čin grčkog seljaka Janisa Janulisa koji je dozvolio da se na njegovoj njivi sahrane srpski vojnici.

Tela su posle Prvog svetskog rata ekshumirana i preneta u kosturnicu na ostrvu Vidu, ali Janis, kako govore pojedini izvori, iz poštovanja prema žrtvama nikada više nije obrađivao tu parcelu.

Porodična priča
Mauzolej-kosturnica na ostrvu Vidu podignuta je 1938. godine po projektu ruskog arhitekte Nikolaja Krasnova.

Tamo je Mirjana Milošević pronašla ime pradede uklesano u jednu od oko 1.200 kaseta sa kostima ratnika koje se nalaze u na mermernim zidinama.

„Među svim tim imenima uspeli smo da nađemo - Radosav Radovanović Đorđević`, prepričava Milošević.

O pradedi je, kaže, slušala od dede još dok je bila mala.

Iako je bilo davno, seća se nekih pojedinosti.

Kaže da je mobilisan u rodnom Starom Kostolcu, te da je onda sa vojskom krenuo u povlačenje preko Albanije.

„Oni koji su preživeli su pričali da se razboleo, dobio gangrenu i da su mu isekli nogu, a pošto je bio vrstan igrač i voleo je da igra u kolu, to mu je jako teško palo.

„Navodno zbog toga nije ni želeo da se vrati u Srbiju i tamo je umro`, navodi Milošević.

Pokušala je da pronađe i njegovu sliku u Srpskoj kući u gradu Krfu, ali nije uspela.

Priča o pradedi se prenosi s kolena na koleno, a zahvaljujući Mirjani, nastavila je da živi u porodici

„Meni je pričao deda, njemu majka, a ja mojim ćerkama. To je naša porodična vrednost koje se rado sećam`, zaključuje Milošević.

„Izgurasmo, izdurasmo, izgrcasmo, iskičmasmo`
Pošto su se vojnici fizički i psihički oporavili, u maju 1916. godine francuski brodovi su počeli da ih prevoze u Solun i u mesto Mikri na poluostrvu Halkidiki, gde su ih saveznici obučavali kako da rukuju novim oružjem.

Pored obuke i prevoza, saveznici su pomagali srpskoj vojsci u hrani, medicinskoj pomoći, obući i odeći, odnosno u svemu onome u čemu je oskudevala.

„Osim pušaka, sve je bilo neupotrebljivo, dok su šajkače zadržali kao izraz nacionalnog ponosa`, govori Kalezić.

Kaže da su uniforme takođe dobijali od Engleza, ali i od Francuza.

Njihove su uniforme nosili na Solunskom frontu, gde je srpska vojska stigla već na leto 1916. godine.

Solunski front je probijen septembra 1918. godine, najavivši poraz Centralnih sila i pobedu Antante.

Srba je na Krfu bilo sve do sredine 1919, kada su se napokon vratili u staru domovinu, novog naziva - Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, buduću Jugoslaviju.

izvor : Nemanja Mitrović, BBC novinar