Tema: Film
Tip: Plakat

uramljen
73 x 53 cm

preporucujem licno preuzimanje
ne garantujem za slanje postom - zbog stakla

samo srbija
ne saljem ovaj predmet u inostranstvo
serbia only
I do not send this item abroad

Luiđina „Đina” Lolobriđida (ital. Luigina „Gina” Lollobrigida; Subijako, 4. jul 1927 — Rim, 16. januar 2023) bila je italijanska filmska glumica, fotonovinar i skulptor. Ona je bila jedna od najzapaženijih evropskih glumica tokom 1950-ih i ranih 1960-ih, perioda u kome je ona bila međunarodni seks-simbol. Neki od njenih najzapaženijih filmova su: Hleb, ljubav i snovi, Kralj, kraljica i sluga, Servantes, Trapez, Carska Venera, Zvonar iz Notr Dama i dr. Kada je njena filmska karijera počela da usporava, osnovala je drugu karijeru kao fotoreporter i vajar. Tokom 1970-ih, ona je ostvarila veliki uspeh putom sticanja pristupa Fidelu Kastru za jedan ekskluzivni intervju.

Ona je nastavila da aktivno podržava niz italijanskih i italijanskih pokreta, posebno Nacionalnu italijansko američku fondaciju (NIAF). Godine 2008, je dobila nagradu za životno delo NIAF-a na svečanosti jubilarne godišnjice fondacije. Godine 2013, prodala je svoju kolekciju nakita i donirala skoro 5 miliona dolara od prodaje za istraživanja terapije matičnim ćelijama.

Rođena je u Subijaku, mestašcu pedesetak kilometara udaljenom od Rima, kao Luiđina Lolobriđida, druga od četiri kćeri Giuseppine i Đovanija Markurija. Gineta, kako su je roditelji zvali odmila, bila je tvrdoglavo i uporno dete: već u predškolskoj dobi tražila je od roditelja da ima svoju sobu, onu veću, a da drugu dele njene sestre Đulijana, Marija i Fernanda. Bila je veoma dobra učenica: osim izvrsnim ocenama, isticala se smislom za umetnost, pa je već u nižim razredima osnovne škole bila u dramskoj sekciji, a u crkvenom zboru počela je da peva sa deset godina. Posle završetka rata, u kojem se porodica selila po malim mestima u okolini Rima kako bi lakše izdržala opštu glad i nemaštinu, Đina je odlučila da nastavi školovanje. Izborila je skromnu stipendiju i 1945. godine upisala Akademiju likovnih umetnosti u Rimu.

Kako otac i majka nisu bili u mogućnosti da joj finansijski pomažu, snalazila se kako je znala i umela: pozirala je kao model, a onda se, zbog mogućnosti zarade, 1947. godine prijavila i na takmičenje za Mis Italije. Iako je publika najburnije pozdravila upravo njen izlazak na pistu, na tom je takmičenju osvojila treće mesto. (Prva je bila Lucia Bose, koja je takođe postala poznata glumica, ali se više proslavila brakom sa legendarnim španskim toreadorom Dominguinom). Iako nije ponela lentu Mis Italije, Đinina raskošna lepota nije ostala neprimećena: odmah je počela da dobija filmske ponude. Bilo je to ne samo doba kad su italijanski reditelji masovno uzimali naturščike, već i vrijeme — poratno — kad je italijanska filmska industrija doživela najveći procvat: svi koji su nešto značili u svetu filma, skupili su se u Činečiti, filmskom gradu u okolini Rima, u kojem se snimalo po stotinjak filmova godišnje. Iako je u Večni grad došla sa sasvim drugim planovima — da studira likovnu umjetnost — Đina Lolobriđida nije odoljela: prihvatila je 1946. godine malu ulogu u filmu Aquilla nera (Crni orao) jer je honorar, za njezine tadašnje standarde, bio upravo astronomski — 1000 lira dnevno. O filmu kao životnom odabiru još nije razmišljala, iako je dobila još nekoliko manjih uloga, toliko malih da joj se ime nije našlo na odjavnoj špici. Nakon nastupa u ekranizaciji Donicetijeve opere Lucia di Lammermoor (1947) shvatila je da bi bilo nesmotreno prokockati prilike koje su joj se pružale.

