Cena: |
Stanje: | Polovan sa vidljivim znacima korišćenja |
Garancija: | Ne |
Isporuka: | Pošta Post Express Lično preuzimanje |
Plaćanje: | Tekući račun (pre slanja) PostNet (pre slanja) Lično |
Grad: |
Beograd-Čukarica, Beograd-Čukarica |
ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2000
Autor: Domaći
Jezik: Hrvatski
PEROJ IZMEĐU POVIJESNOG I FIKCIJSKOG - Publicistička građa, Crnogorsko kulturno društvo `Montenegro - Montenegrina` Osijek 2000, str. 173.
Zbornik tekstova priredio Milorad Nikčević.
Crnogorska montenegrinska varijanta tumačenja istorije Peroja u Istri.
Očuvanost 4-
Sadržaj na slikama.
Перој је био једини српско село у Истри, а налазило се у срезу Пулском. Становништво се бавило извозом дрва и маслиновог уља.
1657. године досељено је 15 српских православних породица, са 77 душа из Црне Горе, тачније из Црмнице, који су бежали од турског окупатора. `Дукала` којом се Црногорцима даје земља у Истри носи датум 26. новембар 1657. године. Срби Црмничани предвођени Машом Брајковићем и Михаилом Љубовињом, дотерали су и 300 грла изгладнеле стоке. Млетачка држава им је дала кућевне плацеве и зајам за подизање кућа. По једној одредби Дуждевој, није се могао мушкарац из Пероја оженити ако није посадио 50 маслина и 250 винових лоза. Владала је верска толеранција, а Млечани су очекивали да ће се Перојци временом покатоличити и одродити. Друго насељавање Срба у Истри, које је мање познато мада је било веће и бучније уследило је 1671. године.[1] Почетком јуна 1671. године сви ришњански хајдуци (са заслугама за Млетачку републику) њих 1500 душа (од којих су 500 били ратници), укрцани су на млетачке бродове и превезени у Пулу. Везе места и тамошњих Срба, Пероја и Пуле биле су одувек јаке, и у њима су једине православне цркве у Истри.
Насељеничке српске породице су остале компактне и опстале, а малобројни католици су што изумрли, што се иселили. Напуштену католичку цркву узели су за себе православци Срби 1788. године. Преградили су је и преуредили да буде православна црква Св. Спиридона[2], а у њој се чува познати иконостас из 16. века. Капелан у Пероју био је неколико година (1848-1850) православни свештеник и песник Јован Сундечић.[3]
Иако је вршен је притисак на породице да конвертују у католицизам, оне се снагом народног карактера супротстављају томе. Данашњи становници Пероја су углавном њихови потомци, који су и даље православни и служе се ћирилицом. Перој је са својим православним живљем (као и Беч) имао посебан статус (био засебна парохија) у Епархији Далматинској и Истарској, крајем 19. века. [4] Перојци су управљали од прве деценије 19. века и са пулском православном црквом Св. Николе, коју су градили православни Грци.
Поред православног храма Св. Спиридона се налази стара црква Св. Стефана (затворена 1826. године), која је до недавно служила као штала.
Перој је 1913. године `црногорска насеобина` од двеста година, која је сачувала језик, веру, обичаје и женску ношњу. Стрежњевски је током истраживачког пута, свратио у Перој где је забележио пет епских (јуначких) песама. Православни парох је тада поп Петар Петровић Маричевић, рођени Перојац. Место је живописно, са кућицама лепо постројеним, има доста зеленила, и налазило се тада на пола километра далеко од мора.[5]
Прва и то непотпуна основна школа у месту отворена је 1845. године, а предавао је месни парох. Перојска српска школа имала је 1883. године 13 ученика. Школу тада издржава месна православна парохија, у којој је 54 дома са 230 парохијана.[6] Школа је пред Први светски рат затворена, а дозволу за јавни рад потпуне по закону уређене школе чекали су три године 1914-1917. Када је 1917. године са одобрењем отворена права основна школа са српско-хрватским наставним језиком, није дуго радила. Војне власти из пулског пристаништа су јој ускоро забранили рад, јер је на згради писало на ћирилици: `Народна школа`, а у настави су коришћени и уџбеници на ћирилици. Када су Италијани на крају рата заузели Истру, отворена је ту италијанска школа (са италијанским језиком) са учитељицом Италијанком. Православни свештеник је у њој, на српском језику само држао часове веронауке.