ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1963
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Pre upotrebe obavezno pogledati uslove prodaje!
Žutilo, starina, koričena.
Sve je dobro što se dobro svrši:
Све је добро што се добро сврши (ен. All`s Well That Ends Wel) јесте комедија Вилијама Шекспира.

Дело је засновано на причи о Ђилети ди Нарбона из Бокачевог Декамерона. Шекспиролог Ф. Е. Халидеј је спекулисао да је Шекспир можда прочитао француски превод приче.[1]

Комедију је на српски превео Велимир Живојиновић.[2]

Нема доказа да је дело било популарно у Шекспировом животу и да је од тада остала једно од његових мање познатих остварења делом због неортодоксне мешавине логике бајке, преокрета полних улога и циничног реализма.

Према анализи стручњака из Оксфорда објављене 2012, Шекспир је дело писао са Томасом Мидлтоном[3] или је он касније сређивао комад.[4][5]

Фредерик С. Боас је 1896. сковао термин „проблематичан комад“ и груписао је Све је добро што се добро сврши у ову категорију са Хамлетом, Троилом и Кресидом и Мером за меру.[6]

Заплет
Хелена, нискорођена штићеница француско-шпанске грофице, заљубљена је у грофичиног сина Бертрама, који је према њој равнодушан. Бертрам одлази у Париз да замени свог покојног оца на позицији помоћник аболесном краљу Француске. Хелена, ћерка недавно преминулог лекара, прати Бертрама, наводно да понуди краљу своје исцелитељсске услуге. Краљ је скептичан, а она животом гарантује за лек: ако он умре, она ће бити убијена, али ако он преживи, она може изабрати мужа са двора.

Краљ је излечен и Хелена бира Бертрама, који је одбија, због њеног сиромаштва и ниског статуса. Краљ га приморава да је ожени, али након церемоније Бертрам одмах одлази у рат у Италију без поздрава супрузи. Каже да ће се оженити њом тек након што она буде трудна и када буде носила његов породични прстен. Хелена се враћа кући грофици, која је ужаснута оним што је њен син учинио, и тврди да је Хелена њено дете уместо Бертрама.

У Италији, Бертрам је успешан у ратовању као и завођењу локалних девица. Хелена га прати у Италију. Склапа пријатељство са Дајаном, девицом у коју је Бертрам заљубљен, и договарају да Хелена заузме њено место у кревету. Дајана добија Бертрамов прстен у замену за један Хеленин прстен. Тако Хелена, без Бертрамовог знања, конзумира брак и носи његов прстен.

Хелена лажира сопствену смрт. Бертрам, мислећи да је се решио, долази кући. Покушава да ожени ћерку локалног лорда, али се појављује Дајана и раскине веридбу. Хелена се појављује и објашњава замену прстена, најављујући да је испунила Бертрамов изазов; Бертрам, импресиониран свиме што је учинила да га освоји, куне јој се у своју љубав. Тако се све добро завршава.

Дело саджи подзаплет о Паролесу, Бертрамовом нелојалном сараднику: Неки од лордова на двору покушавају да објасне Бертрамау да је његов пријатељ Паролс хвалисавац и кукавица. Они убеђују Пароллеса да пређе на непријатељску територију и донесе бубањ који је оставио за собом. Док су на путу, они се представљају као непријатељски војници, киднапују га, повезују му очи и, уз Бертрам посматра, натерају га да изда своје пријатеље и укаља Бертрамов лик.
Bogojavljenjska noć i što god hočete:
Twelfth Night; or, What You Will (doslovno: Dvanaesta noć, ili Kako hoćete) je komedija engleskog pisca Williama Shakespearea, za koju se vjeruje da je napisana oko 1601. ili 1602. godine. Prva zabilježena predstava datira od 2. februara 1602. godine na Svijećnicu. Shakespeare ju je napisao kao dio svečanosti tokom božićne sezone. Njen naslov se prevodi kao Bogojavljenska noć ili Na Tri kralja.

