Novi prozni rukopis Gordane Vlahović koji aluzivnom podnaslovnom odrednicom „porodična
priča“ otvara vrata jednoj potresnoj i dubokoj egzistencijalnoj drami i drami kobi, jeste priča o
sudbinama onih koji su se, ne svojom krivicom, našli pod teretom istorije, rata, onih životnih
iskušenja koja surovo razaraju sve – identitet, porodicu, ljubav, Život…

Kosovsko-metohijsko istorijsko nasleđe, u crnom zakrilju ratnih sukoba, stradanja i smrti,
aktuelizovano je u uzbudljivom narativu dinamizmom priče, buđenjem arhaičnijih jezičkih
matrica, slikovitim portretima junaka i njihovim psihološkim profilima, ali i dinamizacijom
pejzaža – „geografskom mapom“ patnje, stradanja, boli, naspram nade i onih večitih čežnji
svakog čoveka.

Otud se i sam naslov „Kud nestade nebo Rosulje“ može posmatrati kao jedno od fundamentalnih
pitanja koje ova knjiga postavlja – Kako se sva lepota izgubi, sakrije, uništi pred nekontrolisanim
silama istorijske mašine? I šta nam uistinu nakon toga ostaje? Sećanje? Nečija krivica? Priče
predaka? Još uvek San? Borba… dok „sanja cvet rosulje koji od crveno-belog tamni i dobija boju
panja na neobeleženom i napuštenom grobu“.

Gordana Vlahović autorka je više proznih rukopisa koje odlikuje autentičnost u stilsko-jezičkom
oblikovanju teksta, u živosti jezika između savremenog i arhaično-tradicionalnog, a u ovom
slučaju i u oblikovanju porodične sage u okvirima hibridnog žanra koji egzistira između zbirke
priča i kratkog romana, u epizodama čiji snažni preplitaji, prateći svoje protagoniste postaju oni
najtananiji i najdublji treptaji ljudske duše.