Cena: |
Stanje: | Polovan bez oštećenja |
Garancija: | Ne |
Isporuka: | Pošta Post Express Lično preuzimanje |
Plaćanje: | Tekući račun (pre slanja) Ostalo (pre slanja) Pouzećem Lično |
Grad: |
Novi Sad, Novi Sad |
ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 323
Jezik: Srpski
Autor: Strani
Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!
Nećemo pogrešiti ako autora Poslednjih trenutaka predstavimo kao jednog od najboljih prozaista u sovjetskoj književnosti poslednjeg vremena.
On pripada plejadi doista originalnih savremenih književnika, grupisanih oko zajedničke seoske teme (Vasilij Belov, Viktor Lihonosov i Vasilij Šukšin). Među njima Rasputin se izdvaja, pre svega, veoma suptilnom srazmerom tradicionalnog i modernog, koja se, između ostalog, ogleda u spoju književne forme, česte u vreme ruskog realizma – pripovesti – i večito aktuelne etičko-antropološke tematike.
*
Valentin Rasputin rođen je 1937. godine u selu Ustuda, Irkutske oblasti. Diplomirao je na Istorijsko-filološkom fakultetu Univerziteta u Irkutsku, a počeo je da objavljuje 1961 (pripovetka Zaboravio sam da pitam Lešeka). Sredinom šezdesetih godina piše pripovetke i crtice: Kraj uz samo nebo i Tvrde osnove
novih gradova (1966), Čovek sa ovoga sveta i Vasilij i Vasilisa (1967). Objavljivanjem prve pripovesti Novac za Mariju (1967) već je nagovešten pisac velike snage i donekle su obeležena njegova interesovanja: Rasputin, naime, ostaće veran proučavanju čoveka u okolnostima koje mirnu svakodnevicu pretvaraju u tešku ljudsku dramu. U periodu između 1970. i 1976. napisao je tri pripovesti koje bi se mogle svrstati u remek-dela savremene sovjetske proze: Poslednji trenuci (1970), Živi i pamti (1974) i Oproštaj s Matjorom (1976). U poslednju zbirku proze Voli dok si živ (1982) uvršćene su najnovije Rasputinove pripovetke: Voli dok si živ, Šta da kažem vrani? Dosta im je i Nataša.
Valentin Grigorijevič Rasputin (15. mart 1937, selo Ust-Uda [4] [5], Istočnosibirska oblast — 14. mart 2015, Moskva) — ruski sovjetski pisac i publicista, javna ličnost. Jedan od najznačajnijih predstavnika „seoske proze“.
Heroj socijalističkog rada (1987). Laureat dve Državne nagrade SSSR (1977, 1987), Državne nagrade Rusije (2012)[6] i Nagrade Vlade Ruske Federacije (2010). Član Saveza pisaca SSSR-a od 1977. [izvor nije naveden 105 dana].
Godine 1991. postao je jedan od inspiratora stvaranja Petrovske akademije nauka i umetnosti[7]. 1994. godine inicirao je stvaranje Sveruskog festivala „Dani ruske duhovnosti i kulture „Sjaj Rusije“ (Irkutsk) [8].
Prema pisanju medija, predstavljen je 2010. za Nobelovu nagradu za književnost
Rođen 15. marta 1937. u selu Ust-Uda, Istočnosibirska (danas Irkutska) oblast, u seljačkoj porodici. Majka - Nina Ivanovna Rasputina, otac - Grigorij Nikitič Rasputin. Od svoje dve godine živeo je u selu Atalanka, Ust-Udinski okrug. Nakon što je završio mesnu osnovnu školu, bio je primoran da ode sam na pedesetak kilometara od kuće u kojoj se nalazila srednja škola, o tom periodu kasnije će nastati čuvena priča „Lekcije francuskog” (1973). Nakon škole, upisao je Istorijsko-filološki fakultet Irkutskog državnog univerziteta. Tokom studentskih godina postao je slobodni dopisnik omladinskih novina. Jedan od njegovih eseja privukao je pažnju urednika. Kasnije je ovaj esej, pod naslovom „Zaboravio sam da pitam Ljošku“, objavljen u antologiji Angara 1961. godine.
Godine 1979. pridružio se uređivačkom odboru serije knjiga „Književni spomenici Sibira“ Istočnosibirske izdavačke kuće. Osamdesetih godina prošlog veka bio je član redakcije Roman-gazete.
Živeo i radio u Irkutsku, Krasnojarsku i Moskvi.
9. jula 2006. godine, od posledica avionske nesreće koja se dogodila na aerodromu u Irkutsku, umrla je ćerka pisca [10], 35-godišnja Marija Rasputina, orguljaš [11]. 1. maja 2012. godine u 72. godini života umrla je supruga pisca Svetlana Ivanovna Rasputina [12]. Postoji sin - Sergej Rasputin.
12. marta 2015. hospitalizovan, bio u komi[13][14]. 14. marta 2015. [15] [16] [17], 4 sata pre svog 78. rođendana, Valentin Grigorijevič Rasputin je umro u snu, a po irkutskom vremenu već je bilo 15. marta, pa sunarodnici veruju da je umro upravo u svom rođendan [izvor nije naveden 441 dan]. Predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin izrazio je saučešće porodici i prijateljima pisca u vezi sa njegovom smrću[18][19]. 16. marta 2015. godine u Irkutskoj oblasti je proglašena žalost. 19. marta 2015. pisac je sahranjen u Znamenskom manastiru u Irkutsku...