Na dočeku 1947. godine upoznala je Milka Škofiča, mladog slovenskog lekara, koji je radio u Međunarodnoj organizaciji za izbeglice (IRO), čije se sedište nalazi u blizini studija Cinecita. Đina i Milko su se 14. 1. 1949. venčali. Obred je bio atipičan: u crkvici na 2000 m nadmorske visine na planini Terminilo u okolini Rima, mladenci su razmenili bračne zavete - u skijaškim odelima. Milko Škofič je brzo shvatio da je pred svojom suprugom obećavajuća karijera i da je treba pažljivo voditi, pa je godinu dana nakon venčanja napustio [medicinu] i postao Đinin menadžer.

Godine 1947, dobila je prvu, doduše malu, ulogu. Reč je bila o filmu Ludosti zbog opere (Follie per l`opera) režisera Marija Koste, u kojoj je nastupao slavni bariton Tito Gobi. Đina je pre toga već nastupila u Kostinom filmu Ljubavni eliksir , ekranizaciji istoimene opere, i uz istog opernog pevača. Ludosti zbog opere prikazane su ne samo u SAD (gde je Đinino ime bilo napisano kao Lollo Brigida), već i u Sovjetskom Savezu, kao prvi Zapadni film nakon Drugog svetskog rata.

A kad je Đini sledeće godine Mario Kosta ponudio ulogu u filmu-operi „I pagliacci”, zatražila je milion lira honorara, u to doba nezamislivo visoku svotu, ali Kosta je pristao. Iako je film mlako primljen, novinski stupci bili su puni tekstova o Đininoj „neponovljivoj ljepoti”. Nakon sledećih filmova (Mlada ne može čekati, Alina, Srca bez granica) počelo se pisati kako je Đina Lolobriđida, a ne vespa, italijanski udarni izvozni proizvod, i nije trebalo dugo čekati na poziv iz Holivuda. Javio joj se filmski mogul Hauard Hjuz, i tako je Lollo 1950. stigla u filmsku Meku.

Hauard Hjuz je dolazio do njenog apartmana posle ponoći sa celim orkestrom, tražio da plešu do zore, a nakon tri meseca ponudio joj je ugovor na engleskom. Odbila je da potpiše dok ne dobije prevod. Bogatog ekscentrika to je uvredilo, pa je Đina sledećeg dana spakovala kofere i vratila se u Rim. Italijanski režiseri odmah su je zasuli ponudama, pa je u samo nekoliko godina (početkom pedesetih) snimila desetak filmova, među kojima su joj neki obeležili karijeru: Grad se brani, Fanfan la Tulipe sa slavnim Žerar Filipom, Hleb, ljubav i fantazija, Hleb, ljubav i ljubomora, Rimljanka po romanu Alberta Moravije, Supruga za jednu noć....

Naučila je francuski i engleski, što joj je pomoglo da postane jedna od najtraženijih evropskih glumica, te ubrzo počela da osvaja i nagrade. Prva, i Đini najdraža, bila je Victoire, koju je dobila u Francuskoj 1953. kao „najbolja strana glumica”. Istu nagradu dobila je i sledeće dve godine. Kao ljubitelj umetnosti, postavila ju je tako da su joj urednici najpoznatijih časopisa za unutrašnja uređenja nudili astronomske iznose da dobiju pravo objave fotografije njenog doma.

