ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1969
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Odlično očuvano.

Autor - osoba Shelley, Percy Bysshe, 1792-1822 = Šeli, Persi Biš, 1792-1822
Naslov Pesme / Persi Biš Šeli ; [izbor, prevod, komentari, beleške i pogovor Ranka Kuić]
Vrsta građe poezija
Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost)
Jezik srpski
Godina 1969
Izdavanje i proizvodnja Beograd : Rad, 1969 (Ljubljana : Delo)
Fizički opis 98 str. ; 18 cm
Drugi autori - osoba Kuić, Ranka, 1925-2003 = Kuić, Ranka, 1925-2003
Zbirka ǂBiblioteka ǂ`Reč i misao`. ǂkolo ǂ12 ; ǂknj. ǂ288
(Broš.)
Napomene Komentari i beleške: str. 83-92
Pogovor: str. 93-[99].
Predmetne odrednice Chelley, Percy Bysshe, 1792-1822
MG161 (N)

Persi Biš Šeli (engl. Percy Bysshe Shelley; Horšam, 4. avgust 1792 – Tirensko more, 8. juli 1822) bio je engleski pesnik, jedan od najistaknutijih predstavnika romantizma, zajedno sa Džonom Kitsom i Džordžom Bajronom.
Po svojoj vatrenoj veri u svemoć ljudskog uma i po potpunom ignorisanju verovanja i navika iz prošlosti, Šeli je pripadao pristalicama ideja prosvetiteljstva. Delo „Politička pravda“ Vilijama Godvina, protkano revolucionarnim anarhizmom devedesetih godina 18. veka, uskoro je postalo njegova ideja vodilja. Ali, Šeli je Godvinove ideje pretočio u hrabro zamišljenu poetsko-intelektualnu viziju. Njegove lirske slike su lake i maglovite. Kao pesnik, Šeli već početkom 19. veka pripadao blistavoj poetskoj epohi poznatoj kao romantizam. Karakteristika njegovog genija je što je on u isto vreme bio racionalista i romantični mislilac, propovednik i pesnik.
Studirao je na Oksfordskom univerzitetu, odakle je izbačen zbog pisanja brošure O neophodnosti ateizma (1811), zajedno sa svojim prijateljem Tomasom Hogom. Sa devetnaest godina otišao je u Škotsku gde se oženio šesnaestogodišnjom Herijet Vestbruk. Godine 1816. napustio je trudnu suprugu i, inspirisan avanturističkim romanima, pobegao sa novom ljubavlju, mladom Meri, kćerkom Vilijama Godvina, u Švajcarsku. Tu se sprijateljio sa Bajronom. Kasnije se preselio u Italiju. Umro je na jedrenjaku u toku nevremena na Sredozemnom moru 1822. godine. Njegova druga supruga, Meri Šeli, poznata je po romanu Frankenštajn, ili moderni Prometej. Posle smrti svoga muža, brinula se o izdavanju njegovih dela.
Obrazovanje
Šeli je rođen 4. avgusta 1792. godine u Horšamu, Engleska, kao najstariji sin Ser Timotija Šelija (1753–1844), člana parlamenta Horšama u periodu 1970–1792. godine, i Elizabet Pilford (1763–1846), horšamske zemljoposednice. Persi je imao četiri mlađe sestre i jednog mnogo mlađeg brata. Svoje najranije obrazovanje stekao je kod kuće, a tutor mu je bio velečasni Evan Edvards iz obližnjeg Varnhema. Njegov rođak i doživotni prijatelj Tomas Medvin, koji je živeo u blizini, opisao je Persijevo rano detinjstvo u svojoj knjizi Život Persija Biš Šelija. Imao je srećno i zadovoljno detinjstvo koje je uglavnom provodio u lovu i ribolovu na imanju svojih roditelja.[3]
Godine 1802. on je počeo da pohađa školu u Brentfordu, Midlseks. Dve godine kasnije, 1804, Šeli je upisao Eton koledž, gde je loše prošao i bio podvrgnut skoro svakodnevnom mučenju od strane starijih dečaka, koji su ove incidente nazivali Šeli užina. Okruženom Šeliju istrzali su knjige iz ruku i vukli ga za odeću dok je ne bi pocepali i dok on ne bi glasno zaplakao. Ova svakodnevna patnja može se navesti kao uzrok Šelijevog odbijanja da učestvuje u raznim igrama i drugim aktivnostima vršnjaka. Zbog tih osobenosti on je dobio nadimak Ljuti Šeli. Ipak, Šeli je pokazao veliko interesovanje za nauku, što je često izazivalo iznenađenje da tako razumno dete izaziva brojne nestašluke. Šeli bi često koristio zupčastu električnu mašinu kojom bi naelektrisao kvaku na vratima svoje sobe, uglavnom kako bi zabavio svoje prijatelje. Prijatelji su bili naročito oduševljeni kada bi njegov tutor, pokušavajući da uđe u sobu, glasno povikao zbog električnih udara. Njegova nestašna strana ponovo je izašla na videlo njegovim „poslednjim nestašlukom u školi”, kada je barutom trebalo da digne u vazduh drvo u školskom dvorištu. Uprkos ovim šaljivim incidentima, Šelijev savremenik, V. H. Meri, navodi da Šeli nije stekao nijednog pravog prijatelja u Etonu, iako je bezuspešno tražio srodnu dušu.
