ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1972
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Aleksandar Makedonski - Harold Lamb

- tvrdi povez ,ZORA , ZAGREB ,1972 GODINA

ima malo tragova hemijske po knjizi ,podvlacenja,zabelezavanjaj ,blago su zuci bokovi knjige

tvrdi povez

Ovo je knjiga o životu Aleksandra Velikog (ili Aleksandra Makedonskog) poznatog osvajača i vladara, kolosu antičkog doba, koji je uprkos svom kratkom životu (umro je u tridest drugoj godini) ostavio veliki istorijski trag sve do današnjih dana i ušao u legendu.

Aleksandar III, isto tako poznat kao Aleksandar Makedonski ili Aleksandar Veliki, (grčki: Μέγας Αλέξανδρος§, O Mégas Aléxandros, 356. pne. - 11. 6. 323. pne.), je makedonski kralj poznat po tome što je osvojio većinu poznatog sveta za Grke u svoje vreme, te se smatra jednom od najvažnijih i najuticajnijih ličnosti u celoj istoriji.

Nakon što je njegov otac Filip II pokorio gradove-države antičke Grčke, Aleksandar Veliki je pokrenuo osvajački pohod protiv Persijskog carstva. Nakon nekoliko odlučnih bitaka (Granik, Is, Gaugamela) osvojio je celo Persijsko carstvo i sa svojom vojskom nastavio napredovanje prema Indiji, nastojeći pronaći granice poznatog sveta. U toj nameri ga je zaustavila pobuna njegovih trupa, pa se Aleksandar vratio u Vavilon, prestonicu svog novog carstva gdje je umro. Iako se njegovo carstvo vrlo brzo raspalo na države pod vladavinom njegovih vojskovođa, njegov pohod je imao trajne posledice u vidu spajanja grčke i orijentalne kulture.

Uvod
Za razliku od V veka, doba punog procvata grčkih polisa, IV vek u Grčkoj je period pun unutrašnjih sukoba i protivrečnosti, doba u kome su bili poljuljani temelji celokupnog dotadašnjeg društveno-političkog uređenja Grčke.

To je vreme bede i raskoši, kada na jednoj strani jača individualizam u kome je ponikla ideja o monarhijskom uređenju kao najboljem obliku vladavine, dok na drugoj strani postoji težnja da se očuva demokratija.

Kriza kojy Grčka doživljava u IV veku zahvatila je sve oblasti ljudskog života: privredu, društvene odnose, političko uređenje, kulturu.

Peloponeski rat završio se 404. godine Lisandrovim diktatom. Sparta iz rata izlazi kao pobednik. Ali svi učesnici rata bili su oslabljeni, pravog pobednika kao da nije ni bilo. Čak je i Atina smatrala da poraz nije konačan i da ponovo može povratiti raniju moć. Sparta je postala kraljica mora. Grčka je od nje očekivala da povrati red i mir na kopnu i moru, a ona je za to bila manje sposobna od Atine.

Persija je novčano pomagala Peloponeski rat a za uzvrat je tražila da je budu vrađeni gradovi u Maloj Aziji koji su je ranije pripadali. Međutim Grčka je u vojnom pogledu bila jača od Persije. To se pokazalo u borbi Kira i njegovog brata Artakserksa za presto 401. godine, kada se na Kirovoj strani borio jedan odred Grka koji su nakon njegovog poraza uspeli da se vrate iz Vavilona na obalu Crnog mora.

Ali uprkos svojoj vojnoj nadmođi Grčka je bila rascepkana, razdirana mržnjom među polisima, a Persija bogata i moćna, a uz to imala je uvid u stanje u Grčkoj.

Ni u Persiji nije bilo mirno stanje. Egipat se tokom 4. veka stalno bunio, satrapi su proglašavali naezavisnost čim bi im se ukazala prilika. Carstvo Ahemenida je slabilo zbog stalnih dinastičkih borbi kao i zbog kozervativnog stava u vojnim pitanjima.

Dok je Grčka preživljavala svoju krizu, a Perijsko carstvo bilo u rasulu, ojačala je pod jakim uticajem grčke civilizacije Makedonija, koja je vrlo brzo izrasla u veliku silu koja je ujedinila grčke polise i povela ih u rat protiv Persije.