Đinina popularnost u Evropi bila je ogromna: izazivala je gužvu gde god bi se pojavila. Njen izlazak iz hotela na festivalu u Kanu 1953. prouzrokovao je takav haos da je morala da interveniše policija. Nekoliko policajaca je povređeno. Svi su se divili njezinoj ljepoti, ali su joj odavali priznanja i za glumu, pa i pevanje. Nakon filma Najlepša žena na svetu, ekranizaciji života Line Kavalieri, glumice i pevačice iz doba belle epogue, u kojemu je otpevala arije iz opere Toska, i slavna Marija Kalas nije mogla da veruje da Đinino pevanje nije sinhronizovano. Za ulogu u tom filmu, koji je u sezoni 1955/1956. bio najgledaniji u Italiji, Đina Lolobriđida je dobila prestižnu nagradu David di Donatello i proglašena za najbolju glumicu godine. Primali su je predsednici (argentinski Huan Domingo Peron, kubanski Fidel Kastro, jugoslovenski Tito...), krunisane glave (Elizabeta II) i drugi zvaničnici.

Nakon što je 1956. snimila Trapez (uz Tonija Kertisa i Berta Lankastera) i Zvonara crkve Notr Dam` (uz Entonija Kvina), svaki joj je izlazak na javno mesto postao gotovo nemoguć. Na filmskom festivalu u Veneciji policajci su je doslovno izneli iz hotela koji su blokirale hiljade obožavalaca. Uprkos svemu, Đina Lolobriđida nije postala bahata: priznala je da sve svoje haljine, nakon nekoliko nošenja, šalje sestrama, te da se i dalje stara o ocu i majci. A početkom 1957. objavila je da očekuje dete. Mali Andreja Milko Škofič na svet je došao 27. 7. 1957. Šest dana nakon porođaja, Đina se u dva sata noću, praćena mužem, iskrala sa detetom iz bolnice i stigla u vilu gde je sve bilo spremno za doček „najslavnije italijanske bebe”. Glumica je za svog sina naručila restauraciju kolijevke iz 18. veka, za što je platila 20 miliona lira. Sledećih nedelja vilu su preplavili darovi pristigli sa svih strana sveta, a roditelji su ih sve prosledili rimskim sirotištima. Već tri meseca nakon porođaja, Đina je nastavila da radi. U oktobru se pojavila u Londonu, i započela s pripremama za filmove Ana iz Bruklina, Zakon (u kojem su joj partneri bili Marčelo Mastrojani i Iv Montan) te Salomon i kraljica od Sabe sa Julom Brinerom.

Premda se činilo da popularnost Đine Lolobriđide niko ne može zaseniti, to se ipak dogodilo. Na italijanskom filmskom nebu zasjala je nova zvezda - sedam godina mlađa Sofija Loren. Publika se podelila: obožavatelji putene Napuljke smatrali su da je Đina previše hladna i uzdržana, pa je čak prozvali Lolofriđida, dok su Đinini fanovi u Sofiji Loren videli samo vulgarni seksepil.

Sedamdesetih godina 20. veka Đina Lolobriđida još je snimala, ali ju je to sve manje privlačilo. Tvrdila je da moderna kinematografija nije ono što je nekad bila, da tehnički efekti nadomeštaju svu čaroliju filma te se okrenula drugoj umetnosti - fotografiji. Iako je do tada već sudelovala na brojnim takmičenjima fotoamatera, strast za fotografijom dobila je takve razmere da joj je postala glavna aktivnost.

Godinu dana putovala je Italijom (uvek zamaskirana, da je obožavatelji ne prepoznaju i ometaju) i snimila više od 20.000 fotografija, od kojih je dvestotinjak odabrala za svoju prvu knjigu: Italia mia. Prvo izdanje doslovno je razgrabljeno, a glumica je dobila ponudu kojoj nije mogla odoleti: Imelda Markos, supruga filipinskog predsednika, (u svojoj zemlji poznata kao „željezna leptirica”) naručila je knjigu njenih umetničkih fotografija o Filipinima. Đina je na tome radila dve godine te 1976. objavila čak dve knjige: Filipini i Manila. Kako je Markos ubrzo svrgnut, obećani honorar od milion dolara po knjizi nikad nije dobila.

Kasnije, nekoliko decenija nakon što je prestala da radi pred kamerama, ona je ponovno pred njima bila dva puta godišnje: na Balu ruža i Balu Crvenog krsta u Monte Karlu. Živela je u Rimu, u svojem raskošnom domu, a zimski deo godine provodila je u svojoj vili u švajcarskom skijalištu.

