Cena: |
Želi ovaj predmet: | 5 |
Stanje: | Polovan bez oštećenja |
Garancija: | Ne |
Isporuka: | Pošta Post Express Lično preuzimanje |
Plaćanje: | Tekući račun (pre slanja) Pouzećem Lično |
Grad: |
Novi Sad, Novi Sad |
ISBN: Ostalo
Godina izdanja: K58
Jezik: Srpski
Autor: Strani
U dobrom stanju!
Autor:: Vaclav Nižinski
Žanrovi:: Filozofija
Izdavač:: Gradac
Godina izdanja:: 2006
Broj strana: 114
Pismo: Latinica
Povez: Meki
Format: 24
Ovaj dnevnik, pisan na ruskom jeziku, otkrila je Romola Nižinski u junu 1934. godine i prvi put ga kao knjigu objavila na engleskom jeziku 1936. godine. Dnevnik čine tri dela: Život, Smrt, i Osećanja sa Epilogom. Ova knjiga je osobeni spoj potresnih i intimnih ispovesti, opisa svakodnevnog života, sećanja na detinjstvo i dane školovanja i godine rada u trupi „Ruski balet“ Đagiljeva. U njoj se prepliću opisi neobičnih doživljaja, halucinacija, najuzvišenije propovedi i iskazi čudne poetske lepote. U svom Dnevniku on je izložio svoju filozofiju života, filozofiju ljubavi prema celom čovečanstvu, filozofiju koja propoveda blagost, siromaštvo i odricanje od nasilja i mržnje. Ta knjiga je neobična poruka ljudima, u kojoj Nižinski objašnjava svoje poglede na umetnost, život, smrt, Boga. Ima nečeg martirskog, patetičnog i žalobnog u tonu Dnevnika. Ta intonacija, taj čudački i neponovljivi profetski ton podseća na dela drugih „tamnih“ i „ukletih“ genija, kakvi su bili Helderlin, Niče, Van Gog ili Arto. I glas Nižinskog i njihovi glasovi dolazili su iz dubina psiha rastrzanih i mučenih duševnim bolestima. I njihovo i njegovo pisanje i stvaranje bili su pokušaji katabaze u mračne predele podsvesti. Možda uzaludni pokušaji. Ali, pokušaji koji su za sobom ostavili one skoro savršene, čarobne Helderlinove himne, zavodljivo Ničeovo delo Ecce homo, Van Gogove slike i divna pisma bratu Teu, Artoove tekstove poput onog Van Gog samoubijen društvom i, napokon, ovaj Dnevnik „Boga igre“ Vaclava Nižinskog.
Vaclav Nižinski (polj. Wacław Niżyński, rus. Вацлав Фомич Нижинский, 12. mart 1890—8. april 1950) je bio ruski baletski igrač i koreograf poljskog porekla. Bio je slavan zbog svoje virtuoznosti, visokih skokova i sposobnosti da se uživi u likove. Mogao je pleše na vrhovima prstiju, što je bila retkost među baletanima.
Rodio se u Kijevu u porodici poljskih baletskih igrača. Godine 1900. pridružio se Carskoj baletskoj školi. Čuvena balerina Matilda Kšešinska ga je 1910. odabrala da igra ulogu boga vetra Vajua u novoj postavci baleta „Talisman“. Ova uloga ga je proslavila. Prekretnica u karijeri Nižinskog je nastupila kada sa sreo sa producentom Sergejom Djagiljevom koji je promovisao rusku umetnost u inostranstvu.[1], a najviše u Parizu. Sa njime je godinama bio u poslovno-emotivno-ljubavnoj vezi. Djagiljev je 1909. u Pariz doveo trupu ruskog baleta kojoj su pripadali Nižinski i Ana Pavlova. Ruski balet i opera su doživeli veliki uspeh te sezone, koji je uticao na kulturnu scenu Pariza celu narednu deceniju.
Nižinski je bio sjajan u ulogama iz baleta: Kleopatra, Uspavana lepotica, Žizela, Karneval, Šeherezada. U baletskim duetima sarađivao je sa Tamarom Karsavinom.
Posle kraćeg angažmana u Marijinskom teatru, koji je završen skandalom, počeo je da se bavi koreografijom. Stvorio je koreografije za svoje uloge: „Popodne jednog fauna“ (1912), „Til Ojlenšpigel“ (1916) i „Posvećenje proleća“ (1913). Njegove koreografije su prevazilazile granice tradicionalnog baleta i usmeravale ga ka modernom baletu. Na pariskoj predstavi „Popodneva jednog fauna“, kritika i publika je Nižinskog optužila za vulgarnost na sceni. U njegovu odbranu su ustali Ogist Roden, Odilon Redon i Marsel Prust.
Bio je biseksualac, i bio je ljubavnik Sergeja Djagiljeva. Pomerao je tokom karijere granice dozvoljenog u baletu, pošto je često u plesu pravio reference na homoseksualnost i masturbaciju.[2]
Na putu u Južnu Ameriku 1913. Nižinski je upoznao mađarsku groficu Romolu Pulski sa kojom se oženio u Buenos Ajresu. U Severnoj Americi je nastupao 1916. U ovo vreme je počeo da pokazuje simptome šizofrenije. Doživeo je slom živaca 1919, čime se njegova karijera okončala. Sa ženom se preselio u Švajcarsku gde se neuspešno lečio. Ostatak života je proveo u ludnicama i bolnicama za mentalne bolesnike. Umro je u klinici u Londonu 1950. Njegovo telo je 1953. preneseno u Pariz na groblje Monmartr.