Kriza grčkog polisa u IV veku stare i uspon Makedonije
Spartanski kralj Lisandar postao je gospodar Atine i tu postavio vlast `Tridesetorice tirana`. Po njihovom dolasku demokrati, sa Trasibulom na čelu prognani su u Filu. Uz pomoć deset Perijskih arhonata, jedanaest nastojnika tamnica (sikofanti) i tristotine pandura, tirani su držali grad u svojoj vlasti. Ubijali su sve građane koji su se isticali bilo imovinom, bilo poreklom, da bi se tako oslobodili straha od njih i domogli se njihovog imanja. Za veoma kratko vreme poslali su u smrt hiljadu petsto građana.

Prognani demokrati zauzeli su Pirej i Munihiju i narod je ohrabren njihovim uspesima zbacio tiraniju Tridesetorice i vlast dao desetorici uglednih građana, ali budući da su oni molili pomoć od Sparte i tražili zajam u novcu, Atinjani su ih, nezadovoljni, zbacili i izabrali drugih deset pod čijom je upravom došlo do konačnog izmirenja sa prognanim demokratama.

Sparta nije pristala da da Persiji maloazijske gradove koji sujoj ranije pripadali. Rat je bio neminovan i to rat na teritoriji Azije. 396. godine, spartanski kralj Agesilaj II kreće u Aziju. Sparta je 395/4. godine pokušala da zada udarac Persiji, ali je morala odustati da bi povratila svoju vojnu moć u Grčkoj, gde je Atina uspela da obnovi svoje zidine i luku i dovela do pregrupisanja snaga u grčkim polisima: lakonofilska partija na čelu sa Leontijadom izgubila je prevlast. Nadmoć stiče antispartanska stranka na čelu sa Ismenlijom i Androklidom. Ismenlija i njegove pristalice nastojali su da obore vlast Lakedemonjana.

U leto 395. godine, Tebanci su napali Fokidu koja je ostala verna Sparti pa su zato Spartanci odlučili da se, bez obzira na nedovršeni rat u Aziji, obračunaju sa Beotskim savezom. U jesen 395. kralj Pausanija je krenuo na čelu lakedemonske vojske u Beotiju. Atinjani su stali na stranu Tebe i Sparta je poražena kod Halijarta. Ovaj poraz Sparte izazvao je utisak u većem delu Grčke. Tako je počeo rat između Sparte i Beotskog saveza, tzv. Korintski rat, u proleće 394. godine stare ere.

Agesilaj je morao da se vrati iz Azije u Grčku. Njegova armija izvojevala je pobedu u bici kod Koroneje, ali se on posle ove bitke, teško ranjen, vratio u Spartu.

Sparta nije imala dovoljno snage da drži Grčku u pokornosti. Sa slabljenjem njene moći u Grčkoj je rastao uticaj Persije, ili bolje reći, njenog zlata. Persija je smatrala da će priticanje njenog zlata u Grčku izazvati takav razdor među grcima da ništa više neće moći da ih ujedini a ona će onda lako zavladati Heladom.

Pošto je Sparta uvidela da ne može održati istovremeno i maloazijske gradove i vojnu nadmoć u Grčkoj, pristala je na sklapanje primirja. Krajem 392. godine održan je u Sardu, pod predsedništvom persijskog satrapa mirovni kongres. Uslove mira predložio je Spartanac Antalkida.

Korintski rat se nastavio do 386. godine ali se ni na jednoj ni na drugoj strani nije ulagalo mnogo energije. Borba se vodila metodom iznurivanja protivnika. Antalkida je uspeo da pridobije Persiju za Spartance i 386. godine u Sardu, persijski satrap Tiribaz pročitao je mirovni dekret po kome je sklopljen mir na Atalkidin predlog iz 392. godine: persijski car Artakserks dao je slobodu svim grčkim gradovima osim onih u Aziji koji su pali pod persijsku vlast a ostrva Lemnos, Skiros i Imbros pripala su Atini. Teba je bila primorana da raskine Beotski savez a Atinjani da se odreknu svih prijaterlja i saveznika. Ovaj mir iz 386. godine poznat je kao Antalkidin ili Carski mir.

Iako su uslovi mira za Grčku bili teški, on je imao i svoju pozitivnu stranu: grčki svet je iako prinudno (na istoku pod Persijom, a u kopnenoj Grčkoj pod Spartom) počeo da se povezuje i tako su grčki polisi u izvesnoj meri izašli iz političke zatvorenosti i izolacije.

