ISBN: Ostalo
Jezik: Engleski
Godina izdanja: Ss
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

U središtu ovog romana je strastvena ljubav između Ketrin Ernšo i Hitklifa – ispričana sa takvim emotivnim intenzitetom da obična priča o jorkširskim močvarama dobija dubinu i jednostavnost drevne tragedije.

Ovo najprodavanije kritičko izdanje Nortona zasnovano je na prvom izdanju romana iz 1847. Za četvrto izdanje, urednik je spojio tekst iz 1847. sa nekoliko modernih izdanja i ispravio brojne varijante, uključujući slučajne. Tekst je praćen potpuno novim objašnjenjima.

Novo u četvrtom izdanju je dvanaest pisama Emili Bronte u vezi sa objavljivanjem izdanja Vuthering Heights iz 1847. godine, kao i evolucijom izdanja iz 1850. godine, izborom proze i poezije autora, četiri recenzije romana i izborom poezije od strane autor, četiri recenzije romana i pronicljiva i informativna hronologija kreativnog procesa koji stoji iza voljenog dela Edvarda Čitama.

Uključeno je pet glavnih kritičkih tumačenja Vuthering Heights, od kojih su tri nova u četvrtom izdanju. Stjuart Dejli razmatra značaj hronologije u romanu. J. Hilis Miler istražuje probleme žanra i kritičke reputacije Vuthering Heightsa. Sandra M. Gilbert ocenjuje ulogu viktorijanskog hrišćanstva u romanu, dok Marta Nusbaum prati romantizam romana. Konačno, Lin Haire-Sargeant istražuje ulogu Hitklifa u filmskim adaptacijama Vuthering Heights.




Emili Džejn Bronte (engl. Emily Jane Brontë; Tornton, 30. jul 1818 — Havort, 19. decembar 1848) bila je engleska književnica i pesnikinja. Najviše je poznata po delu Orkanski visovi, koji danas spada u klasike engleske književnosti.

Biografija
Emili je rođena u selu Tornton u Jokširu, Engleska, od oca Patrik Brontea i Marija Branvel. Ona je od ukupno šestoro deca bila peta, starija od Ane i mlađa od Šarlote. Godine 1820, porodica se preselila Havort, gde je Emilinin otac prihvatio mesto sveštenika. To mesto će znatno uticati na Šarlotino pisanje i imati odjeka u njenim delima.[1] U detinjstvu, posle smrti njihove majke, tri preostale sestre i njihov brat Branvel Bronte stvaraju imaginarnu zemlju (Angria, Gondal, Gaaldine), koje se pojavnjuju u pričama koje su tada pisale. Jako malo od Emilinog rada iz tog perioda je ostalo sačuvano danas, sve se većinom izgubilo osim sitnih pesama u kojima se govorilo o njihovom detinjstvu.

Godine 1838, Emili započinje rad kao guvernanta u školi „Akademija za dame gospođice Pačet“ (Miss Patchett`s Ladies Academy). Kasnije sa svojom sestrom Šarlotom konkuriše za rad u privatnoj školi u Briselu. Obe su kasnije otvorile sopstvene škole u svojoj kući, ali nažalost nisu imale učenika.

Kasnije Emili, i sestre Šarlota i En, udružuju snage objavljujući zbirku pesama 1846. Da bi izbegle predrasude prema ženskim autorima sestre Bronte koriste druga imena zadržavajući samo početna slova svojih sopstvenih imena. Šarlota (Charlotte) postaje Kurer Bel (Currer Bell), En (Anne) postaje Ekton Bel (Acton Bell), a Emili (Emily) postaje Elis Bel (Ellis Bell).

Godine 1847 objavljuje svoj jedini roman, Orkanski visovi, kao drugu u kompletu od tri knjige koju su zajedno izdale sestre (treća knjiga je Agnes Grej koju je napisala En). Kada su Orkanski visovi prvi put izašli kritika je bila veoma mešovita. Neki su je hvalili, a neki su je ružili. Uprkos tome knjiga je postala i ostala veliki klasik. Godine 1850, Šarlota opet objavljuje Orkanske visove ali ovog puta kao zasebnu knjigu i pod Emilinim pravim imenom.

