REČI KOJE NOSE LJUDSKO OBLIČJE
Kultna knjiga srpske avangarde 20. veka, Ljudi govore Rastka Petrovića, u romanu Šta sneg priča Dragana
Jovanovića Danilova, na početku 21.veka, dobija svog dostojnog sagovornika. Naslov je samo prva tačka
susreta, a ova vrsta komunikacije izgleda još jedino što balkanskom čoveku nakon veka bestijalnih
ratovanja preostaje.
Višeslojno i ekspresivno, ispred čitaoca iskrasava sumanuto vreme najžešćih surovosti balkanskih ratova
devedesetih, najneverovatnijih sudbinskih prepleta i razrešenja. Različite ravni priče skoro uvek se
ukrštaju u jednoj od čvornih tačaka ličnog problema, kao vernosti mrtvom blizanačkom odnosu u kome
su i događaji i reči u ljudskom obličju jedno.
Danilovljeva pozornica, ispovedaonica sveta, jeste voz, komuna za jednu noć, mesto ukrštanja različitih
egzistencija propadljivog sveta u kome pluta glas naratora, pojačan horom drugih glasova. Glavni junak
je na pragu: njegovo putovanje vozom podrazumeva izmeštanje subjekta i kroz prostor i kroz vreme, ali i
različita stanja duha i njegove percepcije.
Sinovljevo putovanje ka Beogradu, sada već sasvim simboličnom trasom pruge Beograd-Bar, ima jasan
cilj: posetu ocu na samrti. Suočavajući se sa predodređenim gubitkom roditelja, protagonista upoznaje
saputnike i njihove sudbine, mahom tragične. „Živimo u svojim telima zato što su nam krila slomljena” –
a mesto problema je više no očito, naravno, tek kada ga spoznamo – „Dok smo zdravi i uravnoteženi,
lažno živimo.”

Sve svedoči o prolaznosti: trošni vagoni sa izlizanim sedištima, nevelik broj ljudi u vozu, sneg što
sumanuto veje i sve pretvara u nepreglednu belinu… U vrevi iskrsavaju različiti glasovi: Ciganina i
Ciganke, doktora Dvornikovića, Koste Ambrozića, proročice Nezgrabe, studentkinje književnosti i
studentkinje farmacije, čak i jednog papagaja-poliglote… Čitav katalog likova pretače se iz sumorne
zimske atmosfere hladnih vagona u sumanuto raspoloženje neplaniranog dočeka Nove godine u
zakasnelom vozu, uz iće, piće, igru i smeh.
No, prva decenija novog milenijuma ne nudi im obnovu starog sveta, već ih i dalje mori bolnim
sećanjima na rat, izginućima u prošlosti i gubicima iz budućnosti.
Nenad Šaponja