ISBN: Ostalo
Godina izdanja: Ms
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta!

Milioni kopija Sto godina samoće na svim jezicima i Nobelova nagrada za knjiżevnost krunisali su rad koji se probio prenoseći se s usta na usta – i kako voli da każe pisac – najopipljiviji su dokaz da avantura fenomenalne porodice Buendija-Iguaran, sa njihovim čudima, fantazijama, opsesijama, tragedijama, incestima, preljubama, pobunama, otkrićima i uverenjima, predstavlja, u isto vreme, mit i istoriju, tragediju i svetsku ljubav.

„Mnogo godina kasnije, pred strojem za streljanje, pukovnik Aurelijano Buendija morao je da se seti onog dalekog popodneva kada ga je otac poveo da upozna led.“

Ovim rečima počinje jedan roman već legendaran u analima svetske knjiżevnosti, jedna od najzanimljivijih knjiżevnih avantura našeg veka.

Gabrijel Hose de la Konkordija Garsija Markes (šp. Gabriel José de la Concordia García Márquez О овој звучној датотеци audio (помоћ·инфо); 6. mart 1927 — 17. april 2014 )[1][2] bio je kolumbijski pisac, novinar, izdavač i politički aktivista.

Rodio se u gradu Arakataka, u oblasti Magdalena. Uglavnom je živeo u Meksiku i Evropi. Najveći deo svog vremena provodio je u gradu Meksiko Siti.

Garsija Markes se smatra najpoznatijim piscem magičnog realizma, žanra u kome se prepliću mitovi i magija sa realnošću svakodnevne egzistencije. Najviše je doprineo tome da latinoamerička literatura dođe u centar pažnje svetske kulturne javnosti šezdesetih godina 20. veka. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1982. godine.

Njegovo najpoznatije delo, Sto godina samoće, prodato je u više od 30 miliona primeraka. U njemu je opisan život izolovanog južnoameričkog sela gde su neobični događaji predstavljeni kao sasvim obični.



Garsija Markes je bio tiho i stidljivo dete, opčinjeno pričama svog dede. Sve klice budućih dela nikle su u kući u kojoj je živeo, u pričama o građanskom ratu, masakru, dolascima i odlascima tetki i nezakonitoj kćeri dede. Deda mu je umro kad je imao 8 godina, a kada mu je baka oslepela otišao je da živi sa roditeljima u Sukre. Imao je reputaciju stidljivog momka koji je pisao smešne pesme. Godine 1940. dobio je stipendiju za nadarenu decu koju su dodeljivali jezuiti. Maturirao je 1946. i po želji roditelja upisao je Nacionalni univerzitet prava u Bogoti. U ovom periodu upoznao je svoju buduću ženu, tada 13-godišnju devojčicu. Garsija Markes se nije interesovao za svoje studije. Dobio je kopiju Kafkine knjige Metamorfoza koja je ostavila dubok utisak na njega jer je shvatio da književnost ne mora da prati strogu naraciju i radnju.[3] Tada počinje da piše, i njegovu prvu priču objavljuju liberalne novine. Na njega su veliki uticaj izvršili i Sofokle i Fokner, koji ga je zadivio sposobnošću da preobrati detinjstvo u mitsku prošlost, izmišljajući grad u kome će se radnja dešavati. Od Sofokla je preuzeo temu zloupotrebe moći.

Inspiraciju za delo `Sto godina samoće` dobio je kada se vratio u babinu kuću u Arakataki. `Ukleta` kuća vratila je uspomene, a ceo grad je izgledao kao mrtav i zaleđen u vremenu. Ranije je skicirao priču o svom iskustvu u kući, stoga je roman trebalo da se zove `Kuća`. Nažalost, godine 1952. priču je odbio prvi potencijalni izdavač. Godine 1955, dok je Garsija Markes bio u istočnoj Evropi, njegovi prijatelji su bez njegovog znanja odneli rukopis drugom izdavaču. Ovaj put, rukopis je objavljen. U Evropi je radio kao novinar za različite listove, a 1958, inspirisan revolucijom na Kubi, započeo je prijateljstvo sa Fidelom Kastrom. U januaru 1965. Garsija Markes i njegova porodica su se vozili na odmor u Akapulko kad ga je obuzela inspiracija: našao je svoj glas. Prvi put u dvadeset godina kao da je udarac groma potpuno osvetlio njegov Makondo.

