ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1997
Jezik: Srpski
Autor: Strani

49581) AUTOMATSKA ALISA , Džef Nun , Solaris Novi Sad 1997 , Spisateljska karijera Džefa Nuna (1957) započela je 1994.g. sa SF romanom „VURT“ za koji je dobio prestižnu žanrovsku nagradu „Artur Klark“. Čvrsta kiber-pank igrarija u složenom svetu sa potpuno novim jezikom dobija je 1995.g. nastavak u romanu „Polen“ takođe nagrađenom „Džon Kempbel nagradom“. Time je bivši gitarista grupe „Manicured Noise“, slikar i dramaturg Kraljevskog pozorišta u Mančesteru, zaizeo istaknuto mesto u novoj generaciji SF pisaca. Stoga je pojava „Automatske Alise“, 1996.g, svojevrsno iznenađenje jer roman, barem na primarnoj ravni, nije žanrovski prepoznatljiv te se pre može svrstati u tzv ’slipstrim’ struju dela koja kombinuju elemente žanrovskih i glavnotokovske literature. „Automatska Alisa“ inspirisana je besmrtnim knjigama Luisa Kerola o avanturama male Alise u zemlji čuda i iza ogledala. Fasciniran Kerolovin knjigama ali i delom Martina Gardnera „Anotirana Alisa“ (koja otkriva brojne matematičke tajne i zagonetke Kerolovih priča – Kerol je bio profesor matematike), Nun je, kako piše u svom eseju „Svakojake Alise“, zamislio avanturu u kojoj devojčica iz viktorijanske ere odlazi u budućnost, tačnije u 1998.g. Nun je svestan da nova Alisa ne može da uspe bez pokušaja da se uhvati duh Kerolovog pisma. A u pitanju je forma engleske fantstike od koje su moderni autori ’ozbiljne’ književnosti odustali. Nun piše da se pred navalom pornografije i brutalnosti (kao reakcije na seksualne i psihološke represije viktorijanskog doba) ideja o ćudljivoj avangardi, istovremeno mračnoj i šaljivoj, izgubila. Da bi se još jednom stvorila prava Alisa valjalo je ponovo izgraditi tu ćudljivost, jedinstveni amalgam naivnosti i filozofije (kojima se bavio i Bertrand Rasel, nalazeći u prvoj Alisi primere plastično definisanih filozofskih dilema i stavova), otvorenosti koja nalazi neočekivane a karakteristične uglove stvari i pojava (od ’ozbiljnih’ ljudi uzimanih ’zdravo-za-gotovo’) i neprevaziđenog p(r)oigravanja tkivom jezika – sve to kristalizovano u neodoljivo laku, razbarušenu, zabavnu bajku-basnu-pošalicu.
Nun svoju Alisu smešta u sat-vremeplov (aluzija na H. Dž. Velsa) i vodi dole (!) u budućnost. Obrisi novog doba nisu nimalo veseli: Građanske zmije, u želji da sačuvaju svoju vlast, manipulišu genetikom ne bi li stvorile idealne podanike – miševe. Eksperiment se otima kontroli a oni koji znaju pravu istinu bivaju slagalično su eliminisani (od zmija, naravno) a optuživani su sledeći na listi za odstrel. Sve u svemu, prava špijunska zavera u kojoj se kockice slažu u slagalicu (baš prema fraktalno-fragmentarnim principima). U razvoju priče Alisa će sresti kompjutermite koji rade po kelerabinarnom sistemu, teoriju Nasumičarstva, veličanstveno haotičnu (i zbog toga suberzivnu), srvime (Sličajno Razumna Vantumačenja) koji su virus u radu kompjutermita, teoriju kroutransznanjologije koja se bavi misterijama vremena i nestankom mačka Kvarka (dakle Šredingerovim eksperimentom iz teorijske fizike), te vurtualnost i slične fenomene. Stvarnost budućnosti kontradiktorno je (ne)jedinstvena, tako reć simulakrumska. Njome, u gradskoj gužvi auto-konja, bazaju bića poluljudi-poluživotinje (rezultat neuspelog eksperimenta vladanja nova varijanta Velsovog „Ostrva doktora Moroa“, roboti koji jesu/nisu živi, Alisina bliznakinja leva-desna, konceptualnu umetnik obrnuti kasapin Ogden (Neš?), mehaničke kuće (možda daleki potomci „Parne kuće Žil Verna“?), čovekopsi, policajci, puževi kul-džezeri. Kako i priliči ovakvim zamešateljstvima, Alisa će sresti svoje tvorce, Kerola i Nuna, zalutati u Borhesovskim lavirintima vrta i biblioteke, ući u birokratsku utrobu zmija i, konačno, pojesti rotkvice i vratiti se u 1860.g. na čas pisanja, ostajući u dilemi da li se vratila ona ili njena automatska bliznakinja.
Kerolove knjige jesu i nisu za decu, sadržaj im je uverljivo dečiji ali nije jednosmerno didaktičan već intrigantno višesmislen (za one voljne da ih istražuju odnosno prepoznaju ispod maske sa ’dečijim’ pričama). Nun je nastavio tim putem, obilato se koristeći svim trikovima da bi poljuljao kanone svakodnevnog svetonazora i okrenuo iz naglavce. Kerolove omiljene jezičke vratolomije našle su doraslog parnjaka u Nunovim ’razgibavanjima’ značenja reči (a Vojislav Despotov je ove egzibicije nadahnuto preveo-prepevao). Rečju, „Automatska Alisa“ je veselo-mračna vragolija, alegorijska fantastika, višesmisla, začudna, radoznala, vrtoglava, neodoljiva u lakoći kojom se kreće istovremeno u svim (duhovnim/duhovitim) pravcima. Ako postoji književni pravac ’Kerolizam’ Nun je njegov dostojni i časni pobornik. Ako ’Kerolizam’ nije postojao Nun ga je definitivno izmislio.
(1998)
tvrd povez , format 13 x 20 cm , latinica, 208 strana