ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 426 / Ms
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta!

Omaž izgubljenim prijateljima

Roman Mome Kapora koji je doživeo najveći broj izdanja.

„Ovo nije samo jedna od najboljih knjiga Mome Kapora, ovo je istovremeno i knjiga herbarijum (...da li je uopšte moguća knjiga herbarijum, u kojoj bi čovek presovao neke dane i neka lica, poput lepih jesenjih listova opalih sa drveta?) – neka vrsta sentimentalnog dnevnika čitave jedne generacije, kojoj je pripadao i moj otac. Foliranti govore o njihovim ljubavima, očekivanjima, kafanama u kojima su sedeli, knjigama koje su čitali, slikarima koje su voleli, filmovima koje su gledali, gradovima u koje su želeli da odu...
Zato su ove stranice dragocene za sve one koji žele da saznaju nešto više o pravom početku književnog puta Mome Kapora i da otkriju šta je na njega uticalo dok se formirao kao umetnik.“
Iz predgovora Ane Kapor

Ova nostalgična priča o ljubavi i prijateljstvu vraća nas u vreme kasnih pedesetih, kada je autor bio sasvim mlad. Tridesetsedmogodišnji Momo Kapor seća se sebe sa devetnaest godina, tadašnjeg Beograda, kao i svih onih ljudi koji su mu tada, na neki način, bili važni. Ova knjiga je pismo upućena njima, ali je u isto vreme i upečatljiv dnevnik jednog davno iščezlog vremena.


Biografija
Rođen je u Sarajevu 1937. godine od majke Bojane Kapor (devojačko Velimirović) i oca Gojka Kapora, njegov stric je bio Čedo Kapor. Otac Gojko Kapor je radio kao finansijski stručnjak u Sarajevu, gde je sreo svoju buduću suprugu. Zarobljen na početku rata kao rezervni oficir kraljeve vojske, odveden je u Nirnberg, gde je proveo pune četiri godine. 13. aprila 1941. za vreme bombardovanja Sarajeva pala je bomba na staru tursku kuću u kojoj su se sklonili Momova majka Bojana, Kaporova baka i mali Momo. Svi su poginili osim Moma, koga je majka zaštitila legavši preko njega. O majci je Kapor znao vrlo malo, zato što se o njoj retko govorilo u porodici, verovatno zbog želje najbližih da dete zaštite, ne obnavljajući mu sećanje na preživljeni užas i ne produbljujući dodatnu traumu koju je nosio u sebi. Ratne godine Momo provodi u Sarajevu kod bakine sestre Janje Baroš, a otac ga godinu dana po završetku rata dovodi u Beograd.

Po maturiranju Kapor se odlučuje za studije slikarstva. Diplomirao je slikarstvo 1961. godine na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića sa prosečnom ocenom 9,9.[1] U vreme diplomiranja na Akademiji upoznaje gimnazijalku Anu Pjerotić, kasnije studentkinju psihologije. Momo i Ana su se venčali 1964. i iz ovog braka rodile su se kćerke Ana Kapor (1964) i Jelena Kapor (1968). O tom vremenu Ana Pjerotić kaže: „Pisao je lako, sa radošću. Svoje prve tekstove napisao je na pisaćoj mašini Adler koju sam mu poklonila za rođendan, i na kojoj sam, kasnije, prekucala većinu njegovih tekstova. Imao je potrebu da priča o onome što piše. Nas tri smo bile njegova prva publika. To su bile njegove prve književne večeri“.