Preminula je 16. januara 2023. u 96. godini.

--------------------------------------------- ------------------------------------------------

Alberto Moravija (ital. Alberto Moravia; Rim, 28. novembra 1907 — 26. septembra 1990) bio je italijanski pisac.

Moravija se rodio u Rimu 1907. godine. S devet godina oboleo je od tuberkuloze kostiju koju je, uz poboljšanja i pogoršanja zdravstvenog stanja, konačno preboleo 1925. godine. Zbog bolesti nije uspeo da se školuje redovno i jedva je uspeo da završi gimnaziju. Bolest je, kaže Moravija, bila prva važna činjenica u njegovom životu. Druga važna činjenica je bila Fašizam. Bolesti i Fašizmu Moravija pripisuje toliku važnost, jer je zbog njih pretrpeo i učinio ono što inače nikada ne bi.

Nakon izlaska iz sanatorijuma Moravija se posvetio pisanju njegovog prvog romana, Ravnodušni ljudi, istovremeno radeći i za časopise književne avangarde - 900 i Pegazo. Moravija se svojim sredstvima finansirao objavljivanje Ravnodušni ljudi. Roman je međutim izazvao kontroverzne reakcije a fašistički orijentisana javnost je ga oštro osudila. Tridesetih godina Moravija je nastavio da objavljuje i da putuje (London, Pariz, Grčka), posetio je SAD (Njujork), Meksiko, Kinu.

Istovremeno se pogoršao njegov odnos sa fašističkim režimom. Optužen je da je nemoralan pisac i da ne čini interes italijanske države a potom italijansko ministarstvo kulture je zabranilo novinama da govore i pišu o njegovom romanu Pogrešne ambicije, a po objavljivanju romana Maskarada (satira na temu diktature u imaginarnoj srednjeameričkoj državi) zabranjuje mu se da se u novinama potpisuje svojim imenom.

Četrdesetih i pedesetih godina, dvadesetog veka, intenzivno je objavljivao romane, pripovetke, drame, pisao u novinama i časopisima. Dela su mu prevedena na sve glavne jezike Evrope. Nastavio je da putuje, posetio je još Srednji istok, Tursku, Egipat, Španiju, Rusiju, Indiju. Godine 1952. sve njegove knjige su stavljene na Indeks. Godinu dana kasnije, sa Albertom Karočijem utemeljio je književni časopis Nuovi Argomenti. Nastavio intenzivno da objavljuje.

Moravija se javno izjašnjava o pitanjima od književne avangarde, preko studentskih zahteva, kineske kulturne revolucije, ženskih pitanja, pa do seksualne revolucije, smatrajući da je jedna od društvenih funkcija modernog pisca izreći svoj stav o svim ideološkim temama koje karakterišu epohu. 1952. godine Moravija je dobio prestižnu italijansku književnu nagradu Strega (za zbirku pripovedaka I racconti) a književnu premiju Vijaređo je dobio 1961. godine za roman Dosada.

Od 1941. do 1962. godine je bio u braku sa italijanskom književnicom Elsom Morante. Od 1962. do 1983. godine je bio u braku sa književnicom Daćom Maraini.

Godine 1986. oženio je 45 godina mlađu Karmen Llera, sa kojom je ostao do smrti.

Dela prevedena na srpski

Ravnodušni ljudi[1] (Gli indifferenti, 1929)
Maskarada (La mascherata, 1941)
Agostino (Agostino, 1944)
Rimljanka (La romana, 1947)
Bračna ljubav (L`amore coniugale, 1947)
Konformist (Il conformista, 1947)
Prezir (Il disprezzo, 1954)
Čočara (La ciociara, 1957)
Nove rimske priče (Nuovi racconti romani, 1959)
Dosada (La noia, 1960)
Automat (L`automa, 1962)
Pažnja (L`attenzione, 1965)
Raj (Il paradiso, 1970)
Ja i on (Io e lui, 1971)
Noso Rog (Storie della preistoria, 1982)