ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Jezik: Srpski
Godina izdanja: Ss

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ima podvucenih pesama, obicnom grafitnom olovkom, sve ostalo uredno!

Korice:
Zuko Dzumhur

Prva Markonijeva zbirka poezije


Slobodan Marković (Skoplje, 26. oktobar 1928 — Beograd, 30. januar 1990) bio je srpski pesnik. Poznat je i pod nadimkom „Libero“ ili „Libero Markoni“.

Biografija[uredi | uredi izvor]
Rođen je 1928. u Skoplju gde mu je otac Dimitrije bio na službi kao oficir vojske. Detinjstvo je proveo u Peći i u Beogradu, gde je maturirao u Drugoj beogradskoj gimnaziji. 1943. je bio zatočen u logoru u Smederevskoj Palanci.

Neke od njegovih knjiga pesama su „Sedam ponoćnih kazivanja kroz ključaonicu“, „Jednom u gradu ko zna kom“ (1980). Objavio je 62 knjige a još dve su štampane posle njegove smrti: „Južni bulevar“ i „Zapiši to, Libero“ koje je priredila njegova supruga Ksenija Šukuljević-Marković. Bavio se i prevođenjem, bio je novinar u „Borbi“, slikar i boem.

Za knjigu „Luka“ dobio je 1975. Zmajevu nagradu. Napisao je scenario za film Bokseri idu u raj.

Umro je 30. januara 1990. i sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.

U vreme hajke na Miloša Crnjanskog, Marković je objavio poemu `Stražilovo` (kao urednik u nedeljniku `Naš vesnik`). Po dolasku Crnjanskog u Beograd, živeli su u istom kraju i povremeno se družili.

Libero o sebi[uredi | uredi izvor]
Slobodan Marković je sâm napisao uvod u knjigu izabrane poezije `Jednom u gradu ko zna kom`, u kojem se ovako izjasnio: `Umetnost je moj život. Nisam se trudio da u svemiru nađem sličnost sa sobom. Znam da sam unikat i da nemam dvojnika. Po svoj prilici, neću ni imati potrebe da ga angažujem.`[1]

Isticao je da je prošao putem od internacionaliste i kosmopolite ka bezgraničnom univerzalizmu: `Regionalne klovnove naduvane nacionalizmom, žalim. Moja sestra zaista spava na Polarnom Krugu u spavaćici od fokine kože. Noge perem u Njujorškoj luci. U Azerbejdžanu imam unuka... U Istanbulu dedu koji nosi crkvicu na dlanu. Izvor kisele vode u Carskoj Lavri Visokim Dečanima, moja je klinika, i moje oporavilište.`[1]

Anegdote o Liberu[uredi | uredi izvor]
Momo Kapor je u svojim zabeleškama `011 (100 nedelja blokade)` opisao Liberovo umeće u kafanskoj košarci, odnosno igri zvanoj `ubacivanje šibice u čašu`, gde se čaša postavlja na sredinu kafanskog stola, podjednako udaljena od svih igrača koji pokušavaju da sa ivice stola ubace kutiju šibica u nju. `Pokojni Libero Markoni je žmureći ubacivao šibicu u čašu, bio je apsolutni prvak sveta u tom sportu, kojim se može baviti samo pripit igrač. Tada se postiže prava zen-koncentracija; igrač se poistovećuje s kutijom šibice u letu i njenim ciljem, zvoncavim dnom čaše. Kada šibica padne na dno, pedeset poena. Stotinu poena dobija onaj kome se šibica zadrži na ivici čaše. Onaj ko izgubi, plaća sledeću turu...`

Borislav Mihajlović Mihiz je u svojoj knjizi `Autobiografija - o drugima` opisao i brojna druženja sa piscima i pesnicima. Provodio je sate bez alkohola sa `učenjacima` Dejanom Medakovićem i Pavlom Ivićem, ali i vreme uz čašicu sa `raspojasanima` Slobodanom Markovićem i Liberovim prijateljem, slikarom Slavoljubom Slavom Bogojevićem. Dešavalo se da veselo društvo celu noć provede u kafani, i ujutru prelazi preko lukova pančevačkog mosta. Sa punim pouzdanjem u istinitost stare mudrosti da `pijancima i deci anđeli podmeću jastuke`, okuraženi priličnom količinom alkohola, pravili su Libero, Slava i Mihiz takve vratolomije od kojih `normalnim` ljudima zastaje dah. Milicioneri, koji bi ih skidali sa lukova mosta, bili su zabezeknuti pred onim što vide, i na kraj pameti im nije bilo da `ozloglašenu trojku` kazne. Libero je svoje doživljaje i osećanja prilikom pijančenja opisao u knjizi `Pijanci idu dijagonalno`, a prelaženje lukovima pančevačkog mosta učinio je večnim, pominjući ga u nekrologu svom rano preminulom prijatelju Slavi Bogojeviću.[2]

Slobodan Glumac Arhivirano na sajtu Wayback Machine (1. jul 2019), glavni urednik lista Borba, novinar i prevodilac, bio je pratilac Slobodana Markovića na putovanju u Švajcarsku. Libero je u jednom periodu sarađivao u tom listu pišući zapažene priloge koji su izlazili subotom. Redakcija lista je odlučila da preduzme nešto u pogledu Liberovog opijanja, za koje je smatrano da ide na uštrb ugleda lista. U cilju prevaspitanja, pesniku je omogućen plaćeni boravak u švajcarskom sanatorijumu za lečenje zavisnosti od alkohola. Zbog potrebe da se u švajcarskom konzulatu u Milanu srede neki papiri, Slobodan Glumac je ostavio svog imenjaka i kolegu u jednom kafančetu, znajući da ovaj nema novca. Naručio mu je limunadu, i bezbrižno se zaputio ka konzulatu. Formalnosti su potrajale, i Glumac se tek posle tri sata vratio u kafanče. Tamo ga je sačekao sledeći prizor: Prepun astal flaša pića, razbarušeni Libero daje takt i zapeva prve stihove: `Tiii me, Miiico, neeee vooleš...`, a italijanski konobari dignuti na šank, kao i prisutni gosti, otpevaju: `Cisto sumlam, cisto sumlam`...[3] Pozamašni ceh je nekako plaćen, a kako - ni danas se sa sigurnošću ne zna.

Dela[uredi | uredi izvor]
Od velikog broja objavljenih knjiga Libera Markonija, trideset i dve su zbirke pesama. Pisao je i prepeve, putopise, reportaže, kraću prozu, drame, scenarija, priređivao antologije... Slobodan je posebno uživao u poeziji Jesenjina, a o tome svedoče njegovi prepevi pesama velikog ruskog pesnika u knjigama Ko je ljubio taj ne ljubi više i Rastaćemo se uz smešak nas dvoje. Evo nekih naslova Liberovih knjiga poezije:

Posle snegova
Svirač u lišću
Mornar na konju
Pijanci idu dijagonalno
Sedam ponoćnih kazivanja u ključaonicu
Vedri utopljenik
Tri čokota stihova
Crni cvet
Ikra
Umiljati apostol
Posetilac tamnog čela
Tamni banket
Ukleta pesnikova noćna knjiga
Eleonora žena Kilimandžaro
Jednom u gradu ko zna kom (štampana povodom 50 godina od pesnikovog rođenja i 35 godina književnog rada)
Čubura među golubovima (Liberova poezija i crteži)
Južni bulevar (objavljena posle pesnikove smrti, priredila ju je Liberova supruga i verni pratilac Ksenija).