Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Jezik: Srpski
Autor: Strani

U dobrom stanju!

Doktore Lerne, sub-bog je fantastični roman Mauricea Renarda, objavljen 1908.

Autor inspiriran H. G. Vellsom, Ostrvom doktora Moreau-a, autor posebno predstavlja snažnu varijantu: sam narator se našao u eksperimentu transplantacije ludog hirurga, doktora Lerna.

Adaptacija Jean-Daniela Verhaeghea, pod naslovom L`Etrange Chateau du Docteur Lerne, emitovana je na francuskoj televiziji na Antenni 2, 28. decembra 1983, u kojoj su bili Jackues Dufilho, Jean-Paul Roussillon, Pierre Clementi, Dora Doll i Pierre Etaik

Maurice Renard (FR Maurice Renard) (28. februara 1875., Chalon-en-Champagne, Francuska - 18. novembar 1939, Rochefort-sur-Mer, Francuska) - francuski pisac, predstavnik masovne književnosti. Jedan od vodećih nacionalnih pisaca naučne fantastike prvih decenija KSKS veka, priznati majstor avanturističkih i zločinačkih romana, jedan od originalnih prethodnika moderne naučne fantastike, takođe poznat kao `okultni` i pseudogotski roman.

Maurice Renard rođen je u uglednoj buržoaskoj porodici, bio je najmlađi od troje dece i uživao je posebnu ljubav svojih roditelja. Njegov otac, prekršajni advokat Achilles Renard, takođe je bio osnivač i predsednik gradskog sportskog društva, njegov djed, Pierre Edouard Renard radio je kao sudija, a njegova baka je bila vlasnica nogavice. Djetinjstvo mu je prošlo u Reimsu, gdje mu je otac predsjedavajući suda. Tokom leta Renard je otišao kod svog dede, izabranog za gradonačelnika Epernaia, u zamak Saint-Remi (uništen tokom rata 1918.), gde je porodica zauzela mali paviljon u Saint-Vincentu u ogromnom parku. Omiljene knjige bila su dela Charlesa Dickensa i Edgara Allana Poea. Studirao je na Bons-Enfants koledžu. 1894. diplomirao je književnost i filozofiju. Nakon što je u Reimsu završio trogodišnju vojnu službu, završivši je u čin narednika. Zatim je za sebe otkrio delo Herberta Velsa. 1899. preselio se na studij prava u Pariz, ali ubrzo je napustio studije i u potpunosti se posvetio književnosti. U svojim studentskim godinama Renard je pokazivao veliko interesovanje za poeziju, komponovao poeziju. 1903. oženio se Stephanie La Batieu. Par je imao četiri sina: Reno (rođen 1904), Remi (1905-1977), Ciril (rođen 1915), Daniel (1918-1919).

Godine 1905. objavio je prvu zbirku svojih kratkih priča „Duhovi i lutke“ pod pseudonimom Vincent Saint-Vincent. Prvi pisac roman, `Dr Lern, polubogov` (u ruskom prevodu je nazvan `Nova zvijer`), kojem je autor poslao posvetu Herbertu Velsu, nije doživeo veliki uspeh u javnosti, ali je izazvao veliko interesovanje kritičara [1]. Umjetnički stil Renarda odlikuje se složenim preplitanjem događaja i linija priče, usmjerenih na kratak i krajnje svijetao konačni efekt [2]. U romanu, koji je oduševljeno prihvatio Guillaumea Apollinaire [3], razvija se tema metempsihoze, neobično se otkriva slika „ludog naučnika“ koji je u 20. veku postao široko rasprostranjen. Naknadni romani i kratki romani Renarda stekli su mu reputaciju majstora pripovedanja naučne fantastike koji je povezan sa tradicijama Henrija de Rainijera i Žana Lorraina.

