Jezik: Ostalo
Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Autor: Strani

Nečitano, praktično novo. Nema posvete.

Zlatna grana - Džejms Džordž Frejzer

Godina izdanja: 2023
Broj strana: 720
Povez: Tvrd
Glavni cilj ove knjige je da objasni značajno pravilo kojim se određivalo nasleđe Dijaninog sveštenstva u Ariciji. Kad sam prvi put preduzeo da rešim taj problem, pre više od trideset godina, mislio sam da ću rešenje moći da izložim sasvim ukratko, ali sam brzo video da je bilo potrebno razmotriti i pretresti izvesna opštija pitanja, od kojih neka jedva da su bila i dodirnuta ranije, ako sam hteo da rešenje bude verovatno, pa čak i razumljivo. U izdanjima koja su se rađala jedna za drugim, diskusija ovih i srodnih predmeta zauzimala je sve više i više prostora, a istraživanje se razgranjavalo u sve veći broj pravaca, dok se dve sveske prvog dela nisu proširile u dvanaest. U međuvremenu često je izražavana želja da se delo izda u sažetijem obliku. Ovo skraćenje je pokušaj da se ta želja zadovolji i da se time ovo delo učini pristupačnim širem krugu čitalaca. Mada je veličina knjige znatno smanjena, trudio sam se da zadržim njene glavne principe, sa onoliko primera koliko je dovoljno da se ti principi jasno prikažu. Jezik prvobitnog dela takođe je uglavnom sačuvan, mada je ovde-onde izlaganje nešto skraćeno. Da bih zadržao što više teksta, žrtvovao sam sve napomene i sve tačne upute na izvore. Čitaoci koji žele da doznaju izvor ma kojeg pojedinačnog tvrđenja moraju se poslužiti većim delom, koje je potpuno dokumentovano i snabdeveno potpunom listom upotrebljene književnosti.

U ovom skraćenom izdanju niti sam dodao novo gradivo niti menjao gledišta izražena u poslednjem izdanju, jer je dokazni materijal do koga sam došao u međuvremenu uglavnom ili potvrdio moje ranije zaključke ili pružio nove ilustracije starih principa. Tako, na primer, o važnom pitanju prakse ubijanja kraljeva po isteku određenog roka ili čim ih zdravlje i snaga počnu da izdaju, dokazni materijal koji ukazuje na veliku rasprostranjenost toga običaja znatno je u međuvremenu povećan. Jedan ubedljiv primer ograničene monarhije te vrste pruža nam moćna srednjovekovna monarhija Hazara u južnoj Rusiji, gde su kraljevi bili stalno u opasnosti da budu ubijeni po isteku određenog roka ili svaki put kad god je izgledalo da neka opšta nedaća, kao suša, nerodica ili poraz u ratu, ukazuje na opadanje njihovih prirodnih moći. Primere o sistematskom ubijanju hazarskih kraljeva, crpljenje iz opisa starih arabljanskih putnika, sakupio sam u jednom drugom delu. Afrika je takođe pružila nekoliko novih primera slične prakse kraljoubistva. Međutim, među ovima možda je najupadljiviji običaj, koji je nekada upražnjavan u Banioru, da svake godine iz jednog posebnog bratstva izaberu prividnog kralja – za koga se pretpostavljalo da je u njemu ovaploćen pokojni kralj, sa čijim je udovicama vršio snošaj u kraljevom mauzoleju – i da ga posle jednonedeljne vladavine udave. Ovaj običaj pruža blisku paralelu sa starom vavilonskom svetkovinom Sakai, kojom su prilikom prividnog kralja oblačili u kraljevsko ruho i dopuštali mu da uživa sa pravim kraljevima naložnicima, a posle petodnevne vladavine skidali ga golog, šibali i ubijali. Na tu svetkovinu nedavno su opet bacili novu
svetlost izvesni asirski napisi, koji kao da potvrđuju tumačenje koje sam ranije dao o toj svetkovini da je ona proslava Nove godine i da je od nje potekla jevrejska svetovina Furim. Druge, nedavno otkrivene paralele sa sveštenim kraljevima Aricije, pružaju afrički sveštenici i kraljevi koji su ubijani posle sedme ili druge godine, a pre toga stalno bili izloženi opasnosti da ih napadne i ubije kakav snažan čovek, koji posle toga nasledi sveštenstvo odnosno kraljevinu. Sa ovim i drugim primerima sličnih običaja pred nama više nije moguće da pravilo o nasleđu Dijaninog sveštenstva u Africi smatramo izuzetnim: jasno je da je ono samo primer jedne rasprostranjene ustanove, čiji su najbrojniji slučajevi dosad nađeni u Africi. Ukoliko te činjenice ukazuju na rani uticaj Afrike na Italiju, pa čak i na postojanje afričkog stanovništva u južnoj Evropi, ne usuđujem se da kažem. Praistorijski odnosi između ova dva kontinenta još uvek su tamni i još su u toku ispitivanja.

Da li je moje objašnjenje tačno ili nije mora se ostaviti budućnosti da reši. Uvek ću biti gotov da ga napustim ako se predloži neko bolje. U međuvremenu, predajući ovu knjigu u njenom novom obliku oceni javnosti, želim da je zaštitim od pogrešnog razumevanja njenog cilja, koje je još uvek često, mada sam se i ranije trudio da ga ispravim. Ako sam se u ovom delu poduže zadržao na obožavanju drveća, to nije zato što preuveličavam njegovu važnost u istoriji religije, a još manje zato što želim da iz
njega izvučem ceo sistem mitologije, već je to samo zato što nisam mogao zanemariti taj predmet pri pokušaju da objasnim značaj sveštenika koji je nosio titulu kralja šume, a koji je sticao pravo na to dostojanstvo odlaganjem grane – zlatne grane – sa drveta u svetom gaju. Ali, ja sam daleko od toga da obožavanju drveća pripisujem najveću važnost za evoluciju religije i mislim da je ono bilo manje važno od drugih činilaca, a naročito od straha od umrlih ljudi, za koju uglavnom verujem da je po svoj prilici bio najmoćnija sila u stvaranju primitivne religije. Nadam se da mi se posle ovog izričitog odricanja neće prebacivati da sam prihvatio sistem mitologije koji smatram ne samo pogrešnim, već i bezrazložnim i besmislenim. Ali, ja sam suviše dobro upoznat sa hidrom greške i ne očekujem da ću sečenjem jedne glave čudovišta sprečiti da druga, ili čak ista, ne nikne ponovo. Oslanjam se na iskrenost i inteligenciju mojih čitalaca da isprave ovu ozbiljnu grešku u razumevanju mojih gledišta poređenjem ili sa mojom izričitom izjavom. – Brik Kort, Templ, London, juna 1922. Dž. Dž. Frejzer