ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2018.
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Neki autori u poslednjim decenijama XX veka postavili su zanimljivo pitanje: kako će književnost izgledati kada stasa generacija pisaca koja je odrasla na Televiziji, a ne isključivo na književnosti?

Ova knjiga u tom smislu jeste knjiga svog vremena; pogledajmo, na početku, njene veze sa Internetom.

Sam naslov ove zbirke je citat sa DICTIONARY OF OBSCURE SORROWS, kreativnog projekta koji je između rečnika/leksikona i poezije, a zasniva se na davanju imena neiskazivim, fantomskim osećanjima tuge i enuija.

Potom, delovi Daliborove zbirke su objavljivani na FB.

Današnji naučnici potvrđuju da je čitanje na ekranu različitije od čitanja sa papira, jer je to čitanje koje ne prati linearni tekst, pa je stoga rastrojenije.

Da li to znači i da je poezija pisana u statusnoj liniji Fejsbuka disperzivnija od one pisane na papiru?

Autor pogovora ovom izdanju, Predrag Petrović, zapaža anksioznost „savremenog čoveka“ u ovoj knjizi, što je dobar i tačan komentar.

Pesnička nagrada Mladi Dis, čiji je Dalibor laureat, nije samo znak kvaliteta, nego je ipak i znak jedne poetike, disovske poetike: koja je tamna, pesimistična, destruktivna; kako već želite da je opišete.

Sa druge strane, to obeležje Daliborove poezije još jedan je znak njegove svesnosti postojanja u ovom vremenu, koja njegovoj poeziji daje jak autorski pečat.

Nime, pesnik Dušan Matić – a ovo bi bolje inače ispričala Sneža, koja piše knjigu o njemu – jednom prilikom je napisao, i parafraziraću stih, da je moderni čovek čovek u raskoraku.

U pitanju je jedna na prvi pogled uobičajena metafora.

Svi mi kažemo nekoliko puta nedeljno kako se nalazimo u nekom raskoraku.

Ali pozivam vas da na trenutak razmislimo šta to tačno znači: biti u raskoraku, biti van ritma.

To znači da postoji neka vrsta metaritma; objektivnog tempa, neke božanske mere po kojoj bi život trebao da se vodi.

Za svakog je taj ritam na koji se ugledamo drugačiji.

Za nekog je bog, za nekog je duša, za nekog priroda, za nekog bioritam, za nekoga posao.

Biti u koraku znači zapravo biti u harmoniji i sa sobom i sa svetom – dakle najbližima, porodicom, prijateljima, svojoj karijerom ili pozivom.

Biti u raskoraku?

Znači biti uhvaćen u jednoj vrsti stravičnog kolebanja; gde uvek malo kasnite, ili uvek malo žurite, i gde, da stvar bude gora, svaki pokušaj vaš da uhvatite dobar „ritam“ znači da ćete samo još više kasniti ili još više raniti, jer je i sama ta božanska mera života postala nepravilna i poliritmična, i da sve to umesto balansa proizvodi napetost i nervozu.

Dalibor kao pesnik prigrljava tu anksioznost, prigrljava tu napetost i nervozu, i čini je delom svog izraza.

Dobar pesnik je kao dobar mesar – nijedan deo svinje se ne baca; i čak od najgoreg mesa možemo da napravimo švarglu.

Dalibor prigrljava dakle ono od čega mi sa razlogom pokušavamo da pobegnemo.

I u njegovom prihvatanju pomerenosti, poremećenosti i distorzije kao pesničkih motivs leži opravadanje za njegove karakteristične igre sa jezikom i formom.

ONISM je zbirka koja pripada onoj grani poezije koja se povezuje sa avangardističkim, ili neoavangardističkim, ili postmodernim, ili postavangardnim – sve u svemu: EKSPERIMENTALNIM – tretiranjem jezika i stiha.

U prevodu, to bi značilo da ne samo da je u značenjskom smislu ovo izuzetno hermetična zbirka, gustih metafora koje se prelivaju jedna u drugu tako da nam je zbog te njihove volšebne sinergije još teže da pesme protumačimo – nego je i sama oblik poezije „oneobičen“.

Sintaksa je izlomljena i ispremeštena.

Pesme koriste izraze na stranim rečima, same reči se razbijaju na svoje korene ili kopipejstuju, kao da je u pitanju neka bajalica koja nas obavija ne značenjem konkretnih stihova, nego njihovim zvukovima i repeticijom.

