ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1965
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Autor - osoba Turgénev, Iván Sergéevič, 1818-1883
Naslov Prolećne vode / I. S. [Ivan Sergeevič] Turgenjev ; [preveo Miloš Moskovljević ; predgovor Milosav Babović]
Vrsta građe knjiga ; odrasli, opšte (lepa književnost)
Jezik srpski
Godina 1965
Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, 1965 (Beograd : „Slobodan Jović“)
Fizički opis 200 str. ; 20 cm
Drugi autori - osoba Moskovljević, Miloš
Babović, Milosav
Zbirka ǂBiblioteka ǂMostovi
ISBN (Karton)
Predmetne odrednice Književnost – roman

„Prolećne vode“ je jednim delom autobiografski roman na račun jedne od omiljenih tema Turgenjeva : nemogućnost čoveka da voli bez gubitka sopstvene nevinosti, a da ne postane rob opsesivne strasti. Ovo je roman o sudbini, prvoj ljubavi i prolaznosti života. Dimitrije Sanjin, ruski zemljoposednik, tokom boravka u Frankfurtu upoznaje Ćemu Rozeli, Italijanku koja sa majkom vodi porodičnu poslastičarnicu. Usled spleta okolnosti njih dvoje se zbližavaju i Sanjin se zaljubljuje po prvi put u životu. Zbog neodložnih poslova, Sanjin mora da otputuje iz Frankfurta na nekoliko dana i na tom putu iznenadno nailazi na neočekivane izazove.

Ivan Sergejevič Turgenjev (rus. Ива́н Серге́евич Турге́нев, Orel, 9. novembra 1818 – Bužival, 3. septembra 1883) je bio ruski književnik i autor drama.
Njegovo delo Očevi i deca smatra se jednim od najvažnijih romana u 19. veku. U njemu je prvi put definisao pojam nihilizam kome je suprotstavio „pozitivnog heroja”. Osim toga poznat je i po zbirki pripivedaka Lovčevi zapisi koja je prvi put štampana 1852.

Biografija
Ivan Turgenjev je rođen u bogatoj zemljoposedničkoj porodici 1818. godine. Prvih 9 godina života proveo je na imanju svoje majke Spaskoje-Lutovinovo u Orelskoj guberniji. Bogati roditelji su mu obezbedili dobro obrazovanje. Školovao se kod kuće, a kasnije u internatu u Moskvi. Počeo je da studira filologiju 1833. na Univerzitetu u Moskvi, studije je nastavio u Sankt Peterburgu (1834–1837) i Berlinu (1838 — 1841).[5] Posle povratka u Rusiju 1841, počeo je da radi kao činovnik u ministarstvu spoljnih poslova u Sankt Peterburgu. Taj posao je napustio posle dve godine da bi se posvetio literarnom radu.
Turgenjev je odbacivao politički radikalizam koji su podjednako iskazivali kritičari i pobornici carskog režima, ali je bio razočaran represivnom unutrašnjom politikom cara Nikolaja I. Aktivno je iskazivao svoje protivljenje kmetstvu, što je pokazao i kada je nasledio roditeljsko imanje 1850. Tada je oslobodio sve kmetove, a posle zvaničnog ukidanja kmetstva 1861, pomogao je emancipaciju i ekonomski položaj kmetova na svome imanju. Državna vlast nije sa simpatijama gledala na njegove otvoreno iznete stavove. Uhapšen je u maju 1852. i proveo je dve godine zatočen na porodičnom imanju. Razlog je bio članak posvećen preminulom Gogolju, kojim je zaobišao zvanične cenzore. Odbojnost ka preovladavajućem političkom stanju u Rusiji bila je razlog što je mnogo godina proveo u inostranstvu. Konačno je emigrirao 1861, prvo u Baden-Baden (do 1870), a kasnije u Pariz, gde je živeo do smrti. U Rusiju se vraćao povremeno u posebnim prilikama.

