POSTMODERNISTIČKI „BUNTOVNIK BEZ RAZLOGA”
„Pogrešno!” – moglo bi da stoji kao moto celokupne modernističke literature. Od Ljermontovljevog
„Junaka našeg doba” do Sibinovićevog postmodernističkog „buntovnika bez razloga” samo se procesuira
ono što je rođenjem moderniteta zauvek uspostavljeno i izgubljeno: čovek, svet, kosmos, Bog…
I taj izgubljeni čovek, i svet, sebe iznova pronalaze u negativnom bildungsnarativu, u promašenom
samoosvešćenju srpske proze, u tako posebnom proznom „stilu” ove knjige, koji sebe prevashodno
zasniva na sebi samome, a ne, kako smo navikli u savremenoj prozi, na podtekstualnim identitetima. I
Dostojevski, i Bulgakov, i „Dnevnik o Čarnojeviću”, i Novi zavet, i sve kulturološke, književnoistorijske i
biblijske matrice, političke, društvene i sl. reference, tako prigušeno se skupljaju u Sibinovićev tekst.
Autentičnost jedne proze, književnog teksta, ogleda se u tome koliko je autor snažan da se „odupre”
očevima naracije.
Đorđe Sibinović je, bez ikakvog napora, ovaj zadatak obavio.
Eruptivno, u na momente nepodnošljivo komplikovanim za svest savremenog čitaoca sintaksičkim i
narativnim slapovima (koje bi usvojila kao svoje i „Bašta, pepeo”), u jednoj mislilaca dostojnoj
narativizovanoj retorici, u onom „ljudskom u jeziku” (Kant), u kome se skupljaju ose simetrije njegove
poezije, esejistike, književnokritičkih elaboracija, njegovih pravno- i književnoteorijskih tekstova, „junaka
našega doba” nalazimo tek u jeziku. U tako delikatnom jeziku romana „Pogrešno”, da možemo shvatiti
da je taj junak našeg doba tek jezik, iza koga stoji čovek i koji je sa njim već nestao. Da li je i to pogrešno?

Da li postoji književnost koja to nije? Đorđe Sibinović nam je svoj odgovor već dao, a Niče nam je odavno
dobacio: „Nama treba veliki stil!”
Sve je, dakle, pogrešno i u svojoj pogrešnosti veliko, i zato ovaj roman, zato ljudskost, zato čovek može
konačno da se raspadne do kraja i da bude sačuvan u svom velikom porazu. Po cenu da je i to ono jedino
i konačno Pogrešno. A tako delikatna veza sa „Romanom o Londonu” i „Majstorom i Margaritom”,
zapravo sa đavolom koji nas pripoveda, samo nas može uveriti u suprotno: i po cenu smrti, čovek je
preživeo. Zato ni đavo više ne zna „šta će se sutra dogoditi. Šta će sutra biti pogrešno”.
Čovek zna. Zato roman „Pogrešno”.
Dragan Bošković