Radnja je smještena u polufiktivnu Iliriju i prati dogodovštine djevojke po imenu Viola, koja je doživjela brodolom te se preruši u muškarca i uđe u službu vojvode Orsina, što izaziva niz komičnih nesporazuma kada se nekoliko likova zaljubi u nju ili njega.

Likovi
Viola – dama koja je doživjela brodolom, prerušena u mladića po imenu Cesario, i u službi Orsina
Vojvoda Orsino – vojvoda Ilirije
Olivia – bogata grofica
Sebastian – Violin brat blizanac
Malvolio – nadzornik Olivijinog domaćinstva
Maria – Olivijina kućepaziteljica
Sir Toby Belch – Olivijin stric
Sir Andrew Aguecheek – bogataš koga Sir Toby dovodi kao Olivijinog prosta
Feste – klaun i luda na Olivijinom dvoru
Fabian – sluga i prijatelj Sir Tobyja
Antonio – kapetan i prijatelj Sebastiana
Valentine i Curio – gospoda u službi Vojvode
Zimska bajka:
Зимска бајка (енгл. The Winter`s Tale) јесте комедија Виљема Шекспира. Први пут је штампана 1623. године.

Жанр
Иако је била сврстана међу комедијама, многи модерни уредници су прекласификовали представу као једну од Шекспирових касних романси. Неки критичари сматрају да је то једна од Шекспирових „проблематичних драма“ јер су прва три чина испуњена интензивном психолошком драмом, док су последња два чина комична и пружају срећан крај.

Ликови
На Сицилији

Леонт – краљ Сицилије и пријатељ из детињства Поликсена, краља Чешке.

Хермиона – врла и лепа краљица Сицилије.

Камило – честити сицилијански племић.

Паулина - племкиња са Сицилије.

Антигон – Паулинин муж, а такође и одани пријатељ Хермионе.

Мамилије – млади принц Сицилије, Леонтов и Хермионин син.

Емилија – једна од Хермиониних дворкиња.

У Чешкој

Поликсен – краљ Чешке и Леонтов пријатељ из детињства.

Флоризел – Поликсенов једини син и наследник.

Пердита – ћерка Леонта и Хермионе, несвесна свог краљевског порекла.

Пастир – стари и честити узгајивач оваца.

Кловн – или Млади пастир, син Старог пастира, и Пердитин усвојени брат.

Аутолик - скитница и џепарош.

Мопса – пастирица, заљубљена у младог пастира.

Доркас – пастирица, заљубљена у младог пастира.

Радња

Хермионина статуа се враћа у живот, слика из средине 19. века.
Представа почиње сусретом двојице пријатеља из детињства: Леонта, краља Сицилије, и Поликсена, краља Чешке. Поликсен је у посети краљевству Сицилије и ужива у усспоменама са својим старим пријатељем. Међутим, после девет месеци, Поликсен жуди да се врати у своје краљевство како би се вратио својим пословима и видео свог сина. Леонт не може да убеди Поликсена да остане дуже, и одлучује да пошаље своју жену, краљицу Хермиону, да покуша да га убеди. Хермиона се слаже и са три кратка говора успева. Леонт је изненађен што је Хермиона могла тако лако да убеди Поликсена, па почиње да сумња да је његова трудна жена имала аферу са другим краљем. Леонт наређује Камилу, сицилијанском великашу, да отрује Поликсена. Камило уместо тога упозорава Поликсена и обојица беже у Чешку.

Бесан због њиховог бекства, Леонт сада јавно оптужује своју жену за неверство и изјављује да дете које носи мора да је Поликсеново копиле. Баца је у затвор, упркос протеста својих племића, и шаље двојицу својих великаша, Клеомена и Диона, у Пророчиште у Делфима да потврди своје сумње. У међувремену, краљица рађа девојчицу, а њена одана пријатељица Паулина одводи бебу краљу, у нади да ће му поглед на дете омекшати срце. Он се, међутим, све више љути и наређује Паулинином мужу, господару Антигону, да узме дете и остави га на пустом месту. Клеомен и Дион се враћају из Делфа са вестима из Пророчишта и проналазе Хермиону на суђењу, тврдећи да је невина. Пророчиште категорички наводи да су Хермиона и Поликсен невини, да је Камило поштен човек и да Леон неће имати наследника док се његова изгубљена ћерка не пронађе. Леонт одбија да верује у пророчиште, али убрзо сазнаје да је његов син Мамилије умро од депресије изазване оптужбама против његове мајке. На то, Хермиона пада у несвест и однесе је Паулина, која потом сломљеном и покајаном краљу јавља о краљичиној смрти. Леонт се заклиње да ће провести остатак својих дана искупљујући се за губитак сина, напуштену кћер и краљицу.

У међувремену, Антигон оставља бебу на обали Чешке, извештавајући да му се Хермиона указала у сну и рекла му да девојчицу назове Пердита. Он оставља завежљај поред бебе са златом и другим ситницама које сугеришу да је беба племените крви. Изненада се појављује силовита олуја која је разбила брод на коме је стигао Антигон. Жели да се сажали на дете, али га отерају у једној од најпознатијих Шекспирових сценских режија: „Излази, гоњен медведом“. Пердиту спасавају пастир и његов син, такође познат као `Кловн`.

Улази „Време” и најављује пролазак шеснаест година. Камило, сада у служби Поликсена, моли чешког краља да му дозволи повратак на Сицилију. Поликсен одбија и извештава Камила да се његов син, принц Флоризел, заљубио у нискорођену пастирицу, Пердиту. Предлаже Камилу да се преруше и присуствују прослави стрижења оваца где ће се Флоризел и Пердита верити. На гозби, коју приређује Стари пастир који се обогатио захваљујући злату у завежљају, торбар Аутолик оџепари Младог пастира и, у разним обличјима, забавља госте развратним песмама и ситницама које продаје. Поликсен и Камило гледају, прерушени, како се Флоризел (под маском пастира по имену Дорикле) и Пердита вере. Поликсен скида своју маску и интервенише, претећи Старом пастиру и Пердити мучењем и смрћу и наређујући свом сину да никада више не види пастирову ћерку. Камило, који још увек чезне за својом родном земљом, планира да пошаље Флоризела и Пердиту на Сицилију, тако да ће га Поликсен повести са собом када их буде прогонио. Љубавници путују бродом за Сицилију, као и два пастира и Аутолик.

На Сицилији је Леонт још увек у жалости. Клеомен и Дион моле га да оконча своје време покајања јер је краљевству потребан наследник. Паулина, међутим, убеђује краља да заувек остане неожењен, јер ниједна жена не може да се мери са покојном Хермионом. Флоризел и Пердита стижу и Леонт их одушевљено поздравља. Флоризел се претвара да је у дипломатској мисији свог оца, али му је параван уништен када Поликсен и Камило такође стигну на Сицилију. О сусрету и помирењу краљева и принчева извештавају господа са сицилијанског двора: како је Стари пастир подигао Пердиту, како је Антигон дочекао свој крај, како је Леонт био пресрећан што се поново састао са својом ћерком и како је молио Поликсена за опроштај. Стари пастир и Млади пастир, које су краљеви сада поставили за господу, сусрећу се са Аутоликом, који их моли за опроштај за своју превару. Леонт, Поликсен, Камило, Флоризел и Пердита затим одлазе у Паулинину кућу на селу, где је Хермионина статуа управо завршена. Поглед на лик његове жене чини Леонта избезумљеним, али тада, на опште чуђење, статуа показује знаке живота; то је Хермиона, чудесно враћена у живот — или једноставно која је живела повучено са Паулином последњих шеснаест година. Како се представа завршава, Пердита и Флоризел су верене, а цело друштво слави чудо. Упркос овом срећном крају типичном за Шекспирове комедије и романсе, утисак неправедне смрти младог принца Мамилија остаје до краја, као елемент неискупљене трагедије, поред година потрошених у раздвојености.