ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Jezik: Srpski
Godina izdanja: Ss

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

Svoju zajedljivost i cinizam autor najviše i najčešće je ispoljavao prema osobama u čijoj je blizini bio i onima koje je dobro poznavao. A taj spisak je podugačak: Branko Radičević, Svetozar Miletić, Jovan Subotić, Jovan Đorđević, da spomenemo samo one najpoznatije. Kao Brankov školski drug, iz Karlovačke gimnazije, Popović u svojim uspomenama, a one su najopširnije, opasno dovodi u pitanje ceo mit o mladom/dugokosom pesniku iznoseći i obilje detalja koji ne mogu a da ne uzbuđuju. Po njemu ništa oko Branka nije tačno i sve ima svoje druge dimenzije i povode. Najgore je prošao sam Miletić kome se Zub priviđao i na samrtničkoj postelji.



Aleksandar (Aca) Popović Zub (Ruma, 13. mart 1828 / 1829[a] — Budimpešta, 29. jun 1894) srpski je književnik, prevodilac i novinar.

Biografija
Aleksandar je rođen u Rumi, 13. marta 1828 / 1829. godine[a] u svešteničkoj porodici. Školovao se u Karlovcima, Pečuju i Segedinu gde je završio Licej. Kao đak u Segedinu bio je plahoviti vođa svojih zemljaka. Izučavao je pravo u Pešti, Beču i Pragu.[6] U detinjstvu je igrao u dečjim amaterskim pozorišnim predstavama. Kao oduševljeni rodoljub učestvovao je ratnim sukobima u Srpskom pokretu 1848—1849. godine. Zbog nekih ekscesa morao je kao vojnik prinudno služiti nekoliko godina u Galiciji.

Javlja se kao saradnik zabavnika Fruškogorci, u kojem 1854. objavljuje više kraćih prevoda. Prevodio je Bajrona i Šekspira. Veličao je Bajrona 1852. godine u svom delu Dobar domaćin, Zemun. Objavio je svoj prevod spev Dženet (Raj) 1867. godine u Novom Sadu. Živeo je 1868. godine u Ledincima; tada ga svojom odlukom Matica srpska ne prima za svog člana.[7]

Preuzeo je od Zmaja i uređivao (nekadašnji Rajkovićev) humoristički list Komarac (1863—1864).[8] U njemu je uz uvredljive karikature, od strane urednika Zuba forsiran jetki i pakosni humor.[9] Sarađivao je bez ikakvog potpisa u Zmajevom književnom časopisu Javoru.

Poznat je po agresivnim pamfletima „klerikalnog i carsko-slavjanofilskog karaktera”. Bio je zato jedan od svedoka na suđenju „raskneza” Aleksandra Karađorđevića održanom u Pešti 1869. godine. Popović je po narudžbini svog prijatelja Stevana Andrejevića iz Zemuna napisao 1865. godine jednu proklamaciju. Istu je štampao u Novom Sadu kod Ignjata Fuksa, a bila je namenjena srpskom narodu koji poziva na svrgavanje sa vlasti tadašnjeg srpskog kneza Mihaila Obrenovića.[10]

Polemisao je kao urednik Srbobrana sa Avgustom Šenoom[11] i krugom oko hrvatskog lista Pozor. Napadao je Poljake, sa rusofilskih pozicija. Kada se razišao sa srpskim narodnjacima, pisao je o bivšim saborcima nepovoljno.[12] Podržavao ga je Zmaj, a on je branio od napada Jakova Ignjatovića. Šezdesetih godina 19. veka postaje aktivni saradnik klerikalnih listova i član Konzervativne stranke. Prvi deo autobigrafskih zapisa objavio je u novinama 1890. godine. U svojoj autobiografskoj knjizi Uspomene II (Budimpešta, 1893) napadao je Svetozara Miletića[13] i list Srbski dnevnik. Kritikovao je sveslovenstvo Miletića kao štetni po Srbe idealizam. Podsmevao se savremenicima Lazi Kostiću, Đuri Daničiću i Jovanu Đorđeviću.[14] Uživao je podršku austrijskog carskog režima. Novosadski radikali napisali su povodom njegove smrti: „Iako je imao dosta dara od tog njegovog dara narod nije imao nikakve koristi”.

Posle boravka u Lavovu, postao je zvanični prevodilac za slovenske jezike u mađarskoj vladi. Živeo je u Budimpešti gde je radio kao državni činovnik u Odeljenju za štampu. Govorio je navodno sve slovenske jezike.

Umro je u 66. godini, 18/29. juna 1894. godine u Budimpešti. Sahranjen je na groblju u Budimu. Bio je oženjen sa Nanom, sa kojom nije imao dece.