Renard se 1910. godine konačno preselio u Pariz, gde je primao goste i održavao prepisku sa poznatim predstavnicima književnog sveta: Pierre Benoisom, Pierreom Mac-Orlanom, Claudom Farrerom, Colette, Henri de Monterlanom. 1914-1918. Učestvovao je u ratu kao oficir konjanice. Od 1919. zarađivao je za književnost. 1921. godine objavljen je roman „Dizajnirani čovek“ koji govori o mladiću koji se vratio iz zarobljeništva i koji je podvrgnuo ogromnim eksperimentima misterioznog lekara Prozopa da bi vratio vid. Od 1924. redovno je provodio ljeta na ostrvu Oleron; ovde se odvija radnja njegovog delimično autobiografskog romana „Devojka sa jahte“ (1930), koji je imao veliki komercijalni uspeh. U romanu „Čovek među mikrobima“ (1928), dobro poznatom klasiku Sviftovih putovanja Svifta, klasični motiv je kombinovan sa elementima anti-utopije; Renard delimično predviđa da je Hukleijev Hrabri novi svet ovde, delimično popularni zaplet za kinematografiju dvadesetog veka, povezan sa temom `neverovatno opadajućeg čoveka`.

Nakon teškog razvoda od supruge 1930. godine, Renard, uprkos uspehu „Devojke sa jahte“, gotovo da nije pisao naučnofantastična dela, povremeno su objavljivali pojedinačne priče i višeslojne eseje, u velikoj meri bio je primoran da se uključi u radni dan književnog dana. Knjiga „Gospodar svetlosti“ (1933.) jedinstveno je iskustvo u stvaranju Renardovog istorijskog romana, koji uključuje detektivne i fantastične elemente; Renard je predvidio originalni koncept „usporavajućeg stakla“ Boba Shava kroz koji možete videti prošlost, čija je priča „Svetlost prošlosti“ (1966.) veoma popularna u engleskoj literaturi [4].

Pisac je umro 1939. godine u Rochefortu od posledica komplikacija posle operacije prostate. Sahranjen je na ostrvu Oleron [5]. Poslednje delo, priča „Zatvor od gline“, objavljeno je posle smrti pisca 1942, a na engleskom je objavljeno tek nakon Drugog svetskog rata 1947.

Plava pretnja
Novela „Plava pretnja“ (1912.) (druge verzije prevoda naziva: „Plava smrt“, „Plava opasnost“) rani je primer naracije o problemima kontakta sa izvanzemaljskim civilizacijama. Na knjigu utiču Vells i Joseph Roni Sr .. Roman je prvenstveno usmeren na deblokiranje antropocentrizma karakterističnog za novu evropsku kulturu (uključujući nehumanu pojavu stranaca) i kombinuje naučnofantastičnu intrigu sa detektivskim elementima, sve do direktne parodije na Conana Doila [6] (Sam Conan Doile nije dužan ostao i 1913. napisao priču „Užas sa visine“, ideološki odjekujući knjigom Renarda). Postoji razlog da se u „Plavoj pretnji“ vidi delimično iščekivanje „hipoteze o zoološkim vrtovima“, ali Renardovi pridošlice nisu ograničeni na jednostavno posmatranje zemljaka. Ime Plava pretnja, možda inspirisano vremenom Renara sa teorijom o `žutoj opasnosti`.

`Ruke Orlaka`
Ideja romana nastala je već 1911-1912, ali Prvi svetski rat je odložio njegovu implementaciju. Roman je objavljen kao feuilleton na stranicama lista L`Intransigeant u maju-julu 1920., zasebna publikacija objavljena je 1921. Po definiciji francuskog naučnika Cl. Demeoka, knjiga je „mešavina ljubavnih, detektivskih, naučnih fantastika, naučne fantastike i okultnih romana“ [7]. Zaplet se fokusira na temu transplantacije ljudskih organa. Ovaj zaplet je delom inspirisan vojnim utiscima pisca, delom književnom tradicijom: „Frankenstein“ Mari Shellei, „Ostrvo doktora Moreaua“ Vells-a, „Locus Solus“ Raimonda Russell-a. Pored toga, na knjigu je pod jakim uticajem Stevensonov roman „Čudna priča o dr Jekill-u i Mr. Hide-u“ (tema podeljene ličnosti). Roman je više puta sniman (1924., 1935., 1960. i 1962. u filmovima i adaptiran za televiziju 2013.), što je ostavilo jedno od najpoznatijih dela pisca; najpoznatija je prva adaptacija koju je Robert Vien snimio 1925. godine.