Veliku popularnost kod publike Momo Kapor stiče kroz tekstove Beleške jedne Ane, koje izlaze u časopisu „Bazar“. Godine 1972. Beleške jedne Ane izlaze i kao knjiga, u izdanju „Oekonomika Beograd, Beogradsko izdavačko-grafički zavod“. Kapora kao pisca otkrio je Zlatko Crnković, urednik poznate zagrebačke biblioteke „Hit“. Tako su u izdanju „Znanje Zagreb“ (biblioteka Hit) izašli bestseleri: I druge priče (1973), Foliranti (1974), Beleške jedne Ane (1975), Provincijalac (1976), Ada (1977), Zoe (1978), Od sedam do tri (1980), Una (1981). Kapor postaje jedan od zaštitnih znakova ove edicije. Pored velikog broja naslova, romana i zbirki priča, autor je i velikog broja dokumentarnih filmova i televizijskih emisija, a po njegovim scenarijima snimljeno je nekoliko dugometražnih filmova (Bademi s onu stranu smrti, Banket, Valter brani Sarajevo, Džoli džokej, Kraj vikenda). Romani Una i Knjiga žalbi doživeli su ekranizaciju. Godine 1982. izlazi knjiga Onda, a zatim slede Sentimentalno vaspitanje (1983), Knjiga žalbi (1984), 011 (1988). Godine 1988. Momo Kapor se razvodi od Ane Pjerotić i iste godine se venčava sa Ljiljanom Todorović. Godine 1989. izlazi Istok-Zapad, a 1991. Halo Beograd. Godine 1992. izlazi Zelena čoja Montenegra, a 1995. Lero kralj leptira. Stvaralaštvo Moma Kapora može da se prati kroz nove naslove, među kojima se izdvajaju A Guide to the Serbian Mentality (2006), Dragi naši (2007), Ispovesti (2008), The Magic of Belgrade (2008). Poslednja knjiga Kako postati pisac objavljena je 2010. godine u izdanju Srpske književne zadruge.

Prevođen je na francuski, ruski, nemački, poljski, češki, bugarski, mađarski, slovenački i švedski jezik.

Dobrica Ćosić u svojoj knjizi Prijatelji, na stranicama 276 i 277 ovako opisuje detinjstvo i mladost Moma Kapora, na osnovu razgovora koji je sa njim vodio novembra 2002. godine: „Trinaestog aprila 1941. Nemci su bombardovali Sarajevo i pogodili zgradu ispod Trebevića u kojoj se bila sklonila Momčilova majka sa četvorogodišnjim sinčićem. U srušenoj kući svi su bili mrtvi. Momova majka je svojim telom spasla sina. Dečak se nekako izvukao iz ruševina, zakukao, pa zanemeo nad užasom, ne znajući kuda će. Našao ga je neki Rus, emigrant, lekar, sažalio se na njega i poveo ga u svoj stan. Prisvojio ga je, nije imao dece. Negovao ga je, voleo, zatrpavao igračkama da zaboravi majku i u belom mercedesu ga vozio po Sarajevu. Dečko je znao da mu je ime Momčilo, prezime nije znao. Prezime mu je dao dobar čovek Rus, krstio ga je Momčilo Hercegovac. Posle godinu dana života kod dobrog čoveka, Momčilo Hercegovac se razboleo od šarlaha, pa ga je spasitelj odneo u sarajevsku bolnicu. Tu ga je pronašla majčina tetka koga ga je godinu dana tražila po Sarajevu, obaveštena od nekog da je „jedno dete izašlo iz srušene kuće, odakle ga je neki čovek poveo sa sobom“. Kada je prezdravio od šarlaha, baba ga je odvela u svoju kuću i brinula se o njemu. Za Momčila Hercegovca brinuo je i Rus, koji se pridružio vlasovcima — saradnicima Nemaca, često ga posećujući s poklonima. Otac, koji je po povratku iz zarobljeništva, kao bankarski stručnjak, postavljen za načelnika u Ministarstvu spoljnih poslova u Beogradu, zbog patriotske savesti i odgovornosti tek godinu dana posle rata došao je u Sarajevo da vidi sina. Prema sinu se odnosio patrijarhalno strogo i sve do smrti bio je nezadovoljan što mu se sin posvetio slikarstvu i književnosti, socijalnoj i životnoj neizvesnosti“.