Spartanska hegemonija dostigla je svoj vrhunac u leto 379. godine. Pod njenom vlašću bila je skoro cela Grčka. Međutim u kasnu jesen 379. godine, u Tebi je izbio ustanak koji čini prekreticu u istoriji spartanske vlasti u Grčkoj.

Ustanak su pripremili tebanski demokrati-izgnanici u Atini. Oni su pod vođstvom Pelopide tajno ušli u Tebu i tokom nođi pobili vođe oligarhijske partije na čelu sa Filipom, Arhiom, Leontiadom i Hipatom. Tebanci su zatim podigli ustanak i proterali Spartance sa Kadmeje. Spartanci nisu mogli da dopuste da se ovako podcenjuje njihov autoritet, pa su odmah organizovali kaznenu ekspediciju pod vođstvom mladog kralja Kleombrota. 379. godine obnovljen je Beotski savez, a 378. stvoren II atinski pomorski savez, sa ciljem da se obori hegemonija Sparte.

Pelopida i Epaminonda sproveli su reorganizaciju tebanske države i vojske. U brojnim ratovima među Spartancima je izginulo najviše spartijata, a pošto Sparta nije htela da njihove redove popuni predstavnicima drugih društvenih slojeva, nije imala dovoljno vojnika za odbranu. Tražila je pomoć od Persije, ali ona je bila suviše zaokupljena svojim unutrašnjim nemirima da bi pomogla.

371. godine u Sparti je potpisan mirovni ugovor koji se ticao uglavnom Sparte i Atine. Kleombrot je nameravao da likvidira Beotski savez. Odlučujuća bitka odigrala se 5. avgusta 371. kod beotskog grada Leuktre. Beotska vojska je potukla `nepobedivu` spartansku armiju. Nekadašnja spartanska veličina i njen autoritet u Grčkoj bio je srušen.

II atinski pomorski savez rasturen je 364. godine zbog nezadovoljstva zemalja saveznica kojima je Atina htela da nametna svoju prevlast. Hegemonija Beotije bila je kratkotrajna. Peloponeski savez se raspao, u Grčkoj je vladala anarhija.

U osnovi grčke politike bio je suverenitet polisa i zato su Grci pre izabrali anarhiju nego da se pokore Sparti, Atini, Tebi ili nekom drugom polisu. Kroz dvesta godina svog postojanja grčki polis je dokazao da ne može da izgradi nacionalno jedinstvo Grčke. Ovakva politička anarhija morala je neminovno dovesti do pada pod vlast neke jače države sa čvrstim jedinstvom.

Kriza polisa u IV veku stare ere odrazila se i na privredu. Razvoj trgovine doprinosi poveđanju količine novca, a u vezi s tim razvija se bankarstvo i kreditno poslovanje. Značajan momenat u privrednom životu Grčke u to doba je veliki priliv zlata. Zlato pritiče u Grčku zahvaljujuđi trgovini s istokom, a mnogo više zahvaljujući najamništvu. Hiljade najamnika plaćala je Persija svojim zlatom i pribavljala sebi saveznike u Grčkoj. Usled velikog priliva zlata dolazi i do porasta cena i povećanja imovinskih razlika.

Dolazi do velike nestašice prehrambenih proizvoda. Tokom 4. veka opala je potražnja grčkih zanatskih proizvoda. Tržište za plasman grčke robe nije moglo da prihvati onoliko robe koliko je Grčka nudila jer su se u međuvremenu razvile i ostale zemlje i postale Grčkoj konkurenti na tržištu. Arheološka nalazišta pokazuju da je oko 400-375 godine izvoz grčkih vaza u krajeve severne Italije pao na 1/2 od broja koji se izvozio pre peloponeskog rata.

Snabdevanje Grčke životnim namirnicama bilo je otežano usled gusarenja koje je uzelo maha usled vrlo čestih pomorskih ratova. Grčki polisi sve se više u to vreme oslanjaju na najamničku vojsku. Građani više na smatraju da je dužnost i čast poginuti za otadžbinu. Svako nastoji da izbegne vojnu obavezu, a u vojsku odlaze samo oni koji ne mogu drugačije da zarade za život. Otpušteni najamnici, nesposobni za neki koristan rad predstavljaju opasnost za mir i bezbednost građana.

