Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine

Jedna zlata vredna REC & DVA harizmaticna imena

Nadezdino pismo - dopisnica iz 1907. godine - bratu Rastku Petrovicu (nadrealisti, nadrealizam) za sta je moguce dobiti i fotosertifikat.

Nadežda Petrović
Izvor: Wikipedia
Nadežda Petrović

Autoportret
Rođenje 1873
Čačak, Kneževina Srbija
Smrt 1915
Valjevo, Kraljevina Srbija
Nacionalnost srpska
Polje slikarica

Nadežda Petrović (Čačak, 1873. – Valjevo, 1915.), najznačajnija srpska slikarica s kraja 19. i početka 20. vijeka.

Sadržaj/Садржај

1 Biografija
2 Umjetnički rad
2.1 Münchensko razdoblje (1898. - 1903.)
2.2 Srbijansko razdoblje (1903. - 1910.)
2.3 Pariško razdoblje (1910. - 1912.)
2.4 Ratno razdoblje (1912. - 1915.)
3 Bibliografija
4 Vanjske veze

Biografija

S obitelji se 1884. godine preseljava u Beograd. Višu žensku školu završila je u Beogradu 1891. godine. Sljedeće 1892. godine polaže ispit za nastavnicu crtanja u srednjim školama te postaje učenica u ateljeu Đorđa Krstića. 1896/97. godine pohađa školu kod Kirila Kutlika. Od 1898. godine počinje školovanje u Münchenu u ateljeu Slovenca Antona Ažbea.

Već 1900. godine imala je prvu samostalnu izložbu u Beogradu. Godine 1901. započinje rad u ateljeu Juliusa Extera u Münchenu. Od 1904. godine angažira se u domovini oko Prve jugoslavenske umjetničke izložbe, osnivanja Lade i Prve jugoslavenske umjetničke kolonije (Sićevo, Pirot, 1905. godine).

Do 1912. godine izlaže na mnogobrojnim izložbama: Izložba Lade; Izložba jugoslavenske kolonije 1907; Izložba srpskog umjetničkog udruženja 1908; Druga samostalna izložba u Ljubljani 1910; iste godine u Parizu na Jesenskom salonu i u Zagrebu u okviru grupe Medulić; sljedeće 1911. godine izlaže u srpskom paviljonu na Međunarodnoj izložbi u Rimu, na Salonu internacionalne unije i Jesenskom salonu u Parizu.

U Beogradu 1912. godine otvara slikarsku školu i sudjeluje na četvrtoj jugoslavenskoj izložbi.

U Prvom balkanskom ratu sudjeluje kao dobrovoljna bolničarka na bojišnici. Sa srpskom vojskom je ponovo 1913. i 1914. godine. Umrla je od tifusa u Valjevu gdje je bila na dužnosti dobrovoljne bolničarke.
Umjetnički rad

Slikarstvo Nadežde Petrović, najznačajnije srpske umjetnice s početka 20. vijeka uvodi srpsku umjetnost u tokove suvremene europske umjetnosti. Zahvaljujući njenom duhu koji je, iz male Srbije, stremio modernom svijetu, ali i sretnim okolnostima da se početkom 20. vijeka školovala u likovnim središtima Evrope, njeno slikarstvo ide, najvećim dijelom, u korak s evropskim ekspresionizmom, a ponekad se i približava tada još neafirmiranoj apstrakciji.

Na njenim najboljim radovima dominiraju velike površine, njene omiljene užareno crvene boje i, njoj komplementarna, zelena. Ljubav prema bojama stvara na nekim platnima koloristički vrtlog gdje se, pored ostalih, ističu fovistička ljubičasta, plava i crna boja. Snažni potezi kista i široki i gusti, pastozni namazi ponekad platno pretvaraju u dinamičnu reljefastu površinu. Voljela je slikati portrete i pejzaže, a njeno domoljublje ogledalo se i u čestom izboru tema iz nacionalne povijesti i slikanju ljudi i predjela Srbije.

