ISBN: Ostalo
Godina izdanja: Db
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!


Red i pustolovina Gijom Apoliner
Tvrdi povez sa zaštitnim omotom
Izdavač BIGZ, Beograd 1974 god.
Biblioteka Vrhovi
352 str. ( 20.5 x 12.5 cm. )
izbor, prevod, predgovor i komentari Nikola BERTOLINO, Hronologija, Bibliografija, Ilustracije, Ćirilica, Šiven povez



Vilhelm Apolinaris de Kostrovicki, poznatiji pod pseudonimom Gijom Apoliner (fr. Guillaume Apollinaire; Rim, 26. avgust 1880 — Pariz, 9. novembar 1918), bio je francusko-italijanski pisac i dramaturg, poljskog porekla.[1]

Apoliner se smatra jednim od najistaknutijih pesnika ranog 20. veka, kao i jednim od najstrastvenijih branilaca kubizma i praocem nadrealizma. Pripisuje mu se da je 1911. skovao termin „kubizam“[2] da bi opisao umetnički pokret u nastajanju, termin orfizam 1912. i termin „nadrealizam“ 1917. da bi opisao radove Erika Satija. Pisao je pesme bez interpunkcije pokušavajući da bude odlučno moderan po formi i po temi.[3] Apoliner je napisao jedno od najranijih nadrealističkih književnih dela, dramu The Breasts of Tiresias (1917), koja je postala osnova za operu Fransisa Pulanka iz 1947. Les mamelles de Tirésias.

Biografija

Apolinerov nadgrobni spomenik na pariskom groblju Père Lachaise
Apoliner je rođen u Rimu. O ocu se zna samo da je bio italijansko-švajcarski diplomata. Više se ne zna jer ga je on napustio odmah nakon rođenja. Majka mu je bila poljska grofica i avanturistkinja Agnes de Kostrovicki. Kao dete, često ga je vodila u Belgiju, Italiju i Monako. Ova kulturna raznolikost uticala je na pesnika čiji je rad uticao na tok 20. veka i početak skoro svakog trenda.

Išao je u najbolje škole na Azurnoj obali i na drugim mestima. Nakon završetka školovanja uputio se u Pariz, gde je postao ugledni član zajednice boema na Monparnasu. Postao je vrlo popularan i među njegovim prijateljima i saradnicima u ovom periodu kao što su: Pablo Pikaso, Mari Lorensen, Gertruda Stajn, Mark Šagal, Marsel Dišan, Erik Sati, Žan Kokto, Andre Breton, Andre Lot, i drugi. Mari Lorensen mu je bila i ljubavnica, a često ju je nazivao i svojom muzom.

Krajem 1909. ili početkom 1910. Metzinger je naslikao kubistički portret Apolinera. U svom Vie anecdotique, 16. oktobra 1911, pesnik je ponosno napisao: „Čast mi je da budem prvi model kubističkog slikara, Žana Metzingera, za portret izložen u Salonu nezavisnosti (Salon des Indépendants)“. Po Apolineru, to nije bio samo prvi kubistički portret, već i prvi veliki portret pesnika javno izložen.[4]

Dana 7. septembra 1911. godine policija ga je uhapsila zbog sumnje da je učestvovao u krađi Mona Lize, ali je pušten nedelju dana kasnije.

Borio se i u Prvom svetskom ratu, a 1916. godine zadobio je tešku povredu glave, nakon koje se nikad u potpunosti nije oporavio.[5] Za vreme oporavka napisao je svoju dramu „Sisa Tiresijina“. Tokom ovog perioda skovao je i reč nadrealizam u programu napomena za mjuzikl „Parada“ Žana Koktoa i Erika Satija. Napisao je:

Autori mjuzikla su postigli jedinstvo slike i plesa, između plastičnih umetnosti i mimike, postavljajući osnovu za novu umetnost koja tek treba da stigne. Ovo novo jedinstvo u mjuziklu Parada je neka vrsta nadrealizma, koje smatram početnom tačkom za nastajanje novih umetničkih manifestacija. U vazduhu se osjeća nova duhovna inspiracija koja će bez sumnje privući najbistrije glave umetnosti našega doba. Možemo očekivati korenite promene u umetnosti vođene duhom univerzalnosti. Jednostavno, prirodno je da umetnost napreduje istim korakom kao i nauka i industrija.

On je takođe objavio i umetnički manifest, L`Esprit nouveau et les poètes. Apolinerov status književnog kritičara je najpoznatiji i najuticajniji u svom priznanju Markiza de Sada, čiji radovi su dugo bili nejasni, ali u to vreme postaju popularni pod uticajem dadaističkih i nadrealističkih dešavanja u Monparnasu početkom 20. veka, kao „najslobodnijeg duha koji je ikad postojao“.

Pisao je pesme i prozu. Najpoznatiji je kao pesnik (zbirke „Alkohol“[1]i posthumno objavljeni „Kaligrami“ gde tekst pravi sliku onog što je tema pesme), a takođe i kao autor erotskih romana „Jedanaest hiljada buzdovana“ (Les onzes milles verges), u kojem se nekoliko puta pojavljuju Srbi (oba pola) kao sporedni karakteri sa kojima junak ima seks, i „Iskustva mladog Don Žuana“. Prvom do smrti nije hteo da prizna autorstvo.

Voleo je da se elegantno oblači.

Umro je dva dana pre kraja Prvog svetskog rata, sa 38 godina, u svom pariskom stanu, od napada španske groznice.

Naslednici su mu Dejvid Herbert Lorens i Henri Miler.

Dela
Godine 1900, napisao je svoj prvi roman Mirely, ou le petit trou pas cher (pornografski), koji je na kraju izgubljen.[6] Apolinerova prva zbirka poezije bila je L`enchanteur pourrissant (1909), ali je Alcools (1913) uspostavio njegovu reputaciju. Pesme, delimično pod uticajem simbolista, suprotstavljaju staro i novo, kombinujući tradicionalne pesničke forme sa modernim slikama. Godine 1913, Apoliner je objavio esej Les Peintres Cubistes, Méditations Esthétiques o kubističkim slikarima, pokretu koji je pomogao da se definiše. Takođe je skovao termin orfizam da bi opisao sklonost ka apsolutnoj apstrakciji u slikama Roberta Delona i drugih.

Godine 1907, Apoliner je objavio poznati erotski roman Jedanaest hiljada buzdovana (Les Onze Mille Verges).[7][8] Zvanično zabranjen u Francuskoj do 1970. godine, razna štampana izdanja su kružila mnogo godina. Apoliner nikada nije javno priznao autorstvo romana. Još jedan erotski roman koji mu se pripisuje bio je Podvizi mladog Don Huana (Les exploits d`un jeune Don Juan), u kojem 15-godišnji junak ima troje dece sa raznim članovima svoje pratnje, uključujući i svoju tetku.[9][10] Apolinerov poklon Pikasu originalnog rukopisa iz 1907. bio je jedan od umetnikovih najcenjenijih poseda.[11] Po knjizi je snimljen film 1987.