Ljubavni život
Pisac je imao ljubavnu vezu sa Avdotjom Jermolajevom, koja je radila kao švalja na imanju Spasko i iz te veze vanbračnu ćerku Pelagiju, što je u vreme piščevog života bilo veliko opterećenje za devojku, pa je ćerku smestio u jedan pansion u Parizu.
U jesen 1843, u Petrogradu je gostovala Italijanska opera, a među članicama i pevačica španskog porekla Polina Garsija Viardo, sa kojom se pisac upoznao i u koju se zaljubio, toliko, da kad je opera završila gostovanje, pisac je napustio državnu službu i otišao sa primadonom u inostranstvo, sa kojom je živeo do njene smrti.
Književni rad
Iako je pisao još kao student, prvo objavljeno delo Turgenjeva je Paraša. Jedna od bitnih karakteristika proze Turgenjeva je da je rusko selo pomerio sa periferije dešavanja u sam centar zbivanja. On prvi stvara brojnu galeriju ruskih likova seljaka. To naročito dolazi do izražaja u Lovčevim zapisima.
Turgenjev se u književnosti afirmisao pre svega kao romanopisac iako je pisao i drame, brojne zbirke pripovedaka i pesme. Najpoznatiji romani su Ruđin, Plemićko gnezdo, Očevi i deca, Uoči novih dana itd. Karakteristika njegovih romana je da tretira najaktuelnije probleme svoga vremena. Lik suvišnog čoveka postajao je u delima ruskih pisaca i pre Turgenjeva (Aleksandar Puškin, Mihail Ljermontov itd.), ali on je prvi uveo taj naziv u književnost svojom pripovetkom Dnevnik suvišnog čoveka.
Od ostalih pripovedaka, značajna je priča Prolećne vode, koja nosi gotovo sve karakteristike Turgenjevljevog motiva ljubavi. Napisao ju je kada se vraćao preko Italije i Švajcarske u Nemačku, pa je doživeo zanimljiv susret u Frankfurtu na Majni. I pripovetka Prva ljubav ima autobiografske elemente. To je priča o odnosu njegovog oca i majke ispričana kroz lik šesnaestogodišnjg Vladimira Petroviča, koji predstavlja samog pisca. Karakteristike Turgenjevljevog tipa ruske žene prikazane su kroz tri lika: Natalije iz romana Ruđin, Asje iz istoimene pripovetke i Marjane u romanu Novina.
Nasleđe
Umetnička čistoća Turgenjeva učinila ga je miljenikom istomišljenika pisaca sledeće generacije, poput Henrija Džejmsa i Džozefa Konrada, koji su oboje više voleli Turgenjeva nego Tolstoja i Dostojevskog. Džejms, koji je napisao ne manje od pet kritičkih eseja o Turgenjevovom delu, tvrdio je da je „njegova zasluga forme prvog reda“ (1873.) i pohvalio je njegovu „izuzetnu delikatnost“, zbog koje se čini da nas previše njegovih rivala drži , za poređenje, nasilnim sredstvima, i upoznajte nas, za poređenje, sa vulgarnim stvarima „(1896). Vladimir Nabokov, poznat po ležernom otpuštanju mnogih velikih pisaca, pohvalio je Turgenjevljevu „plastičnu muzičku prozu“, ali je kritikovao njegove „naporne epiloge“ i „banalno rukovanje zapletima“. Nabokov je izjavio da Turgenjev „nije veliki pisac, iako prijatan“, i svrstao ga je na četvrto mesto među ruskim proznim piscima devetnaestog veka, iza Tolstoja, Gogolja i Antona Čehova ispred Dostojevskog. Njegove idealističke ideje o ljubavi, posebno odanost koju žena treba da pokaže svom mužu, cinično su pominjali likovi u Čehovljevoj „Anonimnoj priči“. Isaiah Berlin pohvalio je Turgenjevljevu posvećenost humanizmu, pluralizmu i postepenim reformama nad nasilnom revolucijom kao najbolje aspekte ruskog liberalizma.

Bibliografija
Odabrani romani
1857 – Rudin
1859 – Dvorianskoie gnezdo
1860 – Nakanune
1862 – Ottsi i deti
1867 – Dim
1872 – Vesne vodi
1877 – Novembar
Odabrana kraća beletristika
1850 – Dnevnik suvišne osobe
1852 – Beleške jednog lovca
1854 – Mumu
1855 – Jakov Pasinkov
1855 – Faust
1858 – Asja
1860 – Prva ljubav
1870 – Stepski kralj Lir
1881 – Pesma pobedničke ljubavi
1883. – Clara Milich
MG53 (N)