Nakon godinu dana rada Garsija Markes je poslao prva tri poglavlja Karlosu Fuentesu. Bližeći se završetku dela, smeštao je sebe, svoju ženu i prijatelje u roman, i na poslednjoj strani otkrio je ime svog romana, `Sto godina samoće`. Objavio je roman u junu 1967. Tokom prve sedmice svih 8000 primeraka je bilo prodato. Delo je prevođeno na desetine jezika i osvojilo je četiri međunarodne nagrade. Posle objavljivanja Sto godina samoće, oktobra 1967. odlazi u Barselonu, gde upoznaje mnogobrojne pisce i izdavače, i samo posle godinu dana odlučuje da prestane da daje intervjue, jer je u Barselonu prvobitno došao zato što ga niko ne poznaje. Tih godina ojačava veze sa Pablom Nerudom, koga je upoznao 1958. Godine 1971. dolazi u Pariz da ga poseti i na izlasku iz aviona saznaje da je Neruda dobitnik Nobelove nagrade za književnost, ali da je izjavio novinarima da je nagradu zaslužio Garsija Markes.[4]

Obrazovanje
Pohađao je osnovnu školu u Arakataki, gde je živeo sa babom i dedom. Nakon dedine smrti, roditelji ga šalju u Barankilju da nastavi školovanje na koledžu San Hose. Sa deset godina piše svoje prve stihove. Godine 1940. dobija stipendiju i odlazi u Sipakiru, grad blizu Bogote. U to vreme se dosta posvećuje čitanju. Godine 1947. vraća se u Bogotu i upisuje Pravni fakultet. Iste godine izlazi i njegova prva objavljena pripovetka „Treće prepuštanje sudbini“. U dvadesetoj godini napušta Bogotu i seli se u Kartahenu, gde nastavlja studije prava. U Karteheni je započeo bavljenje novinarstvom. Nakon dve godine studiranja i bavljenja novinarstvom, dobija priliku da ode u Barankilju, što i čini 1950. godine.[5]

Novinarstvo

Novine u kojima Markes objavljuje svoje prve pripovetke
U sedamnaestoj godini živi u Barankilji, gde počinje da se bavi novinarstvom i aktivno učestvuje u radu književne grupe Pećina. Ovoj grupi pripadaju i druge značajne ličnosti iz kolumbijskog kulturnog života, a među njima i romansijer Alvaro Sepeda Samudio i slikar, Alehandro Obregon. Garsija Markes nastavlja da piše za dnevne novine Heraldo, a zatim prelazi u redakciju lista Espektador u Bogoti. U ovim novinama objavljuje svoje pripovetke Treće odricanje i Odmor u utorak, koje je kasnije zajedno sa drugim, rasutim po novinama i časopisima, sakupio i objavio pod naslovom Sahrana Velike Mame. Godine 1954. odlazi u Rim da izveštava o iščekivanoj smrti pape Pija XII. Godinu dana kasnije odlazi u Pariz kao dopisnik Espektadora. U Bogotu se vraća 1956, da bi odmah zatim otišao u Venecuelu, u Karakas, gde takođe radi kao novinar. On je novi urednik časopisa Momenat. Takođe je radio u časopisu Grafička Venecuela i Elita, koji nisu listovi većeg ugleda. Posle pobede kubanske revolucije, Garsija Markes stupa u vezu sa novinskom kućom Prensa latina i postaje njen dopisnik iz Bogote. Nešto kasnije, kao dopisnik ove kubanske agencije, prisustvuje i skupu Generalne skupštine Organizacije ujedinjenih nacija. U to doba je i član redakcije časopisa Aksion liberal, u kome štampa polemički članak `Kolumbijska književnost: prevara nacije`. Nakon toga se seli u Meksiko, gde se bavi novinarstvom i kinematografijom.[6]