Uz to, Daliborova tipografija koristi običaje grafičkog dizajna a ne normativne literarne štampe, pa tako imamo kombinacije velikih i malih slova tamo gde im mesto nije, odnosno korišćenje chatovskih simbola poput donje crte.

Podsećam da je i prvi slučaj ovih konstruktivističkih postupaka u poeziji i nastao kao neka vrsta revolta: početkom XX veka pesnici su pisali ovako izlomljenu poeziju jer bili mišljenja da pesma ne može biti cela lepa i harmonična i rimovana i uređena ako živimo u svetu koji je sam po sebi mračan, neprijateljski i konfuzan.

Zato Daliborove pesme imaju tu pomenutu izlomljenu rečeničnu konstrukciju: inverzije su naravno oduvek bile deo poezije, pre svega kako bi se njima pesnici uklopili u ogreničenje nekog metra ili rime, ali Dalibor tu distorziju prihvata kao prirodni izraz svog viđenja sveta.

Međutim, ONISM kao zbirka nije cela u konfuziji i apsurdu; nije dakle cela u znaku minus postupka ili totalne dekonstrukcije.

Postoji u njoj neka vrsta objedinjujuće ideje, pa čak i strukture.

Skrećem stoga pažnju na skelet ove zbirke, neku vrstu mikrociklusa ili pesme iz tri dela koji se geografski lociraju na samom početku, samom kraju i samoj sredini zbirke, a to su PISMA IZ PSIHIJATRIJE.

Stvar deluje kao neka vrsta antiteze zbirke: u zbirci pesama koje su i različite dužine i različite kompozicije i na prvi pogled veoma različitih tema, koje se odmotavaju po nekom toku slobodnih asocijacija, imamo jednu vrstu lajtmotiva koji teče kroz celu zbirku.

Dodatno, u ovoj poeziji koja je pod velikim uticajem tehnosfere – govorili smo o internetu, fejsbuku, hipertekstualnoj tipografiji – kao glavni motiv se baš uzima tradicionalni književni postupak epistolarnog teksta, odnosno pisma.

Kada tumačimo poeziju, maksima kaže da nam je često podjednako važno šta autor NIJE uradio i napisao.

Zašto pesnik onda nije uzeo čet ili mejl, nego pismo, koje je danas zaista gotovo i da ne postoji u stvarnosti, osim kao pa baš književni motiv?

Tu načinjemo jednu lepu ideju zbirke ONISM.

Čet ili mejl su komunikativni mediji koji su veoma praktični, ali su pogodni samo za neku vrstu transfera brzih i trivijalnih informacija.

Ej vidimo se, ej ponesi, ej gde se nađemo.

Puki podaci.

Pisma su drugačija.

Ona su se pisala danima i čitala danima, bila su nekoliko stranica duga.

Njhov cilj nije bio SAMO prenošenje informacija (mogao je biti), nego, naročito u rukama sposobnog pisca, prenošenje čitave naše emotivno-misaone topografije.

Ona nisu bila namenjena KOMUNIKACIJI, nego IZRAŽAVANJU.

Razlog zašto su toliko česte danas antologije raznih pisama je zato što su pisma baš zbog toga i dobri eseji, i dobre čak kratke priče.

Ko će sutra praviti antologiju naših poruka sa mesindžera?

Pisma se dakle interesantan žanr: ona su istovremeno intimne ispovesti, ali su namenjena pre svega podjednako intimnom približavanju nekom drugom ljudskom biću; dolaze iz naše želje da se sa nekim prisno povežemo.

Mislim da je zbog toga važno što je za osnovu svoje zbirke Dalibor uzeo baš takav jedan žanr: pismo može biti refleksivan žanr, ali je u srži, pre svega, empatičan, koji uvek podrazumeva neku vrstu prisnog dijaloga, učestvovanja u razgovoru.

Što se književnokritičkog tumačenja Daliborove zbirke tiče, rekao bih da su pisma u ovoj zbirci pisana po uzoru na sličan motiv iz eksperimentalnog romana Marka Danijelevskog KUĆA LISTOVA.

Znam da Dalibor voli taj roman, i to je delo zaista je slično ovoj zbirci: odiše sličnom atmosferom koja je na pola puta između jezičke razigranosti i egzistencijalnog horora; to je knjiga neobičnih jezičkih eksperimenata koja stalno koketira sa osećajem strave i anksioznosti.

