Tema: Film
Tip: Plakat

Stanje kao na fotografijama! Ivice malo iskrzane.

33cm x 68cm

Cirilica

Lutkarska scena


Reditelj:
Srboljub Stankovic
Scena i lutke:
Vukica Nikolic
Kompozitor:
Radoslav Graic
Asistent Reditelja:
Tereza Ilic


Plakat:
Radule Boskovic

Radule Bošković, rođen u Novom Sadu, 2. februara 1954. godine.
Školu za primenjenu umetnost u Novom Sadu, grafički odsek, završio 1972. godine, a 1978. godine diplomirao na Fakultetu za primenjene umetnosti u Beogradu, na Odseku grafike, u klasi profesora Branislava Makeša i grafiku knjige kod profesora Bogdana Kršića.
Od 1979. godine član je ULUV-a (Udruženje likovnih umetnika Vojvodine).
Živi i radi u Novom Sadu.
Bavi se slikarstvom, grafikom, scenografijom i grafičkim oblikovanjem.
U Srpskom narodnom pozorištu radi od 1981. kao dizajner i osnivač Dizajn studija, zatim kao umetnički direktor Marketinga, potom kao direktor Kulturnog Centra Novog Sada i ponovo u Srpskom narodnom pozorištu, kao rukovodilac ,,Promo centra.
Član ,,Art Direktor kluba` Srbije od osnivanja i Udruženja umetnika „Likovni krug“ iz Petrovaradina.

Značajni projekti:
Monumentalne slikarsko-grafičke kompozicije na stalnoj postavci Vojvođanskog muzeja (pozivni konkurs).
Vizuelni identitet:
Albus, Zavod za puteve „Zap 91“‚ Srpsko narodno pozorište, TV naučno-obrazovni serijal „Čarobnjak“, Zmajeve dečje igre…
Dobitnik je više nagrada i priznanja, među kojima:
Nagrada republičkog SIZ-a kulture za grafiku, na Oktobarskom salonu u Beogradu, 1978. godine;
Nagrada za grafiku na „Likovnom susretu“ u Subotici, 1979. godine;
„YU paleta mladih“ za grafiku, Vrbas, 1980. godine;
Nagrada Cetinjskog centra za kulturu na salonu „13. novembar“, 1980. godine;
Treća nagrada za pozorišni plakat na „Sterijinom pozorju“, 1991. godine;
Prva nagrada za pozorišni plakat na „Sterijinom pozorju“, 1998. godine;
Godišnja nagrada Srpskog narodnog pozorišta, 2001. godine;
„Iskra kulture“, Pokrajinska nagrada za doprinos razvoju likovne umetnosti za 2002. godinu
Grand prix na izložbi „Srpski pozorišni plakat“, Kragujevac 2007. godine
Srebrna medalja „Jovan Đorđević“ Srpskog narodnog pozorišta, Novi Sad, 2012. godine.
Studijska putovanja:
Italija, Francuska, Španija, Velika Britanija, Nemačka, Austrija, Rumunija, Mađarska, Grčka, Holandija, Švajcarska...
Samostalno je izlagao 37 puta, kao i na mnogobrojnim značajnim kolektivnim izložbama (slika, grafika, plakata i grafičkog oblikovanja) i učestvovao na mnogim umetničkim kolonijama i radionicama u zemlji i inostranstvu.



O Radulu Boškoviću, Sava Stepanov, likovni kritičar
Stvaralačka avantura Radula Boškovića traje skoro tri decenije. Svoju umetnost je već na startu jasno odredio kao figuracijsku, metaforičku i poetsku sliku sveta. U svojim grafikama, crtežima, pastelima, slikama, scenografijama i pozorišnim plakatima, Bošković teži da sopstvene spoznaje o svetu i umetnosti iskaže kao novu, zasebnu i sasvim personalnu vizuelnu tvorevinu. Umetnikovi stvaralački razlozi su autentični, a sam će jednom prilikom zapisati da `rešavati sudbinsko pitanje ljudskog postanka, života i smrti, prošlosti i budućnosti, spoj klasičnog i modernog, istorijskog i savremenog, jeste dovoljan izazov za stvaralački potez i plovidbu u sfere imaginarnog, a toliko bliskog`... To osećanje stvaralačke moći Bošković svih ovih godina kontinuirano, skladno i logično, razvija ostvarujući jedan opus koji poseduje svoju karakterističnu sadržinsku, plastičku i ekspresivnu definisanost, jedinstvenu u savremenoj vojvođanskoj umetnosti`.