Dana 10. aprila 1810. godine, on je upisao Oksford. Prema nekim izvorima Šeli je otišao samo na jedno predavanje dok je bio na Oksfordu, ali je često čitao i po 16 sati dnevno. Njegovo prvo objavljeno delo bio je gotički roman Цастроци (engl. Zastrozzi, 1810), u kom je iskazao svoj rani ateistički pogled na svet kroz negativca Castrocija; nakon toga usledio je roman Sveti Irvajn (engl. St. Irvyne; or, The Rosicrucian: A Romance, 1811). Iste godine Šeli je, zajedno sa svojom sestrom Elizabetom, objavio Originalnu poeziju Viktora i Kazire (engl. Original Poetry by Victor and Cazire, 1811) i, dok je još bio na Oksfordu, izdao je zbirku stihova (navodno burleski, ali sasvim subverzivnih) pod nazivom Posthumni fragmenti Margaret Nikolson (engl. Posthumous Fragments of Margaret Nicholson, 1811) zajedno sa Tomasom Džefersonom Hogom.
Godine 1811, Šeli je anonimno objavio brošuru O neophodnosti ateizma koja je privukla pažnju univerzitetske administracije pa je Šeli bio pozvan da se pojavi pred svojim drugovima i dekanom Džordžom Raulijem. Njegovo odbijanje da odbaci autorstvo nad brošurom dovelo je do izbacivanja sa univerziteta 25. marta 1811. godine, zajedno sa Hogom. Ponovno otkriće iz 2006. godine Šelijevog davno izgubljenog Poetskog eseja o stanju postojećih stvari (engl. Poetical Essay on the Existing State of Things) – duge, ošte antimonarhijske i antiratne poeme štampane 1811. godine u Londonu pod autorstvom „gospodina sa Oksforda” i posvećene Harijet Vestbruk – dalo je novu dimenziju Šelijevom proterivanju sa univerziteta i pojačalo Hogove implikacije političkih motiva. Šeliju je bila data mogućnost da se vrati na Oksford nakon intervencije njegovog oca, ali pod uslovom da se javno odrekne svojih priznatih stavova. Njegovo odbijanje da to učini dovelo je do svađe i razilaženja sa ocem.
Brak
Četiri meseca nakon što je izbačen sa Oksforda, dana 28. avgusta 1811. godine, devetnaestogodišnji Šeli je pobegao u Škotsku zajedno sa šesnaestogodišnjom Harijet Vestbruk, učenicom iste škole koju su pohađale Šelijeve sestre, kojima je otac zabranio da se viđaju sa bratom. Harijet je Šeliju pisala strastvena pisma u kojima je pretila samoubistvom zbog njene nesrećnosti u školi i kod kuće. Šeli, slomljenog srca nakon neuspešne romanse sa svojom rođakom Harijet Grov, odsečen od svoje majke i sestara i ubeđen da neće još dugo da živi, naprasno je odlučio da spasi Harijet i bude joj na usluzi. Starije sestra Harijet Vestrbruk, Eliza Vestbruk, sa kojom je Harijet bila veoma bliska, naizgled je podržavala zanesenost mlađe sestre Šelijem. Ona se pravila da ne odobrava, ali je tajno podsticala bekstvo. Timoti Šeli je, međutim, bio ogorčen što se njegov sin oženio devojkom nižeg staleža od sebe (Harijetin otac, mada uspešan, držao je kafanu) ukinuo je Šeliju džeparac i odbio da ikada primi par na svoje imanje. Šeli je pozvao svog prijatelja Hoga da mu pomaže oko kućnih poslova, ali ga je zamolio da ode kada je uvideo da se on zbližava sa Harijet. Ona je takođe insistirala da njena sestra Eliza, koju je Šeli prezirao, živi sa njima. Šeli je u ovo doba razvio intenzivno platonsko prijateljstvo sa Elizabet Hičener, 28ogodišnjom neudatom nastavnicom naprednih pogleda, sa kojom se dobro slagao u pogledu viđenja sveta. Hičener, koju je Šeli zvao „sestra moje duše” i „moje drugo ja”, postala je njegova muza i poverenik tokom pisanja njegove filozofske poeme Kraljica Mab (engl. Queen Mab, 1813), utopijske alegorije.