Međutim, autor Mark Danijelevski je zapisao da mu je najdraži opis te knjige dala jedna obožavateljka koja mu je rekla da ta knjiga za nju nije ni horor, ni neovangardni šugibugi eksperiment, ni metatekstualni lavirint tandaramandara – nego da je to, za nju, ljubavna priča, i to je rekla bez ironije ili cinizma.

U toj priči o ukletoj kući i jednom metafikcijskom lavirintu referenci, krije se divna emotivna ljubavna priča.

Rekao bih da je i ONISM, ispod kože, zbirka ljubavne poezije; poput ove obožavateljke, ne mislim to u metaforičnom smislu, ili kao nek uvrstu vic poente, nego kao prava ljubavna zbirka poezije, o strasti i pomirenju.

Jer neobično je, Dalibor koristi elemente hipermoderne poezije, ali za većinu sličnih hipermodernih pesnika, koji su većinom pesnici refleksivni tj. filozofski, ili su pesnici socijalne ili društvene poezije, ili su pesnici naracije i neke vrste stihovanog opisa njihovog privatnog života, Dalibor je pesnik emotivni; veliki emotivac, iako to nikada možda ne biste rekli.

Ako čitate njegovu poeziju uočićete odmah njegov jezik mašinske civilizacije i fluidnog života; videćete kiberpank ilustraciju na koricama; čitaćete kriptične stihove; ali primetite koliko se u njegovim pesmama pojavljuju motivi mira, eterealnsoti, čak i uz neke aksesoare romantičarske poezije (naravno u xxi-vekovnoj interpretaciji): potok, miris, pahulje, vuna, sunce, toplota, mir, voda, noć, vazduh, vetar, nostalgija, melanholija, drvo, lišće, jeleni, eho, oblak.

KADA GRLO TI JE VODA, BUDEŠ DELTA, NIJE TI POTREBAN KREVET
VAZDUŠASTA SI. U PROSTORIJAMA RASTE MENTA, ZVUK SA GRAMOFONA
OTOPLJENI ANTARKTIK, NEŽNA VUNA, OPIJAŠ SE (touch)

Prateći poetiku i samog naslova knjige, rekao bih da Daliborovi stihovi vode takvoj ideji koju književna tradicija poznaje pod imenima panteizam ili sumatraizam: bezuslovna ljubav koja znači sopstveno rastakanje i izlivanje po celom svetu, ili izlivanje u samo jedan, konkretan svet, u mikrokosmos našeg ljubavnika…

Pošto ovde ima i erotske poezije, slobodno me shvatite kako želite.

ONISM Dalibora Tomasovića je dakle knjiga mračne poezije, konfuzne, rasejane, često teško shvatljive.

Ali poenta ove zbirke nije da potvrdi i osnaži ideju da živimo u beznadežno mračnom svetu, gde smo svi beznadežno nervozni i usamljeni.

Naprotiv, ONISM primenjuje veštačko disanje na one elemente koji su magični i koji sijaju u mraku.

Zbog toga bih rekao da i jeste dobra zbirka ljubavne poezije, jer za razliku od većine ljubavne poezije ovo nisu pesme koje imaju lako prepoznatljivo značenje pa da možete da ih pevate na gitari i njima barite devojke ili momke ili oba.

Pablo Naruda ima jedan lep anti-ljubavni sonet koji lepo oslikava i prirodu ove knjige:

NE VOLIM TE KAO DA SI RUŽA OD SOLI, TOPAZ
ILI STRELA KARANFILA KOJI PRONOSI OGANJ
VOLIM TE KAO ŠTO SE VOLE NEKE MRAČNE STVARI
POTAJNO IZMEĐU SENKE I DUŠE

Drugim rečima: ne volim te kao što se svi pretvaraju da vole; i neću da svoju ljubav izjavljujem preko motiva školske lektire ili turbofolka: moja ljubav prema tebi je samo moja i samo tvoja, i zbog toga će ostatku sveta delovati tajno, rasejano i perverzno.

Jer samo ljubav koja je između senke i duše i jeste prava, baš zato što se može opisati samo konfuzijom i rasejanim mucanjem.
Miloš JOcić

Dalibor Tomasović (Sombor, 1989) osvojio je nagradu Mladi Dis za zbirku pesama Onism (2018) koju je štampala Gradska biblioteka “Vladislav Petković Dis” u Čačku. Roman Međuprostorje (2020) objavila je Izdavačka kuća Agora.
Eseji, prikazi, poezija i kratke priče su mu objavljivani u antologijama i online časopisima.