Kao i svoje sestre, Emilino zdravlje je bilo poljuljano oštrim tempom i životom što u školi tako i u kući. Umrla je 19. decembra 1848. od Tuberkuloze, odmah posle sahrane svoga brata u Septembru iste godine. Sahranjena je ispred crkve „St. Michael“ i pokopana sa svojom omiljenom punjenom životinjom, majmunom po imenu Dejv, ali je kasnije otkopan i igračka majmuna je sada izložena u Bronte muzeju u Harvortu.[2]

Orkanski visovi
Orkanske visove Emili Bronte je prvi put objavio u Londonu 1847. godine Tomas Kotli Njubi, pojavivši se kao prva dva toma trotomnog kompleta koji je uključivao Agnes Grej En Bronte. Autori su štampani kao Elis i Ekton Bel; Emilino pravo ime pojavilo se tek 1850. godine, kada je odštampano na naslovnoj strani uređenog komercijalnog izdanja.[3] Inovativna struktura romana donekle je zbunila kritičare.

Nasilje i strast Orkanskih visova naveli su viktorijansku javnost i mnoge rane recenzente da pomisle da je to napisao čovek.[4] Prema Džulijet Gardiner, „živa seksualna strast i moć njenog jezika i slika impresionirali su, zbunili i zgrozili recenzente.[5] Književni kritičar Thomas Joudrei dalje kontekstualizuje ovu reakciju: „Očekujući da će nakon Jane Eire Šarlote Bronte biti uvučena u ozbiljan Bildungsroman, bili su šokirani i zbunjeni pričom o nekontrolisanim primarnim strastima, prepunom divljačke okrutnosti otvoreno varvarstvo“.[6] Iako je roman dobio različite kritike kada je prvi put izašao i često je bio osuđivan zbog prikaza amoralne strasti, knjiga je kasnije postala engleski književni klasik.[7] Emili Bronte nikada nije znala koliku je slavu postigla svojim jedinim romanom, pošto je umrla godinu dana nakon njegovog objavljivanja, u 30. godini.

Iako pismo njenog izdavača ukazuje da je Emili počela da piše drugi roman, rukopis nikada nije pronađen. Možda su Emili ili član njene porodice na kraju uništili rukopis, ako je postojao, kada ju je bolest sprečila da ga dovrši. Takođe je sugerisano da je, iako manje verovatno, pismo moglo biti namenjeno En Bronte, koja je već pisala Stanarka napuštenog zamkaa, njen drugi roman.[8]

Smrt
Emilino zdravlje je verovatno oslabljeno zbog teške lokalne klime i nehigijenskih uslova u kući,[9] gde je voda bila kontaminirana oticanjem sa crkvenog groblja. Branvel je umro iznenada, u nedelju, 24. septembra 1848. Na njegovoj sahrani, nedelju dana kasnije, Emili se jako prehladila i prehlada je brzo prerasla u upalu pluća i dovela do tuberkuloze.[10] Iako se njeno stanje stalno pogoršavalo, odbila je medicinsku pomoć i sve ponuđene lekove, rekavši da u blizini neće imati „doktora za trovanje“.[11] Ujutro 19. decembra 1848. Šarlot je, u strahu za svoju sestru, napisala:

Ona iz dana u dan postaje sve slabija. Mišljenje lekara je bilo previše nejasno da bi bilo od koristi – poslao je neke lekove koje ona nije htela da uzme. Ovako mračne trenutke nikada nisam upoznao – molim se za Božju podršku svima nama.[12]

U podne je Emili bilo gore; mogla je samo da šapuće. Poslednje reči je rekla Šarlot: „Ako ćeš poslati po doktora, odmah ću ga videti“,[13] ali je bilo prekasno. Umrla je istog dana oko dva popodne. Prema Meri Robinson, ranom Emilinom biografu, to se dogodilo dok je ona sedela na sofi.[14] Međutim, Šarlotino pismo Vilijamu Smitu Vilijamsu u kojem pominje Emilinog psa, Čuvara, koji leži pored njenog kreveta na samrti, čini ovu izjavu malo verovatnom.[15]

Prošlo je manje od tri meseca nakon Branvelove smrti, što je navelo Martu Braun, kućnu pomoćnicu, da izjavi da je „gospođica Emili umrla od slomljenog srca zbog ljubavi prema svom bratu“[16] Emili je bila toliko mršava da je njen kovčeg bio samo 16 inča (40 centimetara) širok. Stolar je rekao da nikada nije napravio uži za odraslu osobu.[17] Njeni ostaci su sahranjeni u porodičnom trezoru u crkvi Svetog Mihaila i svih anđela u Havortu.