Tokom tog perioda, Šeli je putovao u Kesvik u engleskom Lejk Distriktu, gde je posetio pesnika Roberta Sautija, kada je stekao pogrešan utisak da je Sauti još uvek politički radikal. Sauti, koji je bio izbačen iz Vestminsterske škole zbog protivljenja bičevanju, poznavao se sa Šelijem i predvideo je velike stvari u vezi njega kao pesnika. On je takođe obavesti Šelija da je Vilijam Godvin, autor dela Politička pravda, koje je u velikoj meri uticalo na Šelija tokom njegovog ranog stvaralačkog perioda, i pisac kome se Šeli divio, bio još uvek živ. Šeli je pisao Godvinu, nudeći se kao njegov predan učenik i obavestio Godvina da je on bio „sin bogatog čoveka iz Saseksa” i „naslednik imanja od 6.000 funti godišnje”. Godvin, koji je podržavao veliku porodicu i bio hronično siromašan, odmah je u Šeliju video izvor svog finansijskog spasenja. Pisao je Šeliju tražeći još pojedinosti o prihodima porodice Šeli i počeo da savetuje Persija da se pomiri sa svojim ocem. U međuvremenu, patron Ser Timotija, Vojvoda od Norfoka, bivši katolik koji je favorizovao katoličku emancipaciju, takođe je uzaludno pokušavao da pomiri Timotija sa sinom, čiju je političku karijeru vojvoda želeo da podstakne. Ujak sa majčine strane konačno je uspeo da nađe novac kojim bi platio Persijeve dugove, ali je Šelijev odnos sa vojvodom uticao na njegovu odluku da otputuje u Irsku. U Dablinu je Šeli objavio svoju Adresu Ircima po ceni od pet peni, „najnižoj mogućoj ceni”, kako bi „ukazao Ircima na njihovo loše poznavanje njihovog realnog stanja, po kratkom postupku ističući zla te države i sugerišući na racionalno rešenje – katoličku emancipaciju i ukidanje Zakona o uniji” (kasnije „najuspešnija mašina kojom je Engleska ikada rukovala nad bedom pale Irske”). Njegove aktivnosti uzrokovale su nezadovoljstvo britanske vlade.
Šeli je bio izuzetno nesrećan u braku sa Harijet i neverovatno ljut na njenu sestru Elizu koja je u ogromnoj meri uticala na Harijet, obeshrabrivši je da doji svoju ćerku (Elizabet Jant Šeli; 1813–1876). Šeli je optuživao Harijet da se udala za njega samo zbog novca. Žudeći za intelektualnijim ženskim društvom, počeo je da provodi sve više vremena daleko od kuće, između ostalog, studirao italijanski sa Kornelijom Tarner i posetio kuću i knjižaru Vilijama Godvina. Eliza i Harijet su se u međuvremenu vratile svojim roditeljima.
Šelijev mentor Godvin imao je tri visokoobrazovane ćerke, od kojih su dve, Feni Imlej i Kler Klermont, bile usvojene. Godvinova prva žena, proslavljena feministkinja Meri Vulstonkraft, autor dela Potvrda prava žena, umrla je prilikom porođaja, kada je Godvinu rodila biološku ćerku Meri Vulstonkraft Godvin, imenovanu po svojoj majci. Feni je bila vanbračna ćerka Meri Vulstonkraft i njenog ljubavnika, diplomatskog špekulanta i pisca, Gilberta Imleja. Kler je bila vanbračna ćerka Godvinove mnogo mlađe druge žene, Meri Džejn Klermont Godvin, koju je Šeli smatrao vulgarnom ženom — „nepogodna osoba za formiranje uma mlade devojke” (navodno je Šeli to izjavio), i Ser Džona Letbridža. Sjajna Meri se školovala u Škotskoj kad se Šeli prvi put upoznao sa porodicom Godvin. Kada se vratila iz Škotske Šeli se ludo zaljubio u nju i pretio samoubistvom ako ona ne uzvrati osećanja.
Dana 28. jula 1814, Šeli je napustio Harijet, tada trudnu sa njihovim sinom Čarlsom (novembar 1814–1826) i (po ugledu na junaka jednog od Godvinovih romana) pobegao u Švajcarsku sa Meri, tada šesnaestogodišnjakinjom, pozivajući njenu polusestru Kler (takođe šesnaestogodišnjakinja) da pođe sa njima pošto je ona znala francuski. Starija sestra Feni je ostala sama, koja se takođe, ali na njenu veliku žalost, zaljubila u Šelija. Ovo troje plovilo je Evropom i put od Francuske do Švajcarske prepešačilo, čitajući naglas dela Rusoa, Šekspira i Merine majke, Meri Vulstonkraft (putopis koji opisuje njihov put kasnije je objavljen od strane Šelijevih).
Nakon šest nedelja, nostalgični i osiromašeni, troje mladih ljudi vratilo se u Englesku. Razbesneli Vilijam Godvin odbio je da ih vidi, iako je još uvek zahtevao da mu Šeli da novac, ali pod drugim imenom kako bi se izbegao skandal. Krajem 1915. godine, dok je živeo u vikendici u Bišopsgejtu, Sari, zajedno sa Meri, Šeli je napisao svoj roman Alastor, ili duh samoće (engl. Alastor, or The Spirit of Solitude). Roman je u to vreme privukao malo pažnje, ali je kasnije priznat kao njegovo prvo veliko dostignuće. U tom periodu njegove stvaralačke karijere Šeli je bio pod velikim uticajem poezije Vordsvorta.