Sredinom 4. veka u političkom životu Grčke pojavljuje se novi faktor koji je doprineo ideji o ujedinjenju grčkih polisa. To je nagli uspon Makedonije. Duž granica centralne Grčke i pod jakim uticajem njene civilizacije razvijali su se Epir, Trakija i Makedonija. Trakija i Makedonija imale su veliki znacaj za Grčku sa gledišta robne razmene. Trakija je izvozila u Grčku žito i metale - naročito zlato. Makedonija je imala odličnu drvnu građu, naročito jelovinu koju su Grci koristili za brodogradnju kao i katran i smolu kojima su obilovale makedonske borove šume.

Poreklo makedonskog naroda ni do dan danas nije razjašnjeno. Po jednom shvatanju nastali su stapanjem Etolaca, Grka i Akarnanaca. Grci su makedonski jezik svrstali među varvarske pošto ga nisu razumevali.

U Makedoniji se dosta rano razvilo rudarstvo. Njeni društveni slojevi su se helenizovali zahvaljujuđi trgovinskim vezama sa Grčkom. Proces političkog ujedinjenja Makedonije tekao je sporo i trajao je do druge polovine 4. veka stare ere.

Dinastija Argeada koja je vladala Makedonijom bila je od grka priznata kao helenska. Prvi vladar je bio Aminta, a njegov sin Aleksandar I vladao je od 498 - 454, dobio je pristup na Olimpijske igre kojima stranci nisu mogli prisustvovati. U njegovo vreme Makedonija je počela da kuje sopstvenu monetu.

Arhelaj I (414 - 399) bio je veoma značajan u istoriji Makedonije. Gradio je puteve, podizao gradove, doprineo kulturnom procvatu zemlje. Od njegovog doba jača helenizacija Makedonije. Preneo je sedište države iz Ege u Pelu. Arhelaj I ubijen je 399. godine a posle njega u periodu od 399-390 smenjuju se tri kralja: Arhelaj II, Aminta II i Pausanija.

Tek Aminti II (390 - 369) polazi za rukom da suzbije unutrašnje nerede. Posle njegove smrti od 365 - 360 vladao je njegov sin Perdika III, a njega je nasledio Filip II.

Sa dolaskom Filipa II na vlast situacija se menja - Makedonija postaje najmoćnija država tadašnjeg sveta. Filip II je mogao da,pošto je ujedinio Makedoniju, počne da ostvaruje svoj krajnji cilj - da povede grčki narod u pohod protiv Persije.

Filip II i Grci - Bitka kod Heroneje
Filip II posedovao je veliki dar za vojne poslove i za upravljanje države. Dugotrajnim zalaganjem uspeo je da reformiše politički i vojni sistem svoje zemlje. Od feudalne države sa rodovskim uređenjem stvorio je moćnu državu kojom je upravljao jedan čovek i koje je počivala na dobro uvežbanoj i dobro snabdevenoj stajaćoj vojsci. Boreći se protiv separatizma približio je svom dvoru makedonsko rodovsko plemstvo. Mnoge građanske i vojne poslove poverio je uglednim Makedoncima, a njihove sinove uključio je u svoju pratnju. Tako se rodovska aristokratija koja je sad živela na dvoru pretvarala u dvorsku aristokratiju. Pripadnici njenih redova nazivali su se kraljevi drugovi.

Najveću pažnju Filip je posvetio reformi makedonske armije. U svoju vojsku uveo je sve poslednje novine u grčkoj taktici koje je upoznao za vreme svog dugog boravka u Tebi, a to je bilo onda kada se Beotski savez nalazio na vrhuncu svoje moći. Tada se i začela njegova misao da koristeći političku i socijalnu anarhiju u Grčkoj ujedini njene polise pod svojom upravom sa ciljem da zajedno napadnu svog vekovnog neprijatelja - Persiju.

Filip je stvorio falangu, odred pešaka raspoređenih u zbijenim redovima, naoružanih kopljem dugim oko pet metara (sarisa). Falanga je nastupala kao jedna celina i njena udarna snaga nije imala sebi ravnog u tadašnjem svetu. Posebni deo pešadije činili su štitonoše (hipastiti), lakše naoružani od falangita, a zato i pokretljiviji u borbi. Oni su činili vezu između spore falange i konjice. Makedonska konjica bila je veoma snažna i nju su činili plemići, kraljevi drugovi naoružani kopljem i mačem. Hetairi su bili raspoređeni u vojne jedinice - ile, a njihovi borbeni redovi u mnogome su premašivali grčku konjicu. Osim njih u Filipovoj vojsci se nalazio i drugi rod konjice - kopljanici (sarisofori). U sastavu makedonske vojske bili su i bačaci strela, kopalja i lako naoružana pešadija (peltasti) i veliki broj grčkih najamnika.

