Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

STANICA FANTOMSKIH VOZOVA - Teofil Pančić
Eseji
Kulturni centar Novog Sada 2011 , Kao kolektivna žrtva ekspropriacije sećanja, Teofil Pančić smatra zaborav - đavoljom rabotom.. On pamti paleozoik sedamdesetih godina sa skulpturama od kose i kragnama do vakcine. Jednom je primetio kako da je to vreme kad su i bedževi bili sumnjivi.
Drugi put nam je poverio da su te godine bile bolje nego što smo zasluživali . On svoju etičku očišćenost ne bi tako nazvao i insistira da nije izgubio ni jednog zagrebačkog prijatelja. On sam bira reči koje koristi. On misli da Jugoslaviju lako mogu izbaciti ispod kože ili hulje ili lažovi. To dete Jugotona, uspavljivalo se uz zujanje reklame Jugodrva - čiji je zuk zvučao kao hrkanje staklenog insekta. Snimao je Nika Kejva preko koračnice `Pešadijo, pešadijo`. Da li je imao život ili živote? Vladimir Pištalomek povez, format 16,5 x 21,5 cm , latinica, 185 strana
Uvodnici se uglavnom pišu zaradi pohvale. Ja ću napraviti
izuzetak. U ovom uvodu optužiću Teofila Pančića da je –
esejist meka srca. Taj dobrodušni esejist se obraduje kad
ima šta da pohvali. Iz uverenja da su neki krediti previše
veliki da bi se tek tako potrošili on nas podseća šta je
svojevremeno bio Bogdan Tirnanić. Kaporove stare knjige ga ganu kao nekada. Zanemaruje
Canetovo kandilanje. Ni Minimaksu, pred kraj ogrezlom u estradnom vampirizmu, nije zaboravio
da je jednom (Uvek nedeljom! Nikad subotom!) bio živi glas među mrtvim glasovima.
U Teofilovoj mladosti, jezik je asfaltirao livade. Živi
govor su koristili samo neozbiljni ljudi na margini
medija. Ti glasovi su bili ozon. Teofil Pančić je maštao
da ga iz sivila probudi sopstveni krik, praćen gitarom
koja zvuči kao pas kad se češe, zamantanim
saksofonom i izdevetanim bubnjevima. Ispostavilo se
da će svoj krik morati da izvede perom. Podozrevam
da je autentični mladić svaku umetničku veštinu
smatrao potencijalnim kompromisom i da je čak i
Tomasa Mana čitao sa malim osećajem griže
savesti…
– Šta ćeš, moram – slegao je on ramenima prema
ogledalu – zbog obrazovanja.
Morao je sve da čita jer je rastao pod snažnim
uticajem kafanskog enciklopedizma, od
Marinkovićevog Maestra i njegovog prototipa Tina
Ujevića do narečenog Bogdana Tirnanića. Teofilovi
uzori su bili boemski humoristi i (tajni) vorkoholici koji su `znali bez truda`. Oni su prezirali
verbalne lozinke i išli pravo u centar stvari. Upravo Bogdan Tirnanić mu je mogao dati savet koji
je Aleksandar Dima Otac dao Dimi Sinu:
– Pisac nema luksuz koji imaju profesori. On mora da uči celog života

Benevolentnost Teofila Pančića, koja je dosad prolazila nekažnjeno, može se uočiti na tri
nasumična primera: 1. Taj dobronamerni kritičar slavi čudesnu snagu Bate Stojkovića,
nezaboravnog upravo u ulogama očeva; 2. Rastužuje se zbog odlaska ranjive glumice,
operisane od smisla za lični interes – Sonje Savić; 3. Ganuto prati intergeneracijske tragedije
kojima se vraća Biljana Srbljanović: tu razumevanja nikad neće biti. Samo neka trapava ljubav.
Dobronamernost Teofila Pančića, koju smo se ovde okupili da osudimo, ne iscrpljuje se time.
Kod Šabana Bajramovića s razlogom oseća prisustvo nečeg velikog. Uočava kontinuitet između
tamburaške Bačke i rokenrol eksplozija Exita. Raduje se skromnoj, a u stvari divnoj,
pedesetogodišnjici programa `Randevu sa muzikom` Radio Novog Sada. U povratku redova
vožnje njuši povratak normalnosti. Sa entuzijazmom hvali čvrstu depresivnost borske grupe
Goribor. Voli kad Zograf otkriva male Amerike u svetu koji je tajna.