Bajron
Sredinom 1916. godine Šeli i Meri su ponovo otputovali u Švajcarsku. Merina polusestra Kler zatražila je od njih da ovo urade, koja je, u konkurenciji sa svojom sestrom, uspela da uspostavi vezu sa Lordom Bajronom prethodnog aprila, neposredno pre njegovog samoizgnanstva na kontinentu. Bajronovo interesovanje prema njoj počelo je da opada i Kler je iskoristila priliku da ga predstavi Šelijevima, a da to deluje kao mamac da ga namame u Ženevu. Šelijevi i Bajron su iznajmili dve kuće, jednu do druge, na obalama Ženevskog jezera. Običan razgovor sa Bajronom imao je okrepljujući uticaj na Šelijev učinak u poeziji. Dok su bili na brodskoj turi, Šeli je dobio inspiraciju i napisao svoju Himnu intelektualnoj lepoti (engl. Hymn to Intellectual Beauty) koja se često smatra njegovim prvim značajnijim književnim doprinosom nakon Alastora. Tura u Šamoniju u francuskim Alpima bila je inspiracija za Mon Blan, poemu u kojoj Šeli tvrdi da je razmišljao o pitanjima istorijske neminovnosti (determinizma) i odnosu između ljudskog uma i spoljašnje prirode. Šeli je takođe podstakao Bajrona da počne epsku poemu o savremenoj temi, podsticaj koji je rezultirao Bajronovim Don Žuanom. Godine 1817, Kler se porodila i na svet donela Bajronovo dete, devojčicu pod imenom Alba, kasnije preimenovanu u Alegra. Šeli je Kler ponudio podršku i brinuo se i o njoj i o devojčici.
Samoubistvo i drugi brak
Nakon što su se Šeli i Meri vratili u Englesku, Feni Imlej, Merina polusestra, utučena zbog njenog isključenja iz porodice Šeli i verovatno nesrećna što je Šeli nije ni primetio, na putu od domaćinstva Godvinovih do Londona izvršila je samoubistvo u Velsu početkom oktobra 1816. godine. Dana 10. decembra iste godine, telo Šelijeve otuđene žene Harijet bilo je nađeno u poodmaklom stadijumu trudnoće, udavljeno u jezeru u Hajd parku u Londonu. Šeli je bio slao Harijet i njenoj deci, kao i njenom ocu, velikodušne mesečne isplate. Smatra se da je Harijet, koja je decu ostavila svojoj sestri Elizi i živela sama pod imenom Harijet Smit, pogrešno verovala da je bila napuštena od strane svog ljubavnika, 36ogodišnjeg potpukovnika Kristofera Maksvela, koji je bio raspoređen u inostranstvu. Dana 30. decembra 1816. godine, samo tri nedelje nakon što je Harijetino telo bilo pronađeno, Šeli i Meri Godvin su se venčali. Brak je, između ostalog, trebalo da delimično pomogne da se osigura Šelijevo starateljstvo nad njegovom decom sa Harijet i da delimično smiri Godvinove, koji su hladno odbijali da komuniciraju sa svojom ćerkom pune dve godine, a koji su nakon venčanja primili par. Sud je, ipak, starateljstvo nad Šelijevom decom sa Harijet dodelio hraniteljskoj porodici, a kao razlog naveo to što je Šeli ateista.
Šelijevi su se potom preselili u selo Marlou u Bakingemšir, gde je Persijev prijatelj, Tomas Lav Pikok, živeo. Šeli se pridružio književnom krugu okupljenom oko Lija Hanta i tokom tog perioda upoznao Džona Kitsa. Šelijevo najznačajnije delo tokom ovog perioda bilo je Laon i Sitna, ili Revolucija Zlatnog grada (engl. Laon and Cythna; or, The Revolution of the Golden City), duga narativna poema u kojoj je on napao religiju i istakao par incestnih ljubavnika. Ona je naprasito bila povučena iz prodaje nakon što je svega nekoliko kopija bilo objavljeno. Kasnije je izmenjena i ponovo objavljena pod naslovom Pobuna islama (engl. The Revolt of Islam, 1818). Šeli je napisao i dva revolucionarna politička pamfleta pod književnim pseudonimom Pustinjak Marloa. Dana 27. decembra 1817. godine, verovatno podstaknut izveštajima putnika Belconijevog uspeha u uklanjanju „polu potonule i razbijene statue” „Mladog Memnona” sa Rameseuma u Tebi, Šeli i njegov prijatelj Horas Smit počeli su da pišu po poemu o Memnonu ili Ozimandiji, Diodorovom „Kralju nad kraljevima”, koji je u natpisu na statui izazvao sve prisutne da „nadmaše njegovo delo”. U roku od četiri meseca nakon objavljivanja Ozimandije (ili Ramzesa II) njegova sedam i po tona teška statua došla je u London, ali prekasno da bi je Šeli video.
Italija
Početkom 1818. godine Šelijevi i Kler napustili su Englesku kako bi Klerinu ćerku, Alegru, odveli njenom ocu Bajronu, koji se bio nastanio u Veneciji. Kontakt sa starijim i priznatijim pesnikom ohrabrio je Persija da ponovo piše. Tokom druge polovine iste godine on je napisao Džulijana i Mandala (engl. Julian and Maddalo), blago, prikriveno vraćanje njegovim brodskim putovanjima i razgovorima sa Bajronom u Veneciji, završavajući sa posetom ludnici. Ova poema označila je početak Šelijevog „urbanog stila”. On je tada počeo da piše dramu u stihu pod nazivom Oslobođeni Prometej (engl. Prometheus Unbound, 1818), davno izgubljeni komad antičkog grčkog pesnika Eshila, koju karakterišu planine koje govore i mrzovoljni duh koji je oborio Jupitera. Tragedija je zadesila Šelija tokom 1818. i 1819. godine – Šelijev sin Vil umro je od groznice u Rimu, a njegova mala ćerka Klara Everina umrla je tokom još jedne u nizu selidbe porodice Šeli.