Filip je uveo novu taktiku. Istu važnost imala je konjica kao i pešadija, a ponekad je ona vodila glavni napad i završavala ishod borbe. Postojala je saradnja svih vojnih rodova za razliku od Grka gde je dominirala pesšadija. Flotu su činile tetrere i pentere mesto trijera.

Oslanjajući se na ovakvu vojsku, Filip je ugušio decentralističke težnje u svojoj zemlji, monarhija je konačno formirana, granice zaštićene od severnih suseda, Makedonije je mogla da započne borbu za vodeći položaj u helenskom svetu.

Posle niza ratova grčki gradovi u Makedoniji, Peoniji i na Halikidičkom poluostrvu (Atos) ušli su u sastav Filipove države. Na taj način Atina je bila lišena bogatih kolonija koje su bile od velikog značaja za razvoj njene trgovine.

Većina Grka smatrala je da je na prvom mestu nezavisnost polisa i nisu pristajali da steknu nacionalno jedinstvo po cenu političke slobode. Jedna grupa Grka se mirila sa zavisnošću od Makedonije, jer su Makedoniju smatrali grčkom silom, a opasnost od Persije bila je suviše velika, pa je ovo bio jedini način da se Grčkoj sačuva njen značaj u političkom životu i svetskoj civilizaciji. Tako se sa jačanjem makedonskog uticaja u Grčkoj stvaraju dve stranke: antimakedonska na celu sa Demostenom i promakedonska sa Isokratom i Eshinom.

352. godine Filip se umešao u Treći sveti rat u srednjoj Grčkoj, koji je trajao deset godina i vodio se protiv Fokide. Fokiđani su opljačkali Delfijsko svetilište, naoružali deset hiljada najamnika i sa tom vojskom terorisali celu Grčku. Kada se rat preneo na teritoiju Tesalije ona je zatražila pomoć od Filipa i on je doprineo 352. kod Krokos-polja pobedi nad Fokiđanima i zatim stao na čelo tesalske vojske. Tračani su sklopili savez sa njim. Na Halkidikiu osvaja grad za gradom.

349. Demosten je održao svoju prvu Filipiku. Nakon pada Olinta najvećeg grada na Halkidikiu 348., i ostali gradovi poluostrva bili su prisajedinjeni Makedoniji. 346. godina sklopljen je na makedonskom dvoru Filokratov mir, kojim su Filipu priznata sva dotadašnja osvajanja. Bio je gospodar Tesalije i držao je Termopile.

342.godine Trakija je proglašena makedonskom provincijom. Filip je ušao u srednju Grčku i primorao Fokiđane da napuste Delfe i bio je primljen u delfijsku Amfiktioniju. Tako je Makedonija primljena u Grčku zajednicu.

340. godine kada je Filip napao Bizantij, a kasnije Makedonci zaplenili jednu atinsku lađu, stvoren je povod da Atinjani iste godine objave rat Filipu. 339. godine vodio se II sveti rat protiv Lokriđana koji je Filip uspešno okončao.

U kasno leto 338. godine (avgust-septembar) došlo je do odlučujuće bitke između Filipa i Grka kod Heroneje u Beotiji. Makedonija je pobedila zahvaljujući boljoj obučenosti vojske i svojoj nenadmašnoj konjici. Sparta je u bici ostala neutralna, a posle nije priznala hegemoniju Makedonije. Posle Heronejske bitke svi gradovi Beotije proglašeni su nezavisnim osim Oropa (na granici Atike i Beotije) koji je vraćen Atini. U Tebi je smešten makedonski garnizon. Svi Atinjani zarobljeni u bici pušteni su na slobodu bez otkupa. Atina je ostala nezavisna, zadržala je svoju teritoriju i flotu,kao i ostrva Salaminu, [Lemnos]], Samos, Imbros i upravu nad Delosom. Odrekla se tračkog Hersonesa i gradova na Halkidikiu.



(levi ormaric ,u hodniku ,)