ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1955
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Андре Мороа: ЛЕЛИЈА или ЖИВОТ ЖОРЖ САНДОВЕ
Издавач: ПРОСВЕТА, Београд, 1955.год.
Тврди повез, 557 страна, ћирилица.
Очувано као на фотографијама, уз мало шарања на почетку и крају књиге.
Врло занимљива биографија врло занимљиве француске списатељице, из пера врло занимљивог француског писца. Дакле, ВРЛО ЗАНИМЉИВО !
`Андре Мороа је псеудоним француског писца Емила Херцога, аутора многих романсираних биографија, савремених и историјских романа. Указом председника републике, од 1947. године његов псеудоним постаје његово званично име.`
`ЖОРЖ САНД (George Sand) – француска списатељица (Париз, 5. VII 1804 – Ноан, област Бери, Француска, 18. VI 1876). Право јој је име Армандина-Лусила-Аурора Дипен, баронеса Дидеван; била је праунука Мориса Саксонског; рано је остала без родитеља, па ју је однеговала госпођа Дипен, ванбрачна ћерка Мориса Саксонског. Од 1817. до 1920. била је питомица у једном енглеском манастиру у Паризу, где је била смештена због изразите недисциплинованости и где је замало пала у мистицизам и подигла руку на себе. Године 1920. је отишла у Ноан, где је много читала Русоа, Сент-Пијера и Шатобријана. Удала се 1922. године за барона Казимира Дидевана, вулгарну личност медиокритетске природе са којим, још од првих дана, није могла да нађе заједнички језик и да оствари иоле подношљив живот. Напустила га је, са двоје незбринуте деце, после осам година узајамне нетрпељивости. У Париз се вратила 1830. и тамо најпре пробала свој сликарски таленат, бавећи се новинарством из нужде. Од 1831. почело је њено пријатељство са академиком књижевником Жилом Сандоом . Плод њиховог пријатељства је заједнички роман Rose et Blanche (Ружичаста и бела), објављен под псеудонимом Жорж Санд, под којим ће Сандова касније и самостално објављивати сва своја дела. Године 1839. се вратила у Ноан и у њему остала до краја живота који се често граничио са скандалима, нарочито у периоду када је, попут немачких студената, као права мушкобања, носила реденгот од црног велура, пушила на лулу и на тај начин пркосила предрасудама свога доба. То је било оно време када је у `Писмима једног путника` сама себе звала „voyou“ (битанга) и са својим љубавницима поступала као племић са својим метресама. Оно што нарочито изненађује код Сандове је необична ширина њеног дела, дотад непозната код једне жене, а која обухвата преко сто томова. Жорж Санд је претежно романописац: Индијана (Indiana, 1831), Валентина (Valentine, 1832), Лелија (Lélia, 1833), Жак (Jacques, 1834), Мопрат (Mauprat, 1836), Спиридон (Spiridion, 1839), Седам струна лире (Les sept cordes de la lyra, 1840), Консуело (Consuelo, 1842/43), Грофица Риделсад (La Comtesse de Rudolstadt, 1843/45), Жана (Jeanne, 1844), Млинар Анжиболт (Le meunier d’Angibault, 1845), Ђавоља бара (La Mare au diable, 1846), Грех господина Антоана (Le péché de Monsieur Antoine, 1847), Мала Фадета (La petite Fadette, 1849), Исповест једне девојке (La Confession d’une jeune fille, 1865); писала је такође и позоришна дела: Франсоа Кампи (François le Champi, 1849), Викторинина свадба (Le Mariage de Victorine, 1851) и Марки Вилмер (Marquis de Villemer, 1864). У жељи да сама себи да оцену, Сандова је једном приликом рекла: „Ја у себи, сем љубави, немам ничег јаког“. Можда би ово била и најтачнија оцена ње и као човека и као писца, јер је заиста волела целог свог живота, најпре многобројне љубавнике (међу којима је најпознатији Фредерик Шопен), а за време цветања социјалистичких идеја – целокупно човечанство. Волела је сву природу: животиње, у недостатку људи, биљке у недостатку животиња, и Бога – у недостатку биљака. `