Celokupan Boškovićev izraz zasnovan je na izuzetnoj sposobnosti da linijom obuhati, prezentuje ali i iskaže svu svoju osećajnost, jedan sasvim specifičan likovni senzibilitet. Engrova maksima o `crtežu kao poštenju umetnosti` ovde ima još jednu ubedljivu potporu, ali povodom Boškovićeve umetnosti vredno je konstatovati da se ta crtačka primarnost nametnula prevashodno kao potreba da se iskaže jedan stvaralački senzibilitet, da se iskažu osećanja kao mera svih stvari u ovoj umetnosti. Linijom se to ponajbolje uspeva, ona je u skoro svakom crtačkom, grafičkom ili pikturalnom ostvarenju, svojevrsno svedočanstvo o stepenu umetnikove uzbuđenosti pred odabranim temama i motivima, ona je kardiogramski zapis otkucaja umetnikovog srca. Jer, Radule Bošković nije od onih umetnika revolucionara koji se hrane nadom o mogućim inovacijama, koji insistiraju na radikalnoj promeni sveta i umetnosti. On nije od onih koji teže epohalnim menama već je tihi pratilac epohe, umetnik koji svojim stvaralačkim senzibilitetom, čuva svoju i posmatračevu dušu, čuva ljudskost u sebi i u nama...
U seriji slika nastalih tokom proteklih godina, Radule Bošković se bavi čovekom, njegovom sudbinom. Sve je to iskazano kroz lajt-motivske prizore raskošnih ženskih aktova, koji su nepresušni izvor razbokorene lepote ali i izvor bogatog metaforičkog naboja. Od botičelijevski intonirane sinteze čoveka i prirode, preko simbolističkih reminiscencija, pa sve do pojednostavljenih kompozicijskih rešenja punog plastičkog dejstva tipa `ecce homo`, svojim će slikama Bošković meditirati o suštini čovekovog bitisanja. Tiha erotika ovih prizora otkriva lepotu življenja koju umetnik izravno suprotstavlja celokupnom zlu našeg vremena. Tako ovaj umetnik nastavlja svoju donkihotovsku misiju uveren da je lepota s ljudskim obličjem pokretač svega. Toj istoj donkihotovskoj ideji veoma su bliske i slike u kojima su naslikani svi ti likovi viđeni na pozorišnim daskama koje i ovom slikaru život znače. Jer, kada ih slikar uvede u atmosferu svojih slika, kada njihovu potenciranu dramu ukomponuje u mizanscen svoje pikturalne scene, onda se to dobija jedan novi smisao `lepote nespokoja` (Draško Ređep).
Njegove slike, najčešće slikane načinom starih majstora, poseduju uzbudljivu sugestivnost, kompleksnost i slojevitost (sadržinska, plastička i poetska) kojom se obezbeđuje kompleksno pikturalno dejstvo,onoliko, koliko to priželjkuje Surioova teorija,. Istovremeno, one su kompleksne toliko koliko je potrebno da se ispolji jedno slikarsko uverenje, jedan umetnički stav, jedan sasvim personalni doživljaj sveta i vremena u kome živimo. Uostalom, nimalo bez razloga, Radule Bošković je u jednom katalogu svoje samostalne izložbe (1991) citirao Borhesa: `Čovek reši da nacrta svet. Godinama ispunjava prostor crtajući pokrajine, kraljevstva, planine, zalive, ostrva, ribe, kuće, brodove, zvezde, konje i ljude. Pred kraj života otkriva da taj strpljivi lavirint linija otkriva njegov sopstveni lik`. I Radule Bošković traga za tim likom, gradi ga, nastoji da iz vlastite utrobe iznedri svu lepotu sopstvenog stvaralačkog bića. A mi sa zadovoljstvom pratimo tu njegovu želju `da nacrta svet`.