Istovremeno, Teofil preuzima odgovornost za svoj svet. On se stidi ružnoće do te mere da se
čudi što gledaoci ne istrčavaju sa nakaznog filma, povraćajući. Ismeva neizlečivu nevažnost
plagijatora koji misle da će njihovo Ništa postati Nešto ako ga prevedu na engleski. Misli da je
verovanje u Deda Mraza zrelije nego verovanje u Reality Show. Uopšte, osuđuje svaku
nesuvislost i negledljivost.
Tomas Man je rekao da uz verovanje ide mnogo neverovanja i da čovek ne može verovati u
istinu ako veruje u zabludu.
Nekad se pitam kako Teofilu nije dosadilo da književnim mačem odbija udarce protiv logike?
Kako se nije umorio da gluvima šapuće i ćoravima namiguje? Kako nije posumnjao da će razum
najzad kao Snežana ispljunuti otrovnu jabuku i probuditi se. Zar ne zna da je Maksim Gorki
negde napisao:
– Za seljaka je razum kao razvratna žena, majstorije zna a dušu ne miluje.
U ovoj knjizi, autor je na par mesta ironično pomenuo svoje `sentimentalno vaspitanje`. Ja
mislim da se on uopšte ne šali. Identitet je sentiment! Desničarska propaganda svuda na svetu
nastoji da spreči razmišljanje osećanjem. U borbi za razum, ne mogu se uvek pokazivati
osećanja. Odisej mora staviti kudelju u uši. Zato pozdravljam činjenicu da je ova knjiga delom
sentimentalna.
Na primer?
U Deronjama autor vidi toliko beznačajne suvenire da bi se čovek tu rasplakao od neke
beznadne miline i žalosti samo da ga nije sramota od sveta.
*
Kao kolektivna žrtva eksproprijacije sećanja, Teofil Pančić smatra zaborav – đavoljom rabotom.
On pamti paleozoik sedamdesetih godina sa skulpturama od kose i kragnama do vakcine.

