ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1977.
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Knjaževac

Udruženi izdavači, 1977.
Prvo, originalno izdanje jednog od najpoznatijih romana savremene srpske književnosti.
Ima potpis na najavnoj strani, čitana, u dobrom stanju.

Svojevremeno najčitanija knjiga na našim prostorima, jedna od najtiražnijih knjiga srpske književnosti XX veka (200.000 primeraka u preko 15 izdanja), Dorotej je roman na ivici žanra, ni istorijski, ni psihološki, ni polifoni, ni ljubavni, a opet klasik koji kroz više glasova svojih junaka pripoveda o kaluđeru-vidaru u srednjovekovnoj Srbiji, strancu u ovom svetu, koji strada sa svoje dobrote i čiste ljubavi. Iako pripoveda o jednom dalekom vremenu, epohi kralja Milutina, Nenadić jezikom današnjeg čoveka, pritom obogaćenim i stilski savršenim, kroz ispovedanja trinaest pripovedača-junaka koja se međusobno smenjuju, plete univerzalnu priču o sudbini čoveka koga ograničava surovo doba kojem pripada.

„Dobro je kad jedan pisac prvim svojim delom ulazi kao klasik u književnost svoga naroda.“ Zoran Gavrilović

„Dorotej ne opstoji kao samostalan lik upravo stoga što je prisutan u svima drugima kao zrnce samootkrivalačke istine kojom ih, neprestano i dobrostivo, poput same prirode, obdaruje.“ Tanja Kragujević

„Pojava Doroteja bila je višestruko iznenađenje, čak malo književno čudo u srpskoj književnosti. To je prvo delo čoveka (agronoma) kojem literatura nije bila zanimanje, pa ipak ništa u ovom romanu ne podseća ni na početništvo, ni na nedoučenost. Posredno prisustvo glavnog junaka može se najviše osetiti u jeziku knjige, to jest u govoru brojnih pripovedača, i gotovo da nema tumača Nenadićevog romana koji nije istakao lepotu njegovog jezika.“ Aleksandar Jovanović

Dobrilo Nenadić (Vigošte kod Arilja, 1940 - Arilje, 2019), stekao je književni ugled i slavu već svojim prvim romanom Dorotej (1977), koji je otad doživeo 14 izdanja, osvojio nagrade: „Meša Selimović“, „Zlatni bestseler“, „Prosvetinu“ i nagradu NBS za najčitaniju knjigu 1999, a preveden je na ruski, engleski, poljski i slovenački jezik, i ekranizovan 1981. godine.

Posle toga objavio je romane Kiša (1979), Vreva (1981), Poplava (1982), Statist (1983), Divlje zvezde (1985), Roman o Obiliću (1990), Polarna svetlost (1995), Despot i žrtva (1998), Uragan (1999), Brajan (2000), Sablja grofa Vronskog (2002), Pobednici (2004), Mrzovolja kneza Bizmarka (2005), Hermelin (2006), Gvozdeno doba (2009), U senci crne smrti (2011) i Vreme kokoški (2013). Pored toga objavio je dramu Magla (2004), novelu Ahilije (1996) i knjigu odabranih intervjua sa autorom Razgovori (2007).

U svim njegovim romanima, kako primećuju kritičari, „uvek je više kazano nego što je napisano“, a u istorijskim sagama Nenadić je „pratio najmanje dva osnovna tematska toka – istorijske teme iz bliže i dalje srpske prošlosti i socijalne procese i događaje iz svakodnevnice naših malih varoši... Njegova proza uvek ima logičan narativan tok, brojne asocijativne meandre, jezičku svežinu lokalnog govora i temperaturu i boju specifičnog humora koji se često oglašava i oštrom satirom“ (Milenko Pajić).

Dva puta dobio je nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu (Dorotej 1978. i Despot i žrtva 1999), nagradu „Meša Selimović“ 1998. za roman Despot i žrtva, „Račansku povelju“ za romane sa istorijskom temom (povodom romana Brajan), „Svetozar Ćorović“ za roman Pobednici 2005, „Bora Stanković“ za roman Mrzovolja kneza Bizmarka, Biblios 2001. za ukupno stvaralaštvo, Povelju za životno delo Udruženja književnika Srbije 2006. i druge.