Ipak, na osnovu izvora Valerije Janićijević, koja je priredila do sada najpotpuniju biografiju Moma Kapora, objavljenu u okviru zbornika Pripovedač urbane melanholije, ovo sećanje Dobrice Ćosića nije sasvim tačno. Moma su posle bombardovanja, po sećanju njegovog ujaka Slavka Lučića, spasilačke ekipe odvele u bolnicu i razdvojile od ujaka koji je bio sa njim. U tom trenutku Moma je preuzeo pomenuti Rus, koji ga je već kroz nekoliko dana predao tetki - Janji Baroš. Istinitost ove verzije potvrđena je i sa nekoliko Kaporovih intervjua, kao i sa njegovom knjigom Ispovesti.[2]

Momo Kapor je bio član Senata Republike Srpske i Akademije nauka i umetnosti Republike Srpske od 1996. godine. Poslednjih godina života bio je redovni kolumnista frankfurtskih Vesti.[3]

U Beogradu je živeo u Nebojšinoj 18 gde je 7. septembra 2013. postavljena spomen-ploča.[1]

Umro je u Beogradu, 3. marta 2010. godine na Vojnomedicinskoj akademiji, od posledica raka grla.[4] Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.[5]

Dela
Spisak dela Mome Kapora prema elektronskom katalogu NBS:

Beleške jedne Ane, 1972.
Foliranti, 1975.
Provincijalac, 1976.
Ada, 1977.
Lanjski snegovi, 1977.
Hej, nisam ti to pričala, 1978.
Zoe, 1978.
Skitam i pričam: putopisni dnevnik, 1979.
101 priča, 1980.
Una: ljubavni roman, 1981.
Onda, 1982.
Sentimentalno vaspitanje, 1983.
Knjiga žalbi, 1984.
011-Istok-Zapad, 1990.
Halo, Beograd, 1990.
Dama skitnica i off priče, 1992.
Zelena čoja Montenegra, 1992.
Blokada 011, 1992.
100 nedelja blokade, 1994.
Lero – kralj leptira, 1995.
Poslednji let za Sarajevo, 1995.
Hronika izgubljenog grada, 1996.
Od sedam do tri, 1996.
Smrt ne boli: priče iz poslednjeg rata, 1997.
Najbolje godine i druge priče, 1997.
Uspomene jednog crtača, 1998.
Ivana, 2001.
Legenda o Taboru, 2002.
Sanja, 2003.
Čuvar adrese, 2003.
Konte, 2003.
Lep dan za umiranje, 2004.
Dosije Šlomović, 2004.
Ljubavne priče, 2004.
Samac, 2004.
Eldorado, 2005.
Putopis kroz biografiju, 2006.
A Guide to the Serbian Mentality, 2006.
Dragi naši, 2007.
Ispovesti, 2008.
The Magic of Belgrade, 2008.
Kako postati pisac, 2010.
Nagrade
„Oktobarska nagrada grada Beograda“, 1992. godine
Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu 1993. godine
Nagrada „Biblios“ Biblioteka „Vlada Aksentijević“ Obrenovac, 1994. godine
„Nagrada Svetozar Ćorović“ za najbolju knjigu proze, Bileća, 1999. godine
„Nagrada Laza Kostić“ za roman godine 2001 godine, Novi Sad
„Nagrada Todor Manojlović“ za roman godine 2002. godine , Zrenjanin
„Nagrada Bora Stanković“ za roman godine 2004. godine, Vranje
Nagrada za životno delo, Udruženje književnika Srbije, 2006. godine
Nagrada za životno delo, Srpska književna zadruga, 2008. godine
„Nagrada Dejan Medaković“, Prometej, Novi Sad, 2009. godine
„Nagrada Radoje Domanović“ za ukupan doprinos srpskoj književnoj satiri, 2009. godine
„Zlatni bestseler“ i „Hit libris“ , nagrade koje dodeljuje RTS na kraju svake godine
za najčitaniju knjigu (ukupno devet povelja).