Jednom je primetio da je to bilo vreme kad su i bedževi bili sumnjivi. Drugi put nam je poverio da
su te godine bile bolje nego što smo zasluživali. On svoju etničku očišćenost ne bi tako nazvao i
insistira da nije izgubio nijednog zagrebačkog prijatelja. On sam bira reči koje koristi. On misli da
Jugoslaviju lako mogu izbaciti ispod kože ili hulje ili lažovi. To dete Jugotona, uspavljivalo se uz
zujanje reklame Jugodrva – čiji je zvuk zvučao kao hrkanje staklenog insekta. Snimao je Nika
Kejva preko koračnice `Pešadijo, pešadijo`. Da li je imao život ili živote?
Tridesetog decembra 1991. poslednji put je zaključao svoj zagrebački stan na 13. spratu.
– Ajjjjj…jjjednog dana nema me da nikada ne dođem…
Od tada se u izvesnom smislu nalazio nužno na pogrešnom mestu, što ne bi bilo strašno kad bi
postojalo neko ispravno mesto.
– Osjećam da lutam kroz terase svijesti.
Od tada – šta je dom? Jesu li to mesta koja promiču pored prozora autobusa, mitski Sivci,
Crvenke i Kljajićeva (naročito Sivci)? Ili je domovina mali svetlucavi i vertikalni `unutrašnji grad`
koji nastanjuju najbolji i najrazbarušeniji duhom.
Grad ili gradovi?
*
I pre raspada Jugoslavije točkovi su kloparali pod Teofilom i njegovom porodicom. U nekim od
gradova on je želeo da ostane. Al sudbina želje nejma – što kaže narodna pesma. I nakon što
se nije desilo ono što se moralo desiti, a desilo se ono što nije smelo, Teofil Pančić je ostao na
nogama – koje se kreću.
Ostao je na nogama i kad je grad udarao po dušama, kad su padali psihološki oslonci, i kad su
njega i oca skidali sa autobusa na hrvatsko-bosanskoj granici, kad je ožalio očev odlazak na
terasi u Mišarskoj (onom trapavom ljubavlju, koju je pomenuo pišući o Srbljanovićki), i kad je
očevo ime vaskrsavalo na spisku stanara u Pirotu i na usnama ciganskih muzičara iz Deronja, i
kad je u vunenim čarapama prodavao novine, i kad je kradom pogledavao na prozore bivšeg
stana u Zagrebu. I kad su pljuštali udarci protiv logike. I pod onim šipkama je ostao na nogama.
Inače…
*
Za našeg vakta promenili smo – na priliku – tri politička sistema. U svakom su branioci mrtvih
reči insistirali da im predočimo obavezne reči kao ausvajse. U socijalizmu je lozinka bila: pošast
anarholiberalizma, a odgovor: miroljubiva koegzistencija. Kod Miloševića je lozinka bila: vekovna
ognjišta, a odgovor: takozvana međunarodna zajednica. Danas je lozinka: marketing (nešto što
Teofil naziva Vudu veštinom), a odgovor: pozitivno spinovanje.
2/17/2019 Vreme - O novoj knjizi Teofila Pančića: Ausvajsi i dadaizam
4/5
Teofil Pančić ni u pluskvamperfektu, ni u perfektu, ni u prezentu nije mislio da je nešto izrazio
ako to nije izrazio interesantno. Kad smisli reči u električnim kombinacijama, on ih
samozadovoljno izloži u kurziv, kao sveže ostrige u peršunu i ledu, u izlogu restorana.
Na pamet mi padaju: suveniri niotkud.
Branioci zadatog jezika nikad ne misle da je ova vrsta šaljivosti šaljiva. Oni se uvek ljutnu na
nekooperativnog pojedinca. U vazduhu visi njihova neizgovorena pretnja: A da ne misliš ti da
ovo naše nije obavezno? Da ne misliš ti možda da smo mi budale? Odgovor na to interesantno
pitanje mora biti dadaistički:
– Da! Da!
*
Pošto mi trenutno ne pada na pamet ništa originalno, izjaviću nešto ordinarno, po suštini i po
formi. Naime: U svojim književnim radovima Teofil Pančić koristi humor. (Kad su to isto rekli za
Robertsona Dejvisa, on se požalio: Kao da ga ja sebi u potaji ubrizgavam!?) Meni je najsmešnije
kad neke tetke sa hladnim trajnama zalutaju u autobus za Exit pun rokera. Tim tetkama je dublja
od nade bila zebnja: da su s njima u autobusu ne samo besprizorni lakomi na njihov novčanik
već možda i manijaci, lakomi na njihovu čednost. Eto šta je smešno meni.
A vi vidite šta je smešno vama.
*
Sigurno ste, kao i ja, primetili da Teofil Pančić stalno nešto čita, sluša koncerte, ide na mesta
gde se, božemeoprosti, `relativizira pozorišna iluzija`. Možda vam je palo na pamet: Kako mu ne
dosadi tolika kultura? Dosadila bi i onim babama u bundama što se tope na pozorišnim
premijerama. Kako ne dosadi njemu?
Hm.
Kultura je za Teofila dom.
Dovoljno je da ovaj vilozov i vantasta otvori vrata i da izađe iz žalosnjikavog pejzaža, zgusnute
depresije, iz kolotečnog ništavila, karakušljivosti i dvostrukih mrtvouzica u – mjesta magične
preobrazbe, u film, u muziku. To je svet koji postoji za one koji hoće da postoji, a Teofil je uvek
hteo.
Kultura ne služi samo za umiljenije ljepodusima nego je praktična inspiracija za odoleti životu i
za na strašnu mjestu postojati.
Ona je dom.
Teofilov dom je i u jeziku koji dele i množe Srbi, Hrvati, Crnogorci i Bosanci. Dom je stanje duše.
Ploče i knjige pripadaju jedne drugima. Države se drugačije zovu ali ljudi su isti. Lična i
2/17/2019 Vreme - O novoj knjizi Teofila Pančića: Ausvajsi i dadaizam
5/5
alternativna tradicija je tanana mreža emocija, uspomena, simbola, momenata. U nju ne ulaze
žargon i zaborav. Nju, i u ovoj zbirci eseja, Teofil Pančić potvrđuje kao svoje legitimno nasleđe

N.S,O,