Devojčica pod imenom Elena Adelejd Šeli, rođena 27. decembra 1818. godine u Napulju, Italija, bila je registrovana kao ćerka Persija Šelija i žene pod imenom Marina Padurin. Međutim, identitet majke ostao je do danas nepoznat. Neki naučnici tvrde da je njena prava majka zapravo bila Kler Klermont ili Elis Fogi, dadilja Šelijevih. Drugi naučnici pak smatraju da je devojčicu Šeli usvojio u nadi da će odvratiti Meri od skorašnje smrti Vilijama i Klare. Šeli se obraćao Eleni u pismima kao njegovoj „napuljskoj štićenici”. Ipak, Elena je svega nekoliko dana nakon rođenja pripala hraniteljskoj porodici, a Šelijevi su se preselili u još jedan italijanski grad, ostavljajući nju za sobom. Elena je umrla 17 meseci kasnije, dana 10. juna 1820. godine.
Narednih godina Šelijevi su se često selili od jednog do drugog grada u Italiji; krajem 1818. godine oni su živeli u Firenci, u pansionu u ulici Vija Valfonda. Ova ulica, delimično uništena tokom Drugog svetskog rata, danas nosi ploču u znak sećanja da je Šeli ovde živeo. Za vreme koje su proveli ovde, primili su dva gosta, gospođu Sofiju Stejsi i njenog znatno starijeg saputnika, gospođu Korbet Peri-Džouns (koju je Meri kasnije opisala kao „malu neuku Velšanku”). Sofija je tokom tri godine u svojoj mladosti bila štićenica pesnikovog ujaka i ujne. Šelijevi su u ovom pasnionu živeli dva meseca, a u tom periodu Meri je rodila još jednog sina, koji je, prema Sofijinom predlogu, dobio ime po gradu u kom se rodio, pa je tako sin nazvan Persi Florens Šeli, kasnije Ser Persi. Šeli je takođe tokom ovog dvomesečnog perioda napisao i svoju Odu Sofiji Stejsi (engl. Ode to Sophia Stacey). Nakon toga, oni su se preselili u Pizu, u velikoj meri zbog nagoveštaja tamošnje Margaret King, koja se, kao bivši učenik Meri Vulstonkraft, zainteresovala za mlađu Meri i njene saputnike. Ova „jednostavna i iskrena dama” i njen nevenčani suprug Džordž Vilijam Taj inspirisali su pesnika novootkrivenim osećajem radikalizma. Taj je bio agrikulturalni teoretičar i snabdeo je mladog Šelija obiljem materijala iz hemije, biologije i statistike.
Šeli je svog Oslobođenog Prometeja završio u Rimu, a sredinu 1819. godine proveo je pišući dramu Čenči (engl. The Cenci) u Livornu. Iste godine, između ostalog pod utiskom Masakra kod Piterloa, Šeli je napisao svoje najpoznatije političke poeme: Maska anarhije (engl. The Masque of Anarchy) i Ljudi iz Engleske (engl. Men of England). Ovo su verovatno njegova najzapamćenija dela tokom čitavog 19. veka. U ovom periodu Šeli je napisao i esej Filozofsko gledište na reformu (engl. The Philosophical View of Reform), koji je jedan od njegovih najpotpunijih izlaganja političkih stavova do tada.
Godine 1820, nakon što je čuo da je njegov prijatelj Džon Kits bolestan, Šeli mu je napisao pismo u kom ga poziva da mu se pridruži u njegovoj rezidenciji u Pizi. Kits je odgovorio da se nada da će ga videti, ali je, umesto toga, dogovorio put u Rim sa slikarem Džozefom Severnom. Inspirisan smrću Džona Kitsa, Šeli je 1821. godine napisao elegiju Adonais (engl. Adonais).
Iste, 1821, godine, Šeli je sreo Edvarda Elerkera Vilijamsa, britanskog mornaričkog oficira, i njegovu ženu Džejn Vilijams. Šelli je razvio veoma snažnu privrženost prema Džejn i posvetio joj je veliki broj pesama. U pesmama posvećenim Džejn, poput Sa gitarom, Džejn i Jedna reč je prečesto skrnavljena, on nju diže do najuzvišenijeg položaja dostojnog obožavanja.
Šeli se 1822. godine dogovorio sa Lijem Hantom, britanskim pesnikom i urednikom koji je bio jedan od njegovih glavnih pobornika u Engleskoj, da on sa svojom porodicom dođe u Italiju. Šeli je nameravao da njih trojica – on, Hant i Bajron – osnuju časopis koji bi nazvali Liberal. Sa Hantom kao urednikom, njihova kontroverzna pisanja bila bi distribuirana, a časopis bi delovao kao energično istupanje protiv časopisa poput Blekvudovog časopisa i Tromesečne revije.