Djelo Nadežde Petrović, u cjelini, zrači strašnom ekspresijom, snagom i hrabrošću ove jedinstvene slikarice s Balkana. Školovanje u Münchenu, posjete Parizu i Italiji i stalni povratak tradicionalnoj Srbiji ostavili su trag na njenim platnima, te se njen opus može podijeliti na nekoliko razdoblja.
Münchensko razdoblje (1898. - 1903.)

Prvi dio - učenje u školi Antona Ažbea, slovenskog slikara (Bavarac, kopije starih majstora).

Drugi dio - rad u ateljeu Juliusa Extera, jednog od osnivača münchenske Secesije (Bavarac sa šeširom, Vodenica, Iberze, Borova šuma, Jelova šuma, Akt s leđa)

Bavarac sa šeširom, 1900. Umjetnička galerija `Nadežda Petrović` Čačak

Vodenica, 1901, Umjetnička galerija `Nadežda Petrović` Čačak

Srbijansko razdoblje (1903. - 1910.)

Prvi dio - poslije 1903. (Stablo u šumi, Resnik - više studija, Staro groblje, Žetva, Domaćin, Djevojče iz Sićeva, Sićevo - više studija, Guslar, Redovnik)

Drugi dio - poslije Italije 1907. (Dereglije na Savi, Žena sa suncobranom, Anđa, Staro beogradsko groblje)

Resnik, 1904, Narodni muzej Beograd

Pariško razdoblje (1910. - 1912.)

(Most na Seni, Kej na Seni, Kraljević Marko i Miloš Obilić, Bulonjska šuma, More, Plaža u Bretanji, Bogorodičina crkva u Parizu)
Ratno razdoblje (1912. - 1915.)

(Čaršija, Stari šedrvan u Prizrenu, Prizren, Gračanica - nekoliko studija, Kosovski božuri - nekoliko studija, Dušanov most, Vezirov most, Ruševine, Valjevska bolnica)

Stari šadrvan u Prizrenu, 1913, Umjetnička galerija `Nadežda Petrović` Čačak

Gračanica, 1913, Umjetnička galerija `Nadežda Petrović` Čačak

Turski most

Stari Prizren

Bibliografija

Stanislav Živković, Nadežda Petrović (1873-1915), ZLUMS, Novi Sad 1966.
Miodrag B. Protić, Srpsko slikarstvo XX veka, knjiga I, Nolit, Beograd 1970.
Lazar Trifunović, Srpsko slikarstvo 1900-1950, Beograd 1973.
Katarina Ambrozić, Nadežda Petrović 1873-1915, Beograd 1978.
K. Ambrozic, Nadežda Petrović (1873-1915), Bayerische Staatsgemuldesammlungen/Neue Pinakothek, München 1985.
Katalog stalne postavke sa vodičem kroz zbirke, Umetnička galerija `Nadežda Petrović`, Čačak 1995.
Nadežda Petrović 1873-1915, PUT ČASTI I SLAVE, katalog, Beograd 1998.

Vanjske veze
Commons-logo.svg
Nadežda Petrović na Wikimedijinoj ostavi

Umetnička galerija `Nadežda Petrović` Čačak

Надежда Петровић
Из Википедије, слободне енциклопедије
Надежда Петровић

Надежда Петровић: Аутопортрет, 1907, Народни музеј, Београд
Надежда Петровић: Аутопортрет, 1907, Народни музеј, Београд
Информације
Датум рођења 12. октобар 1873.
Место рођења Чачак (Кнежевина Србија)
Датум смрти 3. април 1915.
Место смрти Ваљево (Краљевина Србија)
Дела

Надежда Петровић (Чачак, 12. октобар 1873 — Ваљево, 3. април 1915) била је најзначајнија српска сликарка с краја 19. и почетка 20. века.

Садржај

1 Живот
2 Уметнички рад
2.1 I Минхенски период (1898 — 1903)
2.2 II Српски период (1903 — 1910)
2.3 III Париски период (1910 — 1912)
2.4 IV Ратни период (1912 — 1915)
3 Види још
4 Референце
5 Литература
6 Спољашње везе

Живот

Рођена у Чачку 12. октобра 1873. године од оца Димитрија - Мите Петровића и мајке Милеве, сестричине Светозара Милетића.[1] Њен млађи брат је књижевник Растко Петровић.

