Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Jezik: Italijanski
Autor: Strani

Il garofano rosso
Elio Vittorini
Црвени каранфил је књижевно дело Елиа Виторинија. Писац започиње роман 1933. године: почетни ентузијазам убрзо се замењује застојем, а израда тече уз извесне напоре и честе прекиде, због других хитних радова, као што су преводи. Црвени каранфил је, међутим, почео да излази на рате, исте 1933. године, у часопису Солариа, са којим је писац сарађивао.

Црвени каранфил
Елио Витторини

Када се у августу 1934. појавила шеста епизода, цензори су запленили тај број часописа из моралних разлога (што се, поред страница Виторинија, тицало и приче Кћери генерала Енрика Терацинија). Виторини је позван од редитеља да `очисти` епизоду и да прегледа делове који тек треба да буду објављени. Ово је мукотрпан задатак за писца, јер писма сведоче о све већој, да тако кажем, „афективној” одвајању од романа. Обавеза ретуширања чини му књигу готово страном, како ће се и сам присећати годинама касније: „Схватио сам да више немам књигу „своју“ у Ил царнофано россо у самом чину у коме сам је ретуширао ради цензуре“. Када се појави седма епизода, поново добија вето цензуре и бива одсечена. Виторини невољно наставља да ради и на новим деловима и на цензурисаним пасусима, али рад се тешко наставља и поново је у августу 1935. директор Соларије морао да га наговара да заврши роман што је пре могуће. Коначно, 1936. године изашла је осма епизода (број Соларије је датирано у периоду септембар-децембар 1934). У овом тренутку Виторини вредно ради на објављивању романа у обиму, преправљајући од нуле делове који нису објављени или осакаћени интервенцијом цензора и исправљајући стил на различите начине. Међутим, 1938. године рукопис, који је Мондадори послао у Рим на министарско одобрење, добио је ново - овог пута дефинитивно - одбијање. Несрећни роман Црвени каранфил тако остаје необјављен све до 1948. године, када коначно излази у Арнолдо Мондадори Едиторе са важним ауторовим предговором: у њему се Виторини, с једне стране, ограђује од овог свог раног романа, а с друге наглашава његову значај у његовој људској и интелектуалној биографији и вредност историјског документа једне генерације. Када пише предговор, Виторини више није уверен у књигу, пре свега на естетском плану: он сада одбацује „психолошки реализам“ којим је описао ликове и коришћени наративни језик. У ствари, већ 1936-1937, пишући Разговор на Сицилији, Виторини се окренуо ка лирско-симболичким модулима, ка „поетској“ речи, речи „музика“, ка идеји романа који има за циљ трагање за дубоким истина да се „језиком појмова не упознаје“ (Предговор). Овај језички идеал, који подстиче експресивно истраживање Цонверсазионеа, само повремено се остварује у Гарофану, чији је стил, како ћете рећи, донекле хибридан. С друге стране, како писац оштро примећује, управо књиге које нису сасвим успешне често представљају драгоцени документ: као да су га написали сви они који су преживели та иста искуства. „Главна документарна вредност књиге је [...] у доприносу који може дати историји Италије под фашизмом и карактеризацији привлачности коју фашистички покрет уопште, кроз спонтане или наметнуте неспоразуме, може да оствари на млад. У другом смислу, књига има документарну вредност не само за Италију“ (Предговор). И Виторини наставља да подсећа на привлачност младог протагониста за крвљу, за насиљем, утиском да је да би постали одрасли, да би се сматрали „мушкарцима“, потребно пролити крв. Злочин Ђакома Матеотија се управо догодио и у очима тих младих људи „Фашизам је снага, и као снага је живот, а као живот је револуционаран“. Можда да би поновио и нагласио ову вредност „генерацијског документа“, Виторини у Предговору даје стриктно политичко тумачење цензуре која је тада вршена над романом, подсећајући да фашистичка цензура „није хтела ни да помене разлоге због којих је био фашистички други. него званични и младалачки ентузијазам за злочиначки аспект који је фашизам имао [...] то јест за његов крволочан аспект, за његов насилни аспект ». У стварности, као што је данас показано, цензура је практикована готово искључиво из моралних разлога: љубав између Алесија и Зобеиде је заправо описана са врло крвавим детаљима за то време (вероватни модел еротских сцена био је роман Дејвида Херберта Лоренс (1885-1930) љубавник леди Четерли, 1928, о којој су тада сви причали и коју је Виторини превео за Арнолда Мондадорија Едиторе 1933. године.
odlično očuvana
TOR.3