Hantov sin, takođe urednik, Tornton Li Hant, kasnije je bio upitan od strane Džona Bedforda Lenoa koga je između Šelija ili Bajrona poštovao više kao osobu. On je odgovorio:
Jednom prilikom je trebalo da Bajronu donesem ili uzmem neku kopiju dokumenta koji su Šeli, moj otac i on zajedno vodili. Našao sam ga kako se u salonu naslađuje činijom smokava. Upitao me je da li želim smokvu. E, u tome je razlika, Leno – Šeli bi mi dao čitavu činiju i dozvolio mi da se sam poslužim.
Smrt
Dana 8. jula 1822. godine, manje od mesec dana pre svog 30. rođendana, Šeli se udavio u zalivu La Specija tokom iznenadne oluje dok se svojim brodom, Don Žuan, vraćao iz Livorna u Leriči. On se vraćao nakon što je sa pridošlim Lijem Hantom osnovao časopis Liberal. Ime Don Žuan, u čast Bajronu, izabrao je Edvard Džon Triloni, član književnog kruga u Pizi oko Šelija i Bajrona. Ipak, prema svedočenju Meri Šeli, Šeli ga je promenio u Arijel, što je iznerviralo Bajrona, pa je on prinudno napisao reči Don Žuan na jedro broda. Brod je bio specijalno izrađen po narudžbini za Šelija u Đenovi. On se nije prevrnuo, ali je potonuo; Meri je u svojim Beleškama o pesmama iz 1822. (1839) da je dizajn broda imao defekt i da brod nikada nije bio sposoban za plovidbu. U stvari, Don Žuan je bio sposoban za plovidbu; potapanje se dogodilo zbog žestoke oluje i zbog slabog poznavanja moreplovstva troje ljudi koji su bili na palubi.
Neki veruju da njegova smrt nije bila slučajnost, već da je Šeli bio depresivan i da je želeo da umre; drugi pak sugerišu da on nije uopšte znao kako da plovi. Neke druge, manje realne, teorije sugerišu da su pirati pomešali njegov brod sa Bajronovim. Postoji mala količina materijala koji, iako raštrkani i kontradiktorni, ukazuju na to da je Šeli možda bio ubijen zbog političkih razloga: u kući u Tremadogu, severozapadni Vels, koju je Šeli iznajmljivao u periodu 1812–1813. godine, on je navodno bio iznenada napadnut tokom noći od strane čoveka koji je, prema kasnijim pisanjima, bio tajni agent. Šeli, koji je bio u finansijskim poteškoćama, ostavio je neplaćenu kiriju bez doprinosa fondu za podršku kući vlasnika, Vilijama Madoksa; ovo može obezbediti novo, prihvatljivije objašnjenje za ovu priču.
Sa Šelijem su na brodu bila druga dva Engleza – jedan je bio penzionisani mornarički oficir, Edvard Elerker Vilijams, dok je drugi bio čamdžija, Čarls Vivijen. Brod je bio pronađen 16 km (9,9 mi) daleko od obale, i dokazi su upućivali na to da je jedna strana broda bila udarena i probijena od strane većeg broda. Kako god, čamac za spasavanje bio je neiskorišćen i još uvek pričvršćen za brod. Tela su bila pronađena potpuno obučena, uključujući i čizme.
U svojim Sećanjima na poslednje dane Šelija i Bajrona (engl. Recollections of the Last Days of Shelley and Byron), Triloni je napomenuo da je košulja u kojoj je Vilijamovo telo bilo obučeno bila „delimično izvučena preko glave, kao da je onaj ko ju je nosio pokušao da je skine ... i [nije imao] jednu čizmu, što ukazuje na to da da je pokušao da ih skine”. Triloni takođe dovodi u vezu sa ovim i izjavu na samrti jednog italijanskog ribolovca koji je priznao da je udario u Šelijev brod s namerom da isti opljačka, plan koji je izazvao brzo potapanje broda.
Šelijevo telo bilo je izneto na obalu i kasnije, u skladu sa karantinskim propisima, kremirano na plaži blizu Vijaređa. U Šelijevom džepu nalazila se mala knjiga Kitsove poezije, a Bajron (koji nikada nije davao komplimente) je, čuvši to, rekao za Šelija da „nikada nije sreo čoveka koji nije bio zver u odnosu na njega”. Dan nakon što je vest o Šelijevoj smrti stigla u Englesku, torističke novine Kurir likovale su: „Šeli, pisac neke neverničke poezije, udavio se; sada zna da li ima Boga ili ne.” Zavaljena statua Šelijevog tela, koja prikazuje pesnikovo telo kako je isplivao na obalu, kao delo vajara Edvarda Onslova Forda po nalogu Šelijeve snaje Džejn, postavljena je u centru Šelijevog Memorijala na Univerzitetskom Koledžu, Oksford. Slika iz 1899. godine, pod nazivom Šelijeva sahrana (takođe poznata i kao Šelijevo kremiranje), delo slikara Luja Eduara Furnijea, sadrži neke netačnosti. U previktorijansko doba postojao je engleski običaj da žene ne prisustvuju sahranama iz zdravstvenih razloga. Meri nije prisustvovala sahrani, ali je bila naslikana na slici kako kleči u levom delu iste. Li Hant bio je zaglavljen u prevozu, tako da nije stigao na sahranu, ali je ipak i on naslikan. Takođe, Triloni, u svojoj priči o kremaciji Šelijevog tela, beleži da „lice i ruke, kao i drugi delovi Šelijevog tela koji nisu bili prekriveni odećom, nisu imali mesa”, a do vremena kada je povorka trebalo da se vrati na plažu radi kremacije, telo se još više raspalo. U svom grafičkom osvrtu na kremaciju Triloni takođe navodi da Bajron nije bio u stanju da vidi tu scenu pa je otišao sa plaže.