Са породицом се 1884. године преселила у Београд. Вишу женску школу завршила је у Београду 1891. године. Следеће, 1892. године, полаже испит за наставницу цртања у средњим школама и постаје ученица у атељеу Ђорђа Крстића. 1896/97. године похађа школу код Цирила Кутљика. Од 1898. године почиње школовање у Минхену у атељеу Словенца Антона Ажбеа.
Споменик Надежди Петровић у Пионирском парку, Београд, поклон града Аранђеловца поводом IX скупа Несврстаних земаља 1989. године

Већ 1900. године имала је прву самосталну изложбу у Београду. Године 1901. започиње рад у атељеу Јулијуса Екстера у Минхену. Године 1903, 26. августа са Делфом Иванић и Милицом Добри оснива хуманитарно друштво Коло српских сестара.[2] Друштво је настало као одговор на погроме над хришћанима у, како се тада сматрало Старој Србији, након Илинденског устанка. Надежда је са Милицом Добри крајем 1903. чак отишла у Македонију и тамо делила хуманитарну помоћ коју је друштво сакупило. Са њима је под маском пратиоца ишао и Војислав Танкосић који је радио на стварању српске четничке организације. Надежда је своје импресије са овог опасног путовања оставила у драми Војвода Мицко Поречки, где је главни лик војвода Мицко Крстић. Драма није објављена за њеног живота. Од 1904. године ангажује се у домовини око Прве југословенске уметничке изложбе, оснивања Ладе и Прве југословенске уметничке колоније (Сићево, Пирот, 1905. године). Бавила се и ликовном критиком.

До 1912. године излагала је на многобројним изложбама: Изложба Ладе; Изложба југословенске колоније 1907; Изложба српског уметничког удружења 1908; Друга самостална изложба у Љубљани 1910; исте године у Паризу на Јесењем салону и у Загребу у оквиру групе Медулић; наредне 1911. године излагала је у српском павиљону на Међународној изложби у Риму, на Салону интернационалне уније и Јесењем салону у Паризу. У Београду је 1912. године отварила сликарску школу и учествовала на четвртој југословенској изложби.
Сликарка Надежда Петровић као ратна болничарка

Отац јој је умро априла 1911, а мајка 1912. године. Њихову смрт је тешко поднела.[3] У Првом балканском рату учествује као добровољна болничарка на фронту. Са српском војском је поново 1913. и 1914. године. Умрла је у Ваљеву 3. априла 1915. године, од пегавог тифуса, била је на дужности добровољне болничарке. Епидемија у Ваљеву је однела животе и лекарима Драгињи Бабић, Селимиру Ђорђевићу и другима.

У чачку се од 1960. одржава сликарско бијенале под називом Меморијал Надежде Петровић.
Уметнички рад

Сликарство Надежде Петровић, најзначајнијег нашег уметника с почетка века, уводи српску уметност у токове савремене европске уметности. Захваљујући њеном духу који је, из мале Србије, стремио модерном свету, али и срећним околностима да се, почетком 20. века, школује и да посети ликовне центре Европе, њено сликарство иде, највећим делом, у корак са европским експресионизмом, а понекад се чак приближава, тада још неафирмисаној, апстракцији.

На њеним најбољим радовима доминирају велике површине, њене омиљене, ужарено црвене боје и, њој комплементарна, зелена. Љубав према бојама ствара на неким платнима колористички вртлог где се, поред осталих, истичу фовистичка љубичаста, плава и црна боја. Снажни потези четкице и широки и густи, пастуозни, намази понекад платно претварају у динамичну рељефасту површину. Волела је да слика портрете и пејзаже, а њен патриотизам огледао се и у честом избору тема из националне историје и сликању људи и предела Србије.
Место сахране 1915. године, сликарке Надежде Петровић у Ваљеву умрле од тифуса.
гроб на Новом гробљу у Београду

Дело Надежде Петровић, у целини, зрачи страшном експресијом, снагом и храброшћу