Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Izdavač:PRESING Mladenovac
Godina: 2017
Broj strana:62
Povez:MEK Broširan
Pismo:Ćirilica
Dimenzije knjige:18 x 11,5 cm

Odlično očuvana knjiga, bez skrivenih mana i oštećenja,za očuvanost pogledajte slike u visokoj rezoluciji,na svako dodatno pitanje u vezi knjige rado ću vam odgovoriti !

Antipoezija je druga Vukovićeva zbirka, posle Orfejevih senki (Presing, 2015). Pesnik ovde, kako kaže u uvodnoj pesmi, sprovodi umetnički koncept na pozornici društvenih zbivanja po kome sam izmišlja laži o sebi kao vid kazne za gledaoce koji se nisu potrudili da shvate potrebu za iskrenošću u emocijama i uopšte životu, i čestititim namerama. U predgovoru, Vladimir Bulatović postavlja pitanje „kako Vukovićev anti-pesnik, percipirajući sebe kao most, na dve strane prisutan, znači raspet, stoji mirno ovako raspet?“ U svakom pogledu, imamo pesnika koji se, bez pardona, ne ulizuje srednjem putu domaće čitalačke publike.

OBJAŠNJENJE ANTIPOEZIJE

Sve je ovo besmisleno dalje.
Kako stapam u prostor i vreme
Svoje malo uzvišenje na obodu grada,
svetlosne niti do
Meseca i smaragdno neko stenje sa istoka,
Tako već polako shvatam da nije me više briga za
promašene pejzaže nekih davnih snova,
Izmišljene sudbine klovnova i nakićene maske burlesknih obraza.
Za jeftini koncert Narodnog ansambla,
Poeziju Torkvata Tasa,
Pad Bastilje,
I Sokrata.
Budala nije shvatala da je trebalo spaliti grad!
Ne, nije mi više žao,
Više me nije briga.

Nek se jebe i zakon i čast.
A jebi se i ti, Saro, jer je moglo biti zanimljivo.
Moglo je biti neponovljivo da si znala
zašto sam tužan.
Da si znala da osetiš vezu pustog beogradskog druma s tvojim očima.
Da si videla zašto od moje tuge uzdiše jedna šuma i zašto
u boji tvog glasa spava jedan grad.

Nije mi više stalo do ljubavi za koju se mre,
Znaš li to?!
Zabole me i za ljubav i za umiranje!

Čula si da se o meni svašta priča.
Da sam jednu pticu naterao da progovori i da sam u
njenom pepelu zatrpao uspomenu na dosanjanu želju.
Da sam skitajući jednog jutra ugušio
sjaj jedne mrtve zvezde.
I da sam, povrh svega, slavio sa Ciganima rođenje nekog novog, već prezrenog Boga.

Pa šta?!
Sve su laži! Sve sam izmislio!
Izmislio sam komad stranog
i oporog sečiva da imate
čime da hranite krv!
Izmislio komad neba pod kojim ćete
igrati na kiši!
Izmislio bih svet da sam to hteo!
Dao bih vam pesnika, proroka i ludu!
Umro bih za vas!
Ali ti misliš da nije vredno umiranja?

Misliš da nije vredno patnje?!

Šta vi uopšte znate o ljubavi…

Mešate polovične osećaje i blede senzacije da na ljušturi
kojom se obavijate stvorite tek dovoljno slikovitu scenu
da je jednom nazovete Ljudski Život,

A nikada niste iskusili pesak
koji curi kroz pore i prste,
Nikad vajali bisere u svojim šakama,
Nikad zakucali tim šakama
po krvavim stubovima poezije!

Jebite se, i vi i vaši pesnici koji nisu umeli
da vas nauče da slušate,
Koji vas nisu naučili da pevate.
Jebite se, jer ste izglodali
sve što vam je došlo usana.
Jebite se, prosto.

Jebite se.

Proglašavam zato bol mrtvim
I sreću naivnom i smešnom.
Proglašavam svet pod položajem novih zvezda!

Ja, koji još znam šta je čovek, i prorok, i pesnik,
Koji sam vapio za svetom u sebi i sobom u purpurnom
moru bola,
Proglašavam nebitnost za žudnju svoje duše!

Ja, Antičovek i Antipesnik,
Neću spaliti grad, pesmu ili pticu,
Umreću u smehu pre nego što svane novi dan.