Šelijev pepeo bio je sahranjen na Protestantskom groblju u Rimu, u blizini antičke piramide u gradskim zidinama. Njegov grob sadrži epitaf na latinskom – „Cor Cordium” („Srce srca”) – i, u skladu sa njegovom smrću na moru, nekoliko stihova iz Šekspirove Bure:
Štogod su od njeg pokrili vali,
Sve su ti čudni pretvorili čari
U neke divne, dragocene stvari.
Šelijev grob bio je drugi na groblju. Nekoliko nedelja nakon Šelijeve komemoracije, Triloni je došao u Rim i, pošto mu se nije svideo položaj Šelijevog groba u odnosu na ostale grobove, kupio je parcelu blizu starog zida koja mu se činila boljim mestom. Pepeo je bio ekshumiran i preseljen na mesto na kom se danas nalazi. Triloni je kupio i parcelu pored ove, i nakon više od 60 godina njegovi ostaci bili su sahranjeni na pomenutoj. Memorijal je na kraju napravljen u pesničkom uglu Vestminsterske opatije, zajedno sa njegovim starim prijateljima Bajronom i Kitsom.
Idealizam
Šelijev nekonvencionalni život i beskompromisan idealizam, u kombinaciji sa njegovim snažnim neodobravajućim glasom, načinili su autoritativnom i veoma klevetanom figurom tokom njegovog života, a i posle toga. Postao je idol naredne dve ili tri, a možda i četiri, generacije pesnika, uključujući i važne viktorijanske i prerafaelitske pesnike poput Roberta Brauninga, Alfreda, Lorda Tenisona, Dantea Gabrijela Rosetija, Aldžernona Čarlsa Svinburna, kao i Lorda Bajrona, Henrija Dejvida Toroa, Vilijama Batlera Jejtsa, Alistera Kroulija i Edne Sent-Vinsent Milej, ali i pesnika koji su stvarali na drugim jezicima, među kojima su Jan Kasprovic, Rabindranat Tagore, Jibanananda Das i Subramanija Barati.
Nenasilje
Građanska neposlušnost Henrija Dejvida Toroa i pasivni otpor Mahatme Gandija bili su inspirisani i pod uticajem Šelijevog nenasilja u protestima i političkim akcijama. Poznato je da je Mahatma Gandi često citirao Šelijevu Masku anarhije, koja je bila nazivana „možda prvim modernim iskazom principa nenasilnog otpora”.
Vegetarijanstvo
Šeli je napisao nekoliko eseja na temu vegetarijanstva, od kojih su najistaknutiji Opravdanje prirodne ishrane (engl. A Vindication of Natural Diet, 1813) i O povrtnom sistemu ishrane (engl. On the Vegetable System of Diet).
Socijalna pravda
Šeli je bio snažan zagovornik socijalne pravde za „niže klase”. Bio je svedok mnogih maltretiranja koja su se dešavala tokom pripitomljavanja i klanja životinja, pa je postao borac za prava svih živih bića za koja je video da su bila nepravedno tretirana.
Legat
Šelijevi glavni sledbenici nisu se pojavili tokom čitave jedne generacije pesnika nakon njegove smrti, za razliku od Bajrona, koji je bio popularan u svim klasama za vreme svog života uprkos svojim radikalnim stavovima. Decenijama nakon njegove smrti, Šeli je bio poštovan i cenjen uglavnom samo od strane glavnih viktorijanskih pesnika, prerafaelita, socijalista i pripadnika radničkog pokreta. Jedan od razloga za ovo bila je ekstremna nelagodnost sa Šelijevim političkim radikalizmom koji je doveo do toga da popularni antologičari ograniče Šelijevu reputaciju na relativno pročišćene „časopisne” komade poput Ozimandije i dela Lines to an Indian Air.
Njemu su se divili Klajv Stejpls Luis, Karl Marks, Robert Brauning, Henri Stivens Solt, Gregori Korso, Džordž Bernard Šo, Bertrand Rasel, Isidora Dankan, Konstans Nejden, Apton Sinkler, Gabrijele D’Anuncio, Alister Krouli i Vilijam Batler Jejts. Semjuel Barber, Sergej Rahmanjinov, Rodžer Kvilter, Hauard Skemton, Džon Vanderslajs i Ralf Vogan Vilijams komponovali su muziku na osnovu njegovih pesama.
Kritičari poput Metjua Arnolda nastojali su da prerade Šelijevo nasleđe kako bi ga načinili tekstopiscem i diletantom koji nije imao ozbiljnu intelektualnu poziciju i čije duže pesme nisu bile vredne proučavanja. Metju Arnold je slavno opisao Šelija kao „prelepog i nesposobnog anđela”. Ovakav stav bio je u suprotnosti sa stavom prethodne generacije koja je poznavala Šelija kao skeptika i radikala.
