ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2003
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Miodrag Čeperković : STALAG 12 D ,
Смедерево : Радојковић, 2003,
Fizički opis 119 стр. : илустр. ; 21 cm

Белешка о аутору: стр. 118-119.
Чеперковић, Миодраг, 1927-2006 -- Мемоари
Očuvanost 4.

Miodrag Čeperković (Ruđinci, 23. novembar 1927 — Beograd, 6. decembar 2006) bio je rudarski inženjer, jedan od osnivača i profesor na Fakultetu organizacionih nauka, od 1982. član Njujorške akademije nauka. Smatra se zaslužnim za građenje metalske industrije Srbije.

Rođen je 23. novembra 1927. godine u Ruđincima, kod Vrnjačke Banje. Gimnaziju je završio u Kraljevu, Vrnjačkoj Banji i Kruševcu.

U Drugi svetski rat je otišao sa nepunih 17 godina. Učesnik je NOB-a. Godine 1944. bio je vodni delegat 1. čete 4. bataljona u Drugoj ličkoj proleterskoj brigadi. Oslobođenje je dočekao ranjen, u Šestoj proleterskoj brigadi.

Nakon što je gimnaziju završio u Kruševcu, upisao se na Rudarsko-geološki fakultet u Beogradu, gde je diplomirao 1950. godine. Doktorirao je na istom fakultetu na temi iz oblasti zaštite na radu u rudarstvu i metalurgiji „Doprinos borbi protiv prašine u rudarstvu i metalurgiji” 1965. godine.

Jedanaest godina je radio na Kosovu i Metohiji. Počeo je kao pogonski inženjer u RMK Trepča, u rudniku „Stari Trg”. Nakon toga je obavljao funkciju direktora rudnika olova i cinka „Ajvalija” i „Kišnica”, kod Gračanice.

U okviru rada u rudarstvu, imao je veliki uspeh u eksploataciji olovno-cinkane rude i rekonstrukciji nekoliko više starih rudnika. U oblasti metalurgije, na Kosovu i Metohiji se istakao brojnim projektima. Izgradio je Fabriku šavnih cevi u Uroševcu, „Pocinkovaonicu” u Vučitrnu, Fabriku akumulatora i sumporne kiseline u Kosovskoj Mitrovici.

Sa Kosova i Metohije je otišao u Beograd, s namerom da se zaposli Rudarsko-geološkom institutu u Zemunu i da se bavi proučavanjem uzročnika silikoze. Uporedo je kao već afirmisan stručnjak istraživao rudna bogatstva, ruda gvožđa, nikla i kobalta na području Srbije, kao i na projektovanju i izgradnji rudnika gvožđa „Rudište” i „Suva Ruda”. Postavljen je za prvog direktora novoformiranog preduzeća za istraživanje ruda gvožđa u Srbiji „Mokra Gora”.

Bio je generalni direktor nove Železare u Smederevu, u periodu od 1960. do 1974. Prvo je rekonstruisao pogone Stare železare, a zatim je radio na projektovanju, rukovođenju kompletnom izgradnjom i pustio je u rad većinu osnovnih proizvodnih pogona integralnog metalurškog ciklusa za proizvodnju gvožđa i čelika: visoka peć (1971), konvertorska čeličana (1974), valjaonica hladnih limova (1974). Za valjaonicu toplih limova je potpisao ugovor o kupoprodaji opreme marke Tisen. Železara je izgrađena zahvaljujući njegovom zalaganju, i pored protivljenja brojnih političkih krugova.

Tokom izgradnje železare, nastale su i Fabrika za proizvodnju belog lima u Šapcu i Fabriku za proizvodnju profila i profilisanih cevi u Aleksincu (počela sa radom 1976), čiji proizvodni program predstavlja dalju preradu proizvodne trake u Smederevu, s obzirom da je topla valjaonica u Smederevu još uvek bila u izgradnji.

Formirao je i rukovodio združenim preduzećem „Jugometalkombinat” u Beogradu, koji je uključivao Železaru Smederevo“, „Jugometal – obojenu metalurgiju“ (osnovan 8. oktobra 1946) i koji se isključivo izvozom i uvozom metala, ruda, koksa, ali i procesne opreme za veliki broj preduzeća u tadašnjoj Jugoslaviji i „Metalservis“, za unutrašnju trgovinu.

Dobitnik je Ordena zasluga za narod sa zlatnom zvezdom (1975) za posebne zasluge i postignute uspehe u poslovima od značaja za napredak zemlje.

Iako nije imao vremena da se bavi politikom, godine 1974. je smenjen sa svih funkcija, pod optužbom da je „tehnomenadžer”.

Nakon toga je radio kao predstavnik Privredne komore Jugoslavije u Kairu. Pošto je bez naročitog objašnjenja odatle otpušten, radio je kao direktor predstavništva „Progresa” u Njujorku, kao predstavnik „Metalservisa”, zatim kao predstavnik „Beogradske banke” u Njujorku, gde je do 1983. radio na poslovima strateškog razvoja elektroprivrede i sirovinske baze u Srbiji na projektu u Avramovićevom timu. Takođe je u banci „Meri Linč” iz Njujorka bio savetnik za investiranje u Srbiju i Crnu Goru. Bio je savetnik za pitanja rudarstva i metalurgije u „Goši” i predsednik Naučnog veća Instituta „Kirilo Savić” u Beogradu.

Jedan je od osnivača, a radio je kao vanredni profesor, organizovao i održavao nastavu na Fakultetu organizacionih nauka u Beogradu.

Govorio je engleski, ruski, nemački, a služio se italijanskim i arapskim jezikom.

Autor je pet knjiga i više od 40 naučnih i stručnih radova, posvećenih rudnicima i rudarima. Bio je član odbora za ugalj i čelik OUN-a i član Akademije nauka u Njujorku (SAD)

Preminuo je 6. decembra 2006. godine u Beogradu, a sahranjen je tri dana kasnije na Novom groblju u Beogradu.
Očuvanost 4.