ISBN: Ostalo
Jezik: Srpski
Godina izdanja: Ss
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

Ludilo nije puki kapric i zgodan način da se upotrebe književna iskustva nadrealizma: u pripovedačkom svetu Hosea Donosa, ono je prirodna posledica života u jednom poretku – buržujskom – koji od ljudi traži prevelike mentalne žrtve i nameće represivne mere koje humana, instinktivna osnova ljudskog bića ne može da podnese. Svoj pritisak takvi protagonisti doživljavaju kao sveopštu ljudsku sudbinu i izazivaju jako osećanje besmisla postojanja, nedokučivost smisla Univerzuma, nesposobnosti opštenja s drugim ljudima, ljubavi i lične kreativnosti. Ovakvo duhovno stanje svodi ljudske odnose na razmenu »mekih« maski koje se lako navlače i još lakše svlače da bi ih zamenile druge. Gotovo u svim Donosovim prozama motiv maske kao nužnog surogata, pomagala u opštenju ljudi koji jedni drugima neće da se otvore, ima izuzetan značaj. On vizuelno kulminira u Bestidnoj noćnoj ptici kao glava Džina, a vrtoglavo varira u fantazmagoričnim prikazama nakaznog sveta Rinkonade.

Donoso je osam punih godina pisao Bestidnu noćnu pticu – od 1962 do 1969. Započeo je u Čileu, doživeo radeći na njoj najbolje godine velike decenije za hispanoamerički roman, učestvovao u rađanju »buma«, bio jedan od učesnika istorijskog Kongresa intelektualaca Univerziteta Konsepsion, kad je rođena svest o duhovnom jedinstvu kontinenta, potom otputovao u dobrovoljno izgnanstvo u Španiju. Knjigu je završio u Gaudijevoj Barseloni.

Bestidna noćna ptica može da se posmatra na dva različita načina: kao lucidna spisateljska verzija interpretacije čileanskog društva na prelazu vekova (vremenski gotovo podudarno sa evropskom sececijom!); i kao metafizički roman o svetu bez Boga, kao nihilistički traktat.




Hose Donoso (1924–1996), čileanski pisac, novinar i profesor. Jedan od najznačajnijih predstavnika hispanoameričkog književnog buma (boom latinoamericano).

Rođen je u Santjagu, u imućnoj porodici intelektualaca. Po završetku studija u rodnom gradu i na Prinstonu, radi kao profesor engleske književnosti na Katoličkom univerzitetu u Santjagu, a potom se zapošljava u časopisu Ercilla. Predavao je na univerzitetima Ajova, Prinston i Dartmut. Mnogo godina proveo je u samonametnutom egzilu u Meksiku, Sjedinjenim Državama i Španiji. Iako je šezdesetih godina iz ličnih razloga napustio svoju zemlju, posle 1973. izjavio je da je njegovo izgnanstvo bilo i oblik protesta protiv Pinočeove diktature. U Čile se vratio 1981. i tamo živeo do smrti.

Svoje stvaralaštvo započeo je kratkim pričama i pripovetkama objavljenim u zbirkama Veraneo y otros cuentos (1955) i El charleston (1960). U romanu Coronación (1957) obrađuje teme društvene dekadencije i raspada buržujskog sveta, koje će biti njegove opsesivne teme i u narednim romanima, Este domingo (1966) i El lugar sin límites (1967). Vrhunac Donosovog stvaralaštva i jedno od remek-dela hispanoameričke književnosti jeste roman El obsceno pájaro de la noche (Bestidna noćna ptica, 1970). O sopstvenom doprinosu prodoru hispanoameričke književnosti i njegovom međunarodnom uspehu pisao je u knjizi eseja Historia personal del boom (1972). Od ostalih dela izdvajaju se Tres novelitas burguesas (Tri buržujska romančića, 1973; „Dereta“, 2024), roman Casa de campo (1978), La misteriosa desaparición de la marquesita de Loria(1981), El jardín de al lado(1981), Cuatro para Delfina(1982), Donde van a morir los elefantes (1995), El Mocho (posthumno, 1997) i druga.

Dva puta je bio Gugenhajmov stipendista, a među brojnim priznanjima koja je dobio su i nagrada PEN/Fokner, Nagrada španske kritike, nagrade „Mondelo“ i „Rože Kajoa“, kao i najveća književna nagrada Čilea, Nacionalna nagrada za književnost.