Mnoga Šelijeva dela ostala su neobjavljena ili malo poznata nakon njegove smrti, uključujući dela poput Filozofskog gledišta na reformu koje je postojalo samo u rukopisu sve do 1920-ih. Ovo je doprinelo viktorijanskoj predstavi njega kao manje značajnog liričara. Sa početkom formalnih književnih studija tokom ranog 20. veka i postepenog ponovnog otkrivanja i revaluacije njegovog opusa od strane naučnika poput Keneta Nila Kameruna, Donalda Rajmana i Harolda Bluma, moderna ideja Šelija kao pesnika promenila se u odnosu na onu viktorijansku.
Pol Fut, u svom delu Red Shelley, dokumentovao je ključnu ulogu Šelijevih dela – posebno Kraljice Mab – u nastanku britanskog radikalizma. Iako su Šelijeva dela bila zabranjena od strane uglednih viktorijanskih porodica, njegovi politički spisi bili su piratski štampani od strane ljudi poput Ričarda Karlajla koji je redovno išao u zatvor zbog štampanja „buntovnih i bogohulnih kleveta” (na primer, materijal koji je bio zabranjen za štampanje od strane vlade), a za ovim jeftinim piratskim izdanjima posegli su stotine aktivista i radnika tokom 19. veka.
U drugim zemljama, poput Indije, Šelijeva dela su, kako u originalu tako i u prevodu, uticala na pesnike poput Tagorea i Dasa. Za piratsku kopiju Oslobođenog Prometeja iz 1835. godine navodi se da je bila zaplenjena iste godine na carini u Bombaju.
Pol Džonson, u svojoj knjizi Intelektualci, opisao je Šelija u poglavlju pod nazivom Šeli ili Bezdušnost ideja. Džonson je Šelija opisao kao nemoralnu osobu koji je, pozajmljivanjem novca koji nije mogao da vrati i zavođenjem mladih nevinih žena koje su se zaljubljivale u njega, uništio živote svih onih sa kojima je bio u kontaktu, uključujući i svoj.
Godine 2005, izdavaštvo Univerziteta Delaver izdalo je obimnu biografiju u dva toma autora Džejmsa Bjerija. Tri godine kasnije, 2008, izdavaštvo Univerziteta Džons Hopkins objavilo je Bjerijevu jednotomnu biografiju na 856 strana pod nazivom Persi Biš Šeli: biografija (engl. Percy Bysshe Shelley: A Biography).
Godine 2007, Džon Loritsen je objavio Čoveka koji je napisao Frankenštajna (engl. The Man Who Wrote Frankenstein), delo u kom je tvrdio da su Šelijevi doprinosi pomenutom romanu mnogo veći nego što se ranije pretpostavljalo. Poznato je i nije sporno da je Šeli napisao predgovor – iako nepotpisan – i da je romanu doprineo sa najmanje 4.000 do 5.000 reči. Loritsen je nastojao da dokaže da je Šeli bio zapravo glavni autor romana.
Iduće, 2008, godine, Šeliju je pripisano koautorstvo nad romanom Frankenštajn od strane Čarlsa Robinsona u novom izdanju romana pod naslovom Originalni Frankenštajn (engl. The Original Frankenstein). Robinson je utvrdio da je Persi Biš Šeli bio koautor romana: „on je načinio veoma značajne promene u rečima, temi i stilu. Knjiga bi sada trebalo da bude pripisana `Meri i Persiju Šeliju`”.
Krajem 2014. godine, Šelijev rad doveo je do toga da lektori sa Univerziteta Pensilvanija i Univerziteta Njujork kreiraju masovni otvoreni onlajn kurs (engl. Massive open online course; MOOC) o životu Persija Šelija i Oslobođenog Prometeja.
Dela
O neophodnosti ateizma (engl. The necessity of atheism, esej, 1809)
Castroci (engl. Zastrozzi, roman, 1810)
Sveti Irvajn (engl. St. Irvyne or The Rosicrucian, roman, 1811)
Kraljica Mab (engl. Queen Mab, 1813)
Alastor, ili duh samoće (engl. Alastor, Or the Spirit of Solitude, 1815)
Himna intelektualnoj lepoti (engl. Hymn to Intellectual Beauty, 1816)
Mon Blan (engl. Mont Blanc, 1816)
Pobuna islama (engl. The Revolt of Islam, 1817)
Ozimandija (engl. Ozymandias, 1818)
Oslobođeni Prometej (engl. Prometheus Unbound, drama, 1818)
Maska anarhije (engl. The Masque of Anarchy, 1819)
Oda zapadnom vetru (engl. Ode to the West Wind, 1819)
Čenči (engl. The Cenci, drama, 1819)
Helada (engl. Hellas, 1821)
Epipshidion (engl. Epipsychidion, 1821)
Adonais, elegija povodom smrti Džona Kitsa (engl. Adonais. An Elegy on the Death of John Keats, 1821)
U odbranu poezije (engl. A Defence of Poetry, esej, 1821)
U saradnji sa Meri Šeli
Istorija šestonedeljne ture (engl. History of a Six Weeks` Tour, 1817)
Frankenštajn, ili moderni Prometej (engl. Frankenstein; or, The Modern Prometheus, 1818)
Prozerpina (engl. Proserpine, 1820)
Midas (engl. Midas, 1820)

MG161 (N)