Zanimljivosti
Kao dete, bio je pod snažnim uticajem praznoverja svoje bake.
Garsija Markes je svoju buduću suprugu upoznao kada je ona imala samo trinaest godina. Mersedes (šp. Mercedes) mu je obećala da će mu ostati verna i da će ga čekati. Venčali su se četrnaest godina kasnije.
U svojoj mladosti bio je poznat kao stidljiv momak koji piše smešne pesme.[3]
Roman Sto godina samoće je posledica neočekivanog nadahnuća koje je jednom prilikom obuzelo Garsiju Markesa na putu za Akapulko, kada je, kako sam kaže, već imao celo prvo poglavlje u glavi. U sobi je proveo 18 meseci dok nije u potpunosti završio roman.
„Godine 1961. došao sam u Meksiko sa dvadeset dolara u džepu, ženom, sinom, i fiks idejom - da se bavim filmom.“ [7]
„Kao novinar nikada nisam radio intervju. Radio sam izveštaje, ali nikad intervju sa pitanjima i odgovorima.“ [8]
Pablo Neruda je za Sto godina samoće izjavio da je Don Kihot našeg vremena. [9]
Čileanski pesnik Pablo Neruda i kolumbijski romanopisac Gabrijel Garsija Markes su najtraženiji pisci na španskom jeziku na Internetu, nadmašivši Migela de Servantesa.[10]
Dela

Gabrijel Garsija Markes
Oči plavog psa (šp. Ojos de perro azul) - 1950.
Pukovniku nema ko da piše (šp. El coronel no tiene quien le escriba) - 1961.
Sahrana Velike Mame (šp. Los funerales de la Mamá Grande) - 1962.
Zao čas (šp. La mala hora) - 1962.
Sto godina samoće (šp. Cien años de soledad) - 1967.
Neverovatna i tužna priča o čednoj Erendiri i njenoj bezdušnoj babi (šp. La increíble y triste historia de la cándida Eréndira y de su abuela desalmada) - 1972.
Patrijarhova jesen (šp. El otoño del patriarca) - 1975.
Hronika najavljene smrti (šp. Crónica de una muerte anunciada) - 1981.
Ljubav u doba kolere (šp. El amor en los tiempos del cólera) - 1985.
Pustolovina Migela Litina (šp. La Aventura de Miguel Littín Clandestino en Chile) - 1986.
Dvanaest hodočašća (šp. Doce cuentos peregrinos) - 1992.
O ljubavi i drugim demonima (šp. Del amor y otros demonios) - 1994.
Vest o jednoj otmici (šp. Noticia de un secuestro) - 1996.
Sećanja na moje tužne kurve (šp. Memoria de mis putas tristes) - 2004.
Filmografija
Carrete de película ya procesada 000.jpg
U ovom selu nema lopova (šp. En éste pueblo no hay ladrones) - 1965.[11][12]
Vreme za umreti (šp. Tiempo de morir) - 1966. (Markes potpisan kao scenarista)
Opasna igra (šp. Juego peligroso) - 1967. (Markes potpisan kao scenarista)
Patsi, ljubavi moja (šp. Patsy mi amor) - 1969.
Predznak (šp. Presagio) - 1975. (Markes potpisan kao scenarista)
Montijelova udovica (šp. La Viuda de Montiel) - 1979.
Najdraža Marija (šp. María de mi corazón) - 1979.
Godina kuge (šp. El año de la peste) - 1979. (Markes potpisan kao scenarista)
Erendira (šp. Eréndira) - 1983.
Vreme za umreti (šp. Tiempo de morir) - 1986. (Markes potpisan kao scenarista)
Hronika najavljenje smrti (šp. Crónica de una muerte anunciada) - 1987.
Veoma star čovek sa ogromnim krilima (šp. Un señor muy viejo con unas alas enormes) - 1988.
Čudo u Rimu (šp. Milagro en Roma) - 1988. (Markes potpisan kao scenarista)
Basna o prelepoj čuvarici golubova (šp. Fábula de la bella palomera) - 1988. (Garsija Markes potpisan kao scenarista)
Pisma iz parka (šp. Cartas del parque) - 1989. (Markes potpisan kao scenarista)
Edip gradonačelnik (šp. Edipo alcalde) - 1996.
Pukovniku nema ko da piše (šp. El coronel no tiene quien le escriba) - 1999.
Nevidljiva deca (šp. Los niños invisibles) - 2001. (Markes potpisan kao scenarista)
Ljubav u doba kolere (šp. El amor en los tiempos del cólera) - 2007.
O ljubavi i drugim demonima (šp. De amor y otros demonios) - 2009.
Sećanja na moje tužne kurve (šp. Memorias de mis putas tristes) - 2011.