Ličnost i karakter
Usamljena i povučena priroda Emili Bronte učinila je od nje misterioznu figuru i izazov za procenu biografa.[18][19] Osim Elen Nusej i Luiz de Basoimpir, Emiline koleginice u Briselu, izgleda da nije stekla prijatelje van svoje porodice. Njena najbliža prijateljica bila je njena sestra Anne. Zajedno su delili svoj svet mašte, Gondal, i, prema rečima Elen Nasi, u detinjstvu su bili „kao blizanci“, „nerazdvojni saputnici“ i „u najbliskijoj simpatiji koja nikada nije prekidala“.[20][21] Godine 1845. En je povela Emili da poseti neka od mesta koja je upoznala i zavolela za pet godina koje je provela kao guvernanta. Plan da posete Skarborou je propao i umesto toga sestre su otišle u Jork gde je En pokazala Emili Jork Minster . Tokom putovanja sestre su glumile neke od svojih likova Gondala.[22]

Šarlot Bronte ostaje primarni izvor informacija o Emili, iako je kao stariju sestru, koja je o njoj javno pisala tek ubrzo nakon njene smrti, neki naučnici smatraju da nije neutralan svedok. Stivi Dejvis tvrdi da ju je Emili očigledno šokirala, do te mere da je možda čak posumnjala u zdrav razum svoje sestre. Nakon Emiline smrti, Šarlot je ponovo napisala svoj lik, istoriju, pa čak i pesme po prihvatljivijem (za nju i buržoasku čitalačku publiku) modelu.[23] Biograf Kler O`Kalahan sugeriše da je putanja Bronteovog nasleđa značajno izmenjena biografijom Šarlote koju je napisala Elizabet Gaskel, ne samo zbog toga što Gaskel nije posetio Havort sve do Emiline smrti, već i zbog toga što Gaskel priznaje da ne voli ono što je znala o Emili u svojoj biografiji Šarlot.[24] Kao što su O`Kalahan i drugi primetili, Šarlot je bila Gaskelov primarni izvor informacija o Emilinom životu i možda je preuveličala ili izmislila Emilinu slabost i stidljivost da bi se stavila u ulogu majčine spasiteljice.[25][26]

Šarlot je predstavila Emili kao nekoga čija je prirodna ljubav prema lepotama prirode postala pomalo preuveličana zbog njene stidljive prirode, prikazujući je kao previše naklonjenu jorkširskim močvarama i nostalgiju za domom kad god je bila odsutna. [27] Prema Lukasti Miler, u svojoj analizi biografija Bronte, „Šarlot je preuzela ulogu Emilinog prvog mitografa“.[28] U predgovoru za drugo izdanje Orkanski visovi, 1850. godine, Šarlot je napisala:

Raspoloženje moje sestre nije prirodno bilo društveno; okolnosti su pogodovale i podstakle njenu sklonost ka povlačenju; osim da bi išla u crkvu ili prošetala brdima, retko je prelazila prag kuće. Iako je njeno osećanje prema ljudima u okolini bilo dobronamerno, odnose sa njima nikada nije tražila; niti, uz vrlo malo izuzetaka, ikada doživeo. A ipak ih je poznavala: znala je njihove puteve, njihov jezik, njihove porodične istorije; mogla je da čuje o njima sa interesovanjem, i da priča o njima sa detaljima, minutažom, slikovito i tačno; ali SA njima je retko razmenila reč.[29]

O Emilinoj nedruštvenosti i izuzetno stidljivoj prirodi kasnije su mnogo puta pisali drugi autori.[30][31][32] Prema Normi Krendal, njen „topao, ljudski aspekt“ se „obično otkrivao samo u njenoj ljubavi prema prirodi i životinjama“.[33] U sličnom opisu, Književne vesti (1883) navode: „[Emili] je volela svečane barake, volela je sva divlja, slobodna stvorenja i stvari“,[34] a kritičari potvrđuju da se njena ljubav prema močvarama manifestuje u Wuthering Heights.[35] Tokom godina, Emilina ljubav prema prirodi bila je tema mnogih anegdota. Novine od 31. decembra 1899. daju narodni izveštaj da je „sa pticom i zverom [Emili] imala najintimnije odnose, a iz svojih šetnji često je dolazila sa mladuncem ili mladim zecem u ruci, tiho razgovarajući sa njim, sasvim sigurno, takođe, da je razumeo“.[36] Elizabet Gaskel, u svojoj biografiji Šarlot, ispričala je priču o tome kako je Emili kaznila svog kućnog ljubimca čuvara psa zato što je ležao „na delikatnom belom platnu“ koji je prekrivao jedan od kreveta u Parsonagu. Prema rečima Gaskela, udarala ga je pesnicama dok nije bio „polu-slep” sa „nabučenim” očima. Ova priča je apokrifna,[37] i protivreči se sledećem prikazu Emilinog i Čuvarovog odnosa:

Jadni stari Čuvar, Emilin verni prijatelj i obožavalac, kao da ju je razumeo kao ljudsko biće. Jedne večeri, kada su četvorica prijatelja sedeli blizu vatre u dnevnoj sobi, Čuvar se naterao da stane između Šarlote i Emili i došao se u Emilino krilo; smatrajući da je prostor suviše ograničen za njegovu udobnost, pritisnuo se napred na kolena gosta, čineći se prilično udobno. Emilino srce je osvojila nepokolebljiva izdržljivost posetioca, malo je slutila da je ona sama, budući da je u bliskom kontaktu, inspirativni razlog da se pokori Čuvarevoj želji. Ponekad bi Emili uživala u pokazivanju Čuvara — naterala ga da izbezumi u akciji i da riče lavljim glasom. Bila je to zastrašujuća izložba u zidovima obične dnevne sobe. Čuvar je bio svečano ožalošćen na Emilinoj sahrani i nikada nije povratio svoju vedrinu.[38]

U Queens of Literature of the Victorian Era (1886), Eva Houp sažima Emilin lik kao „neobičnu mešavinu plašljivosti i spartanske hrabrosti“, i dodaje: „Bila je bolno stidljiva, ali je fizički bila hrabra do iznenađujućeg stepena. Volela je malo ljudi, ali njih nekoliko sa strašću samopožrtvovane nežnosti i privrženosti.Prema tuđim promašajima bila je puna razumevanja i praštanja, ali je nad sobom držala stalnu i najstrožiju stražu, nikada ne dozvoljavajući sebi da odstupi za jedan trenutak od onoga što je smatrala svojom dužnošću“.[39]

Emili Bronte je često bila okarakterisana kao pobožna, ali pomalo neortodoksna hrišćanka, jeretik i vizionarski „mistik bara“.[40]

Nasleđe
U engleskoj kljiževnosti Emili Bronte predstavlja usamljenu pojavu u prikazivanju elementarnih ljudskih strasti i svega onoga što podleže vremenu i prolaznosti. Ako treba preciznije odrediti mesto i značaj Emili Bronte u istoriji engleske književnosti, onda najbliže istini izgleda kritička ocena F. R. Livisa, koji smatra da je Emili neka vrsta samoniklog genija, a prema čemu je jedinstvena.[41]

Engleska folk grupa The Unthanks objavila je Lines, trilogiju kratkih albuma, koja uključuje postavke Bronteovih pesama uz muziku i snimljena je u domu paroha Bronteovih, koristeći njihov sopstveni klavir iz doba Regenci, na kojem je svirao Adrijan Makali.[42]

U filmu iz 2019. How to Build a Girl, Emili i Šarlot Bronte su među istorijskim ličnostima u Johaninom zidnom kolažu.[43]

U maju 2021. godine, sadržaj biblioteke Honresfild, zbirke retkih knjiga i rukopisa koju su prvi sastavili vlasnici Ročdejl mlina Alfred i Vilijam Lo, ponovo se pojavio nakon što je bio van dometa javnosti skoro ceo vek. U kolekciji su bile rukom pisane pesme Emili Bronte, kao i porodično izdanje Bevikove „Istorije britanskih ptica“. Kolekcija je trebalo da bude prodata na aukciji u Sotbiju i procenjeno je da će biti prodata za 1 funtu miliona.[44][45]

Film Devotion 1946. bio je veoma fikcionalizovan prikaz života sestara Bronte.[46][47]

U filmu Emili iz 2022. godine, koji je napisala i režirala Frensis O`Konor, Ema Meki igra Emili pre objavljivanja Wuthering Heights. Film meša poznate biografske detalje sa zamišljenim situacijama i odnosima.

Norveški kompozitor Ola Đeilo je uz SATB hor, gudački orkestar i klavir postavio na muziku odabrane pesme Emili Bronte, delo koje je naručilo i premijerno izvelo Horsko društvo San Franciska na seriji koncerata u Oklandu i San Francisku.