ISBN: Ostalo
Godina izdanja: Ostalo
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Pavle Vuisic - Pesme sa zivota

Dunaj, Beograd, 1993.
Mek povez, 71 strana. Posveta Radosa Bajica.
RETKO!

Павле Вуисић (рођен као Вујисић;[1] Београд[а] 10. јул 1926 — Београд, 1. октобар 1988) био је југословенски и српски глумац.
Биографија

Рођен је 10. јула 1926. године.[2] Породица је до 1941. живела на Цетињу где је његов отац Милисав био шеф полиције.[3] Учесник је борби на Сремском фронту. Живео је у Београду са супругом Мирјаном.[4]

Његов млађи брат Душан Вујисић је био такође глумац.

Студирао је право и све до почетка 1950-их огледао се у новинарству (Радио Београд). Непуну сезону глумио је у Панчевачком позоришту, истовремено је статирао на филму Чудотворни мач (1950) Воје Нановића и безуспешно покушао да се упише на Академију.

Снимио је велики број филмова и телевизијских серија. Није имао формалног глумачког образовања.

Преминуо је 1. октобра 1988. године од карцинома.

Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.[2]
Филмска каријера

Филмску каријеру отпочиње 1950. године у филму Чудотворни мач Воје Нановића. Убрзо након те улоге добија главну улогу у Нановићевом филму Три корака у празно (1958). За ту улогу добија Златну арену на Филмском фестивалу у Пули.

Већ од 1957. почиње сарадњу са бројним редитељима, играјући разноврсне улоге:

Владимир Погачић (Суботом увече, 1957; САМ, 1959),
Ватрослав Мимица (Прометеј с отока Вишевице, 1965; Понедељак или уторак, 1966; Сељачка буна 1573, 1975; Последњи подвиг диверзанта Облака, 1978),
Жика Павловић (Непријатељ, 1965; Буђење пацова, 1967; Заседа, 1969),
Бранко Бауер (Доћи и остати, 1965; Салаш у Малом Риту, 1976),
Бора Драшковић (Хороскоп, 1969; Живот је леп, 1985),
Вељко Булајић (Битка на Неретви, 1969),
Александар Петровић (Мајстор и Маргарита, 1972),
Горан Паскаљевић (Чувар плаже у зимском периоду, 1976; Пас који је волео возове, 1977; Посебан третман, 1980; Сутон, 1983),
Срђан Карановић (Петријин венац, 1980),
Слободан Шијан (Ко то тамо пева, 1980; Маратонци трче почасни круг, 1982),
Горан Марковић (Мајстори, мајстори, 1980) и
Емир Кустурица (Сјећаш ли се Доли Бел, 1981, Отац на службеном путу, 1985)

Глумио је у више телевизијских серија (Сервисна станица, Више од игре), а Камионџије су му донеле посебну популарност.
Награде и признања

„Златна арена“ за главну мушку улогу на фестивалу у Пули 1958. године, добија за филм Три корака у празно.

Године 1959. добио је тек основану Седмојулску награду СР Србије за филмску уметност, а касније и награду за животно дело „Славица“ на фестивалу у Нишу.

Иако често у ситуацији да прихвати све што му понуде, глумио је и у филмовима најистакнутијих редитеља, па му је улога дједа Јуре у Догађају (1969) Ватрослава Мимице донела „Октобарску награду“ града Београда и „Цара Константина“ у Нишу, улоге у филмовима Хајка (1977) Жике Павловића, Бештије (1977) Живка Николића и Повратак отписаних (1976) Александра Ђорђевића.

„Златну арену“ на фестивалу у Пули 1977. године добија за исте филмове, а уједно и за улогу у остварењу Лептиров облак, иначе ауторско остварење редитеља З. Рандића. Исте године за ову улогу добија и награду „Цар Константин“ у Нишу.

За улогу у филму Размеђа из 1973. године, редитеља Креше Голика добија „Гран При“ на Филмском фестивалу у Нишу.
Занимљивости

Рођен је као Вујисић, али се потписивао као Вуисић јер га је нервирало слово Ј у презимену.[1]
Вуисићево родно мјесто је Цетиње, иако на многим мјестима на интернету и књигама стоји податак да је рођен у Београду. „Београђанин сам, јер у њему десетљећима живим, али ја сам ипак рођен на Цетињу. Исправите то”. - пренео је Yugopapir његове речи објављене у југословенском часопису Студио из Загреба.[а]
Надимак Павла Вуисића је био Паја, али и Паја Чутура по истоименом лику из серијала Камионџије.
Није имао успеха у покушају да се упише на глумачку академију.
Био је боем[6] и особењак посебне врсте (слободно време је проводио на реци Сави, далеко од друштвене и културне јавности, никада није изговарао текст како је написан, није прихватао своје материјално учешће у филму, непрофесионалност, губљење времена, свој је рад наплаћивао одмах).
Награда „Славица“ Филмског фестивалу у Нишу, чији је Паја био један од добитника, преименована је њему у част и данас носи његово име.
Двадесет једну годину после Павлове смрти, 2009. године је објављен документарни роман о његовом животу. Романсирана биографија аутора Александра Ђуричића,[6] објављена је у издању издавачке куће ВБЗ Београд и Блица и носи наслов „После фајронта”.[7]
Амерички глумац српског порекла Оскаровац Карл Малден тврдио је да се `Глумац као Павле не ствара, већ рађа`.[8]