Jezik: Srpski

Књига 495, свескa 6, јун 2015.
С А Д Р Ж А Ј :

ПРОЗА & ПОЕЗИЈА

Александар Гаталица, Муве у недељно поподне
Дејан Стојиљковић, Башта, пепео, вампири…
Саша Радоњић, Кратки аутобиографски прозни триптих
Стана Динић Скочајић, Рођена да само украшава свет
Данило Јокановић, Седам прича

ТЕМАТ: „ВИСОКА“ И „НИСКА“ КЊИЖЕВНОСТ – СА НАВОДНИЦИМА ИЛИ БЕЗ ЊИХ?

Александар Гаталица
Срђан В. Тешин
Владимир Кецмановић
Боривоје Адашевић
Владимир Гвозден
Дајан Стојиљковић
Весна Тријић
Игор Маројевић
Срђан Видрић
Милош Јоцић
Слободан Владушић

ЕСЕЈИ

Лојд Крејмер, Историјске приповести и значење национализма
Немања Ђукић, Маргиналије о Балкану
Петар Пијановић, Гаталица

СВЕДОЧАНСТВА

Иван Негришорац, Славко Гордић, In memoriam ВЛАДИМИР ШОВЉАНСКИ (1960–2015)

ПРИКАЗИ

Бранислав Живановић, Књижевни мотив као чињеница (Ото Хорват, Сабо је стао)
Драгана Бошковић, Психологија бестијалности (Давид Албахари, Животињско царство)
Срђан Видрић, Приче из (искривљеног) огледала (Вуле Журић, Тајна црвеног замка)
Андреа Беата Бицок, У канџама споственог живота (Немања Ротар, Сутрадан после детињства. Књига о Мики Антићу, нежности, птицама и одрастању)
Горана Раичевић, Поезија и савременост (Славко Гордић, Сродства и раздаљине)
Јелена Марићевић, Клот–фркет Миливоја Ненина (Миливој Ненин, Славни Шајкаш: О Лази Костићу)

ЛЕТОПИС СУРФОВАЊА

Бранислав Карановић, Аутори Летописа

Историја Летописа Матице српске

Летопис Матице српске је књижевни часопис који у читавом свету најдуже, а без већих прекида излази још од 1824. године. Делује необично и чудесно податак да је такву тековину створила управо српска култура, тако често изложена прекидима развојних континуитета. Покренут у Новом Саду под називом Сербска летопис, а штампан у Будиму, овај часопис је, по замисли његовог покретача Георгија Магарашевића, постао централно место на којем су излагани резултати српског књижевног и научног стваралаштва. Уз то, Летопис се систематски бавио сазнањима која у средиште пажње стављају језик, књижевност, историју, религију, фолклор и културу не само српског народа него и целог словенског света, „от Адријатског до Леденог, и от Балтиског до Црног мора”.

Потешкоће у организацији читавог посла подстакле су Магарашевића да се посаветује са пештанским трговцима и интелектуалцима, који су закључили да решење треба потражити у оснивању културне установе која би не само бринула о часопису него и развила знатно шири програм рада. У склопу тога рада одмах се кренуло са издавачком делатношћу, будући да су оснивачи сматрали да је њихов основни задатак „да се Књиге Србске рукописне на свет издају и распрострањавају, и то сад и отсад без престанка за свагда“. Тако су, на самом почетку Матичине делатности, објављене књиге Милована Видаковића, Јована Стерије Поповића, Доситеја Обрадовића, Лукијана Мушицког, Јована Суботића и др.

За све време свога трајања Летопис је, понешто мењајући име (Новиј сербскиј летопис, од 1837; Сербскиј летопис од 1842; Србскиј летопис, од 1855; Србски летопис, од 1865; Српски летопис, од 1867; Летопис Матице српске, од 1873), био и остао централни српски часопис који, понешто конзервативан, настоји да окупи проверене вредности српске књижевности, науке и културе. Своју мисију Летопис Матице српске је остваривао са променљивим, али несумњивим успехом. Прекиди у раду су настајали само у времену великих историјских догађаја када није било елементарних услова за културни рад: у периоду снажних настојања угарске администрације да угаси установу 1835–1836, у време револуционарне 1848. године, као и током Првог и Другог светског рата. Часопис су уређивали значајни културни посленици.

Уредници Летописа Матице српске од оснивања

Георгије Магарашевић (1824–1830), Јован Хаџић (1830–1831), Павле Стаматовић (1831–1832), Теодор Павловић (1832–1841), Јован Суботић (1842–1847), Сима Филиповић (1848), Јован Суботић (1850–1853), Јаков Игњатовић (1854–1856), Субота Младеновић (1856–1857), Јован Ђорђевић (1858–1859), Антоније Хаџић (1859–1869), Јован Бошковић (1870–1875), Антоније Хаџић (1876–1895), Милан Савић (1896–1911), Тихомир Остојић (1912–1914), Васа Стајић (1921), Каменко Суботић (1922–1923), Марко Малетин (1923–1929), Стеван Ћирић (1929), Светислав Баница (1929), Радивоје Врховац (1930), Тодор Манојловић (1931), Жарко Васиљевић (1932), Никола Милутиновић (1933–1935), Васа Стајић (1936), Никола Милутиновић (1936–1941), Живан Милисавац (1946–1957), Младен Лесковац (1958–1964), Бошко Петровић (1965–1969), Александар Тишма (1969–1973), Димитрије Вученов (1974–1979), Момчило Миланков (1979), Бошко Ивков (1980–1991), Славко Гордић (1992–2004), Иван Негришорац (2005–2012)

Обавеза садашњих уредника је да, и данас, раде на сагледавању целовитости, сложености и врхунских вредности српске књижевности и културе.