Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Tvrd povez, bez pisanja po knjizi, odlično očuvana

Autor - osoba Remarque, Erich Maria, 1898-1970 = Remark, Erih Marija, 1898-1970
Naslov Crni obelisk : istorija jedne zakasnele mladosti / Erih Marija Remark ; [preveo Boško Petrović]
Vrsta građe roman
Jezik srpski
Godina 1983
Izdanje 6. izd.
Izdavanje i proizvodnja Subotica : Minerva, 1983 (Subotica : Minerva)
Fizički opis 407 str. ; 21 cm
Drugi autori - osoba Petrović, Boško
Zbirka Celokupna dela E. M. Remarka ; 8
Napomene Prevod dela: Der schwarze Obelisk / Erich Maria Remarque.
Tiraž 15.000.
UDK 821.112.2-31
COBISS.SR-ID 24585223

Erih Marija Remark (nem. Erich Maria Remarque; Osnabrik, 22. jun 1898 — Lokarno, 25. septembar 1970) je bio pseudonim nemačkog književnika Eriha Paula Remarka.

Biografija
Erih Paul Remark (nem. Erich Paul Remark) je rođen u Osnabriku u radničkoj porodici katoličke veroispovesti. Sa 18 godina odlazi na front u Prvom svetskom ratu gde je ubrzo i ranjen. Posle rata menja prezime „Remark“ u „Remarque“ koje je bilo i prvobitno prezime njegove porodice sve dok ga nije promenio Rermarkov deda. Da bi preživeo, radio je mnoge poslove, uključujući i posao bibliotekara, poslovnog čoveka, učitelja, novinara i izdavača.

Godine 1929. Remark objavljuje roman „Na zapadu ništa novo“ (Im Westen nichts Neues) pod imenom Erih Marija Remark (srednje ime je promenio u znak sećanja na majku). U romanu se opisuje surovost rata posmatrana iz perspektive devetnaestogodišnjeg vojnika. Remarkova popularnost naglo počinje da raste a u on u svojim sledećim delima najčešće opisuje ratne i poratne godine.

Godine 1933. nacistički režim zabranjuje i spaljuje Remarkove knjige i pokreće propagandnu kampanju tvrdeći da Remark vuče poreklo od francuskih Jevreja i da je prezime Remark u stvari „Kramer“ čitano unazad. Uprkos tome što nikad nije dokazana, ova informacija se pojavljuje i u nekim novijim Remarkovim biografijama. Remark se 1931. preselio u Švajcarsku a 1939. emigrirao je u SAD sa svojom prvom ženom, Ilsom Žan Zambui da bi 1947. Remarkovi postali punopravni građani SAD. Par se vraća u Švajcarsku 1948. godine, potom se razvode, a Remark se 1958. ženi sa holivudskom glumicom Polet Godard.

Erih Marija Remark je umro 1970. godine u 72. godini života.

Rani život
Remark je rođen 22. juna 1898. kao Erih Pol Remark, u porodici Petera Franca Remarka i Ane Marije (devojački Štalkneht), radničke rimokatoličke porodice u Osnabriku.[1] Nikada nije bio blizak sa ocem knjigovezcem, ali je bio blizak sa majkom i počeo je da koristi srednje ime Marija posle Prvog svetskog rata u njenu čast.[2] Remark je bio treće od četvoro dece Petra i Ane. Njegova braća i sestre bili su njegova starija sestra Erna, stariji brat Teodor Artur (koji je umro sa pet ili šest godina) i mlađa sestra Elfrid.[3]

Njegovo prezime je promenjeno u Remarque kada je objavio Sve tiho na Zapadnom frontu u čast svojih francuskih predaka i da bi se odvojio od svog ranijeg romana Die Traumbude.[4] Njegov deda je promenio pravopis iz Remarque u Remark.[5] Istraživanje Remarkovog prijatelja iz detinjstva i s kojim se družio celog života Hans-Gerda Raba dokazalo je da je Remark zapravo imao francuske pretke – njegov pradeda Johan Adam Remark, koji je rođen 1789. godine, potiče iz francuske porodice u Ahenu.[6] Ovo je u suprotnosti sa neistinom – koju je ovekovečila nacistička propaganda – da je njegovo pravo prezime bilo Kramer („Remark“ napisano unazad) i da je bio Jevrej.[7][8]

Vojna služba
Tokom Prvog svetskog rata, Remark je regrutovan u Carsku nemačku vojsku sa 18 godina. Dana 12. juna 1917, prebačen je na Zapadni front, Drugu četu rezerve, terenskog skladišta 2. gardijske rezervne divizije u Hem-Lengletu. Dana 26. juna 1917, postavljen je u 15. rezervni pešadijski puk, 2. četu, inžinjerski vod Bete, i borio se u rovovima između Torhuta i Houtulsta. Dana 31. jula 1917, ranjen je gelerom granate u levu nogu, desnu ruku i vrat, a nakon medicinske evakuacije sa terena vraćen je u vojnu bolnicu u Nemačkoj gde je proveo ostatak rata oporavljajući se od zadobijenih rana, pre nego što je demobilisan iz vojske.

Posle rata nastavio je sa učiteljskim usavršavanjem i radio je od 1. avgusta 1919. kao učitelj osnovne škole u Lohnu, u to vreme u okrugu Lingen, sada u okrugu Bentajm. Od maja 1920. radio je u Klajn Bersenu u nekadašnjem okrugu Himling, sada Emsland, a od avgusta 1920. u Nahnu, koji je od 1972. u sastavu Osnabrika. Dana 20. novembra 1920. podneo je zahtev za odsustvo sa nastave. Remark je u ovoj fazi svog života radio na više različitih poslova, uključujući bibliotekar, biznismen, novinar i urednik. Njegov prvi plaćeni posao pisanja bio je kao tehnički pisac za kompaniju Continental Rubber Company, nemačkog proizvođača guma.[9]

Književna karijera
Remark je svoje prve pokušaje pisanja napravio sa 16 godina. Među njima su bili eseji, pesme i počeci romana koji je kasnije završen i objavljen 1920. kao Soba iz snova (Die Traumbude). Između 1923. i 1926. takođe je napisao scenario za seriju stripova Der Contibuben, koje je nacrtao Herman Šuc, objavljenu u časopisu Echo Continental, publikaciji kompanije za gumu Continental AG.[10]

Po povratku iz rata, ratni zločini zajedno sa majčinom smrću izazvali su kod njega veliku psihičku traumu i tugu. U kasnijim godinama kao profesionalni pisac, počeo je da koristi „Marija“ kao svoje srednje ime umesto „Paul“, u znak sećanja na svoju majku.[3] Kada je objavio Sve tiho na Zapadnom frontu, njegovo prezime je vraćeno na raniji pravopis – od Remark do Remarque – da bi se distancirao od svog romana Die Traumbude.[4]

Dana 10. maja 1933. godine, na inicijativu nacističkog ministra propagande Jozefa Gebelsa, Remarkovo pisanje je javno proglašeno „nepatriotskim“ i zabranjeno u Nemačkoj. Primerci njegovih dela su uklonjeni iz svih biblioteka i zabranjena je prodaja ili objavljivanje bilo gde u zemlji.

Nemačka je brzo tonula u totalitarno društvo, što je dovelo do masovnih hapšenja elemenata stanovništva koje novi vladajući poredak nije odobravao. Remark je napustio Nemačku da bi živeo u svojoj vili u Švajcarskoj. Remarkovo francusko poreklo kao i njegovu katoličku veru takođe su javno napali nacisti. Oni su nastavili da osuđuju njegove spise u njegovom odsustvu, proglašavajući da svako ko bi promenio pravopis svog imena sa nemačkog „Remark“ u francuski „Remarque“ ne može biti pravi Nemac. Nacisti su dalje izneli lažnu tvrdnju da Remark nije bio u aktivnoj službi tokom Prvog svetskog rata. Godine 1938, Remarku je oduzeto nemačko državljanstvo. Godine 1939, on i njegova bivša žena su se ponovo venčali da bi sprečili njenu repatrijaciju u Nemačku. Neposredno pre izbijanja Drugog svetskog rata u Evropi, iz Porto Ronka, Švajcarska, otišli su u Sjedinjene Države.[11] Postali su naturalizovani državljani Sjedinjenih Država 1947. godine.[12]

Remark je nastavio da piše o nemačkom iskustvu posle Prvog svetskog rata. Njegov sledeći roman, Tri druga (Drei Kameraden), obuhvata godine Vajmarske republike, od hiperinflacije 1923. do kraja decenije. Njegov četvrti roman, Flotsam (na nemačkom pod nazivom Liebe deinen Nächsten, ili Ljubi bližnjeg svog), prvi put se pojavio u serijskoj verziji u engleskom prevodu u časopisu Collier`s 1939. Proveo je još godinu dana revidirajući tekst za njegovu knjigu objavljenu 1941. godine, na engleskom i nemačkom. Njegovo sledeće delo, roman Trijumfalna kapija, prvi put je objavljen 1945. godine na engleskom, a sledeće godine na nemačkom kao Arc de Triomphe. To je bio još jedan instant bestseler, dostigavši je svetsku prodaju od skoro pet miliona. Njegov poslednji roman je bio Senke u raju. Napisao ga je dok je živeo na lokaciji 320 Ist 57. ulica u Njujorku. Ta stambena zgrada je „igrala istaknutu ulogu u njegovom romanu“.[13]

Godine 1943, nacisti su uhapsili njegovu najmlađu sestru, Elfrid Šolc koja je sa mužem i dvoje dece ostala u Nemačkoj. Posle suđenja u ozloglašenom Volksgerichtshof (Hitlerov vanustavni „narodni sud”), proglašena je krivom za „podrivanje morala” jer je izjavila da smatra da je rat izgubljen. Predsednik suda Roland Frajsler je izjavio: „Ihr Bruder ist uns leider entwischt—Sie aber werden uns nicht entwischen“ („Vaš brat je, nažalost, van našeg domašaja – vi nam, međutim, nećete pobeći“). Šolcova je obezglavljena 16. decembra 1943. godine.[14] Remark je kasnije rekao da je njegova sestra bila uključena u aktivnosti otpora protiv nacista.[15]

U egzilu, Remark nije znao za sudbinu svoje sestre Elfride sve do posle rata. Njoj će posvetiti svoj roman Iskra života (Der Funke Leben) iz 1952. godine. Posveta je izostavljena u nemačkoj verziji knjige, navodno zato što su ga neki Nemci još uvek smatrali izdajnikom.[16]

Lični život

Remark i Polet Godard u Ronku, Švajcarska, 1961.
Remarkov prvi brak je bio sa glumicom Ilse Juta Zambona 1925. godine.[17] Brak je bio buran i neveran sa obe strane. Remark i Zambona su se razveli 1930. godine, ali su 1933. zajedno pobegli u Švajcarsku.[18] Godine 1938. su se ponovo venčali, kako bi sprečili njen povratak u Nemačku, a 1939. su emigrirali u Sjedinjene Države gde su oboje postali naturalizovani državljani 1947. godine.[19] Ponovo su se razveli 20. maja 1957, ovog puta zauvek. Ilse Remark je umrla 25. juna 1975.

Tokom 1930-ih, Remark je imao veze sa austrijskom glumicom Hedi Lamar, meksičkom glumicom Dolores del Rio[20] i nemačkom glumicom Marlen Ditrih.[21] Afera sa Ditrihovom počela je u septembru 1937. kada su se sreli na Lidu dok su bili u Veneciji na filmskom festivalu i trajala najmanje do 1940. održavana uglavnom putem pisama i telefonskih poziva. Izbor njihovih pisama objavljen je 2003. u knjizi „Sag mir, daß du mich liebst`“ („Reci mi da me voliš“),[22][23] i zatim u predstavi Puma iz 2011. godine.[24]

Romani
Utočište mašta (Die Traumbude), 1920.
Gem (Gam), 1924.
Na zapadu ništa novo (Im Westen nichts Neues), 1929.
Povratak (Der Weg zurück), 1931.
Tri ratna druga (Drei Kameraden), 1936.
Ljubi bližnjeg svog (Liebe deinen Nächsten), 1941.
Trijumfalna kapija (Arc de Triomphe), 1946.
Iskra života (Der Funke Leben), 1952.
Vreme za život i vreme za smrt (Zeit zu leben und Zeit zu sterben), 1954.
Crni obelisk (Der schwarze Obelisk), 1956.
Nebo ne zna za miljenike (Der Himmel kennt keine Günstlinge), 1961.
Noć u Lisabonu (Die Nacht von Lissabon), 1963.
Senka u raju (Schatten im Paradies), izdato posle njegove smrti, 1971.
Njegove